trg_fontane
Povodom Dana mađarske revolucije (1848), u centru Ade je 13. marta otkriven spomenik Janošu Damjaniču, mađarskom nacionalnom heroju, neustrašivom vojskovođi, a pre svega kontroverznoj istorijskoj ličnosti.
U čemu je nerv te kontroverze? Damjanič je, prema pojedinim izvorima, osvedočeni srbomrzac, te autor misaono-retoričkog bisera – „Srbi ne treba da postoje i neću se smiriti dok i poslednji Srbin na svetu ne bude mrtav, a kad se to dogodi, sam sebe ću ubiti” (Damjanič se zavetovao da će i samog sebe smaknuti jer je i sam poreklom bio Srbin što, prema ovoj interpretaciji, sebi nikako nije mogao da oprosti – na tragu, čini se, filmskih monstruma koji naposletku iskamče u sebi preostalu trunku čovekolikog kako bi se samouništili, i spasli svet). Drugi izvori navode da su „srbomrzačke izjave naknadno prišivene Damjaniču koji se osećao Srbinom, bio grkokatoličke vere, što i pored svojih političkih stavova, nije hteo da menja”.
Iznošenje oprečnih istorijskih podataka propratilo je, sasvim razumljivo, komešanje duhova u običnom puku. Sa svoje strane, ta oprečnost dosta govori o prirodi (statusu) istorije kao nauke, čiji predmet nije neposredno dat (kao, recimo, kod zoologije), i gde razmatranje validnosti i tumačenje materijala predstavljaju njenu naučnu bit. Prilog svojevrsnoj bedi ovdašnjih istorijskih nauka (jer, nažalost, istorijskih „nauka” ima koliko i naroda), jeste pravilnost sa kojom gorespomenuti izvori odabiraju validnost i tumačenje dokumenata – mađarski odreda biraju promađarski, srpski odreda biraju prosrpski. Sasvim, dakle, navijačko-patriotski. Nenaučno.
Ovoj problematici pristupam, a to je, kako će se ispostaviti, od presudne važnosti, sa stajališta laika, istovetno većini „zainteresovanih stranaka” (u prvom redu stanovnika Ade i okoline, a potom i svih građana Vojvodine i Srbije). Nisam se, dakle, zavlačio u biblioteke i istorijske arhive kako bih konsultovao spise i dokopao se istine – jedne i konačne. Pokušaću da pokažem kako je istorijski pristup ovom problemu od sporednog značaja – pre svega jer definitivno određenje istorijske uloge Janoša Damjaniča, kako vidimo, nije izvedeno.
Pored toga šta neka stvar jeste (šta je istina), u politici, odnosno javnom, opštedruštvenom životu vrlo je značajno i šta se misli da ona jeste – kako nešto izgleda, na šta asocira. Kukasti krst (svastika) je, s pravom, ozloglašeni simbol i danas ga je čak zabranjeno javno isticati – nijedan grafiter se ne bi mogao opravdati pred državom objašnjenjem da se zanima indologijom, te da je na zidu zgrade zapravo ispisivao stari indijski simbol, što svastika uistinu jeste. Jer, poruka koju je odaslao grafitiranjem u očima prolaznika upravo je nacistička!
Janoš Damjanič može biti istorijski (moralno-politički) besprekoran, a pri tom podrazumevati neke (nezaslužene) problematične asocijacije, te kao takav odašiljati rđavu, provocirajuću poruku široj zajednici. Spomenici nisu tek znamen tributa (oduženja) ličnostima, već i izravno promovisanje vrednosti koje su oni baštinili, ili, jednako bitno, šta se misli da su baštinili. A to ovde naprosto nije neupitno.
Šta je, međutim, sa legitimnom potrebom naroda da slavi svoje zaslužne ličnosti, svoje heroje? Istorijski lik Janoša Damjaniča, ipak, nije neupitan poput lika, recimo, Lajoša Košuta (pored Sečenjija i Petefija, jedan od vođa mađarske revolucije 1848.), te je ovde potreban poseban takt, istančan osećaj za društvenu problematiku. Osnovna postavka je, svakako, da Damjaničeva problematičnost nije zasnovana (isključivo) na neodgovornom i jeftino-senzacionalističkom tabloidnom zamešateljstvu („Kurir” donosi naslov „Ubica Srba dobio spomenik u opštini Ada!) – tada bi tu neodgovornu buvu trebalo spljeskati i oduvati sa gađenjem. Budući, kako izgleda, da to nije slučaj, čini se da je najbolje da se počast Damjaniču (koji je, možebiti, ni kriv ni dužan!) odaje privatno, a ne javno zbog njegove, zaslužene ili ne, sumnjive reputacije (slično spomenutom ispisivaču grafita, promoteru staroindijske kulture).
Isti razlozi upućuju da je i javno (državno) odavanje počasti Zoranu Đinđiću – niz ulica i trgova širom Srbije ponele su njegovo ime – unekoliko ishitreno, više propagandno nego kulturno i društveno odgovorno i osvešćeno, sve usled nezrelog idolopoklonstva (kojem je njegova smrt, čini se, blagotvorno doprinela). Premda je Đinđić umnogome promovisao i sprovodio vrhunske ideje, on je i dalje u političko-istorijskom smislu nedovoljno situiran – prevashodno usled pomanjkanja distance spram njega i njegovog učinka. I dok se to ne učini (ili, ako to uopšte i nije moguće – kako je to, čini se, slučaj u pogledu Damjaniča), ulice, trgovi, parkovi valja da nose imena ideja, i neka se idejama – demokratije, građanskosti, revolucije, pravde, evropejstva – podižu spomenici! Možda nas to i odbije od našeg primitivnog klečanja pred kultom raznoraznih ličnosti.
Ivan Kovač
