Podržite Bečejski mozaik

Dostupan za sve, finansiran od strane čitalaca

Arhiva |

Impresum |

Kontakt |

Pretražite

Logo Becejski

(A)socijalna mreža

(A)socijalna mrežatrg_fontane

Najnoviji film iskusnog američkog filmadžije Dejvida Finčera, „Društvena mreža“, apsolutni je laureat Zlatnog globusa, i prema mišljenju kritičara najozbiljniji kandidat da to repetira i u martu, prilikom dodele Oskara.

Hvali ga i kritika i široka publika. Film sledi trag rediteljevih ranijih stvaralačkih preokupacija („Igra“, „Osmi putnik 3“, „Borilački klub“) – otuđenost pojedinca unutar tehnoloških i psiholoških sistema čiji je sam tvorac. Kao metu recenziranja uzeo sam njegov kontigentan (slučajni, nenužni) značaj, odnosno njegovu tabloidnu ili tračoidnu efemernost (kratko-dejstvenost). Dakako, kinematografskog otpada ima na kilo-tone, ali ovoj „rashodovanoj mašini” valja posvetiti pažnju upravo s obzirom na neumerene panegirike (hvalospeve) koje joj na sve strane sipaju, te neutemeljeni značaj koji je zadobila.
Kako je nastala ideja Facebooka? Kako se Facebook razvijao? Ko je Mark Zakerberg (Cukerberg)? Odgovori se nude tokom postupaka vansudskog poravnanja – povodom utvrđivanja idejno-materijalnog udela u stvaranju globalne društvene mreže Facebook – koje čini okvir filma. U bitnom smislu ovo je gadno eksploatacijski film. Atraktivnost film bez ostatka duguje njegovoj tabloidnosti – ljudskoj potrebi da sazna aktuelne pikanterije, zakulisne radnje, spletke, slično Obaminim knjigama ili knjigama o Putinu; takođe, i njegovoj autentičnosti – kao predložak filmu je poslužila knjiga Bena Mezriha „Slučajni milijarderi”, insajderska storija o počecima Facebook imperije. Iako su kulturno-umetnički potencijali ove teme znatni – Društvena mreža je naprosto neubedljiv, zamoran i kratko-dejstven uradak. Film se iscrpljuje u tiradama, isleđivanju koje se preduzima tokom sesija vansudskog poravnavanja. U pitanju je, naime, filmovani trač. Jer, šta je poenta priče? O čemu je zapravo Društvena mreža? – O najmlađem milijarderu na Zemlji, o trnovitom putu do zvezda, koji po pravilu uvek pobuđuje ljubopitljivost („ta koga ne zanimaju bogati i slavni?!“), zatim, kao pitanje svih pitanja, kako je Zakerberg zavrnuo dojučerašnje prijatelje i poznanike sa kojima je poslovao, te koliko su miliona dobili kao odštetu. Pri tom su potencijalne socio-psiho-moralne implikacije izravno bačene kroz prozor. Premda bi film mogao spadati u žanr sudske drame – niti je, precizno gledano, drama sudska, niti je suđenje iole dramsko (umetničko).
Reditelj pre svega pokazuje tek nešto malo želje za umetničkim tretmanom predmeta, uopšte za onim dramskim – i jedino njeni sporadični nagoveštaji, podvučeni sentimentalnim muzičkim skorom, sprečavaju da film propadne u najobičniju reportažu ili informativni bilten. Vrednosni zahvat je nešto jasniji tek na samom kraju filma – nakon što bezuspešno startuje lepojku iz pravnog tima, Zakerberg ostaje sam samcit u kancelariji i samozadovoljno stane tipkati u svoj laptop. Sugeriše se da je Zakerberg koncipirao Facebook upravo za sebe – kao tipičan predstavnik one neizmerne množine nevoljnika koji soliraju u mračnoj sobi lica obasjanih hladnom svetlošću monitora, preozbiljno shvativši sajber komunikaciju i društvene mreže.
Tematska privlačnost filma je bitno kontigentna – mene zanima šta moja mama planira da zgotovi za ručak (jer ja ću to kušati), ali ne i kulinarski planovi domaćica iz susedstva; jednako tome kod Facebook korisnika obrazuje se potreba da se sazna „kako je sve počelo”, makar priča (boljereći, skup podataka) bila sasvim umetnički bezvredna – upravo kontigentna (slučajna), neuniverzalna, nedramatska, pri čemu privlačnost jedino crpi iz činjenice da se može ticati mnogih ljudi, kao Facebook korisnika (pola milijarde ljudi je „na fejsu”) – baš kao mamin ručak odzgo.
Zakerberg i njegovi oponenti u postupku ponašaju se poput klinčarije koja se posvađala oko klikera. Oni se dure – da li je partija bila regularna, da li se igralo prema „gradskim” ili „seljačkim” pravilima. Na tragu infantilnog „znaš ti ko je moj tata?!”, Zakerberg u jednom trenutku čak preti – „mogu da te kupim sa sve zgradom i ulicom“. Likovi ne pokazuju minimum afiniteta prema moralnoj problematici (izdajstvo prijateljstva, čast), kao i društvenoj odgovornosti koju su zadobili skupa sa milionima dolara – karakterizacija je i inače oskudna, a film je lišen i jasnog emocionalnog središta (glumačka izvedba je, svejedno, sasvim zadovoljavajuća i jedina izravna vrednost filma). Zakerberg je, dakle, frustrirani post-pubertetlija koji uzvraća udarac, buntovnik bez razloga sajber prostora ili, kako se to već primetilo, šmokljanski građanin Kejn. On je nadrndan i naelektrisan, njegov je ego besprekidno u gardu i čeka da zada kontra-udarac. Društvena mreža je pripovest o osveti šmokljana, bledog neupadljivog „jevrejčića” (kako sam primećuje), željnog društvenog priznanja, kao i prilike da konačno odvuče nešto organsko u krevet. Njegova je opsesija probiti se u više društvene krugove, u prominentnije hardvardske kružoke i bratstva, na tragu gotovo arhetipske opsesije Amerikanaca da se izvuku iz bezlične gomile „luzera” i postignu „uspeh”. Činjenica je da kada imate kintu (moć), neprijatan dojam, recimo, vaše odrtavelosti ili bačve od sala na mestu vašeg trbuha može biti poništen. Rezon je sledeći: ja nemam otromboljenu hiper-trbuščinu jer da imam, lepojka koju vidite ne bi počivala osmehnuta u mom zagrljaju. Prema filozofu Berkliju, „esse est percipii” – „biti” znači „biti opažen”. Lepojka ne primećuje lojanu bačvu – stoga bačve i nema! Začkoljica je, svakako, da lepojka nije naprosto lepojka već – sponzoruša.
Interesantno je da je Zakerberg, naročito u uvodnim scenama filma, prikazan kao tzv. idiot savant (poput lika Dastina Hofmana iz „Kišnog čoveka” ili lika retardiranog ćelavca iz „Kocke 1” koji imaju superiorne mentalne kapacitete specijalizovane u određenom domenu). I jednako kao što je Zakerberg hiperintelektualac, u smislu jalovog logičara i statističara – on barata grdilom informacija, ali pri tom nije mudar – tako i film predočava informacije („koje bi svaki Facebook fan koji drži do sebe morao znati”), ali pri tom nikako nije mudar, niti išta značajnije poručuje. Reditelj se najčešće ne meša u priču, ne komentariše je – rečju, ne pača se u svoje autorsko pozvanje. On je zadovoljan time da Mezrihovoj knjizi podari uprizorenje. I da, iskoristivši aktuelno ludilo za Facebook-om, pošteno ućari.

Ivan Kovač

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *