Aleksandar Maćašev iz Bečeja: Voajerističko virenje u prošlost

Sredinom oktobra u Beogradu u „Supermarket concept store“ održana je promocija knjige „Aleksandar Maćašev/Book“ u kojoj je objedinjen petnaestogodišnji opus stvaralaštva u savremenoj vizuelnoj kulturi Aleksandra Maćaševa, umetnika i dizajnera koji je postao poznat po svom kontroverznom projektu o Jozefu Gebelsu, u kome je Gebels prikazan kao otac savremene medijske kulture. Maćašev je prepoznatljiv i po tome što koristi reklamu i masovne medije u svom radu. Njegov profesionalni identitet je neuhvatljiv, varira između primenjene i likovne umetnosti. Njegovi grafički radovi su izazovni i politički, a često i neprijatni.

Aleksandar Maćašev je rođen u Bečeju 1971. godine. Po završetku prirodno-matematičke gimnazije u Bečeju i odsluženja obaveznog vojnog roka 1991. godine se seli u Beograd gde upisuje Arhitektonski fakultet na Beogradskom univerzitetu na kojem diplomira 1998. godine. Jedan je od nekolicine mladih umetnika izabranih da svoja dela prikažu na izložbi pod nazivom „Konverzacija“ u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Od 2001. godine je radio za razne reklamne agencije u Beogradu: za „New Moment“ (bivši „Saatchi and Saatchi“), „BBDO Ovation“, „Pristop“ i „Mass Vision“. Maćašev je osmislio prvi kurs veb dizajna u Srbiji na Akademiji umetnosti BK univerziteta, na kom je predavao od 2004. do 2006. godine. Od 2004. godine radi kao samostalni umetnik i dizajner. Od 2006. godine živi u SAD i trenutno živi i stvara u Njujorku.
Po rečima Stevena Helle-ra (www.hellerbooks.com), poznatog američkog dizajnera i teoretičara vizuelnih umetnosti koji potpisuje predgovor knjige Aleksandra Maćaševa, „njegov rad čini spoj domišljatosti i znanja, besa i skepticizma“, a na posmatraču je da se u Maćaševljevom narativu opredeli za udobnu laž ili da ispod njegove visokoestetizovane površine „napipa“ uznemirujuću istinu.
Maćašev virtuozno koristi masovne medije u svim svojim projektima, krećući se gotovo neprimetno kroz različite umetničke discipline. Uvek vizuelno zavodljiv, široke erudicije, dokumentaristički pedantan i socijalno angažovan, oblikuje nove kulturne koncepte i otkriva svoje višestruke identitete, ni za trenutak ne odustajući od dijaloga sa posmatračem, bez obzira na intimnost ili kompleksnost teme. Od kontroverznog projekta „Joseph Goebbels™“, kojim je skrenuo pažnju domaće i svetske umetničke javnosti, preko „Family Portraits“ – privatne porodične dijagnoze – do vizuelnog intimnog dnevnika „Margine“, Maćašev provocira posmatrača, upućenog i neupućenog, ne samo temom, nego i subverzivnom upotrebom medija. Baš kao i pop ikona Madona, Maćašev pronalazi slobodu upravo u tom prostoru subverzije u kome posmatrač pridodaje značenja, a identitet autora nestaje.
Aleksandar Maćašev je umetnik i dizajner. Stvara u vrlo širokom spektru vizuelnih i interaktivnih umetničkih disciplina (slikarstvo, grafički dizajn, veb, advertajzing) tako što bira najefektniji medij prema onome što ima da kaže, ne dopuštajući da ga sputaju ograničenja pojedinih disciplina. Maćašev je nestalni ljubavnik svakog umetničkog faha, napušta ga onog trenutka kada medij nije u stanju da prenese ideju koja ga „svrbi“.
Njegov rad bezobzirno briše granice između disciplina vizuelne kulture, do te mere da gotovo postaje disciplina za sebe. Kako sam kaže: „Ako ne možete da se uklopite ni u jednu profesiju najbolje je da izmislite novu“. Možda upravo to nije želeo, ali je njegov rukopis postao prepoznatljiv po doslednom odsustvu opredeljenja za čvrsto definisani umetnički izraz. Jedan je od najuspešnijih autora u korišćenju interneta kao nosača umetničkog izraza, kao i primeni masmedijskog vokabulara u svom radu, čemu je očigledno doprinelo njegovo bogato radno iskustvo u nekoliko vodećih advertajzing agencija u Srbiji. Maćašev je karijeru „radnika u vizuelnoj kulturi“ započeo veoma rano kao slikar, da bi tokom studija arhitekture intenzivno eksperimentisao sa prostornim intervencijama. Krajem 90-ih urođeni talenat za grafički dizajn usmerava ka novim medijima, advertajzingu, veb dizajnu, da bi danas njegovo dominantno polje rada činili grafički i veb dizajn, i na kraju – blog art, polje izraza na kome je Maćašev apsolutni gospodar sadržaja i forme emitovane vizuelne informacije.
Njegov rad se kreće od bolno intimnih umetničkih projekata, preko manipulisanja medijskom kulturom do komercijalnih poduhvata masovne komunikacije. Sama knjiga je struktuirana po mediju koji Maćašev upotrebljava (štampa, ekran, boja, prostor), a ne po disciplini (grafički dizajn, slikarstvo, veb dizajn, umetnost…).
Član je AIGA (American Institute for Graphic Arts), najznačajnijeg američkog strukovnog udruženja grafičkih dizajnera, Art Directors Club of Serbia i ULUPUDS-a. Od 2008. godine živi i radi u Njujorku gde kao kreativni direktor predvodi studio reMiks NYC.

Sintezu Vašeg rada naslovili ste „Aleksandar Maćašev / Book“. Kako doživljavate knjigu u postgutenbergovskoj eri komunikacija?

– Malo sam se poigrao ustaljenom podelom autor/ knjiga. Autora knjige nema, tj. autor je u naslovu. A i „autor knjige“ je u ovom slučaju jedna grupna i malo složenija kategorija. Naime, knjiga sadrži moj rad, ali je kao objekat stvorena od strane Andreja Dolinke, dizajnera iz Beograda i uređena od strane Mirka Ilića, dizajnera
iz Njujorka. Postgutenbergovska era, čini mi se, podrazumeva potpuno prevazilaženje štampe, a to se nije još desilo i sumnjam da će se desiti. Bez obzira što čitamo novine preko interneta ili knjige na iPad-u. Kao što ni slikarstvo nije umrlo sa pojavom fotografije. Izdavanje ove knjige je upravo posledica mog malo radikalnijeg shvatanja medija. Ja svoj rad već dugo objavljujem na vebu i medij štampe mi se u tu svrhu uvek činio dosta zastarelim i neefikasnim. U jednom trenutku sam shvatio da bih izbor iz svog dosadašnjeg rada mogao da sastavim i objavim u štampanoj formi. Publika vas ozbiljnije shvati iako je to sve već videla na vebu.

U kojim medijima izražavanja vidite najveću mogućnost subverzivnog delovanja, koje je specifično za Vaš rad?

– Subverzivno mi se čini onako naivno bezobrazno. Nisam nikad svoj rad smatrao subverzivnim, iako ga je publika često tako gledala. Naprosto, volim da skrenem pažnju na stvari za koje mislim da su vredne skretanja pažnje (moć masmedija, štetnost crkve, varijacije seksualnosti, fenomen Evrope…). Problemi se čine očiglednim, ali se zapanjite kada shvatite koliko ljudi ne obraćaju pažnju. Prvo vidim šta ću da komuniciram, pa tek onda biram medij ili se medij sam nametne. Stara McLuhanova „Medij je poruka“ je i dalje veoma aktuelna. Izbor medija je već poruka.

Opredelili ste se za intermedijalni koncept umetnosti. Šta Vas je motivisalo za to nomadstvo?

– Suženost nametnutih polja delovanja. Prvo bih napomenuo da je u pitanju interdisciplinarni rad. Kretanje u definisanim disciplinama kao što su slikarstvo, grafički dizajn, veb-art… je zanimljivo, ali nedovoljno. Davno je prošlo vreme kada su se stvaraoci čvrsto držali zadatih granica i trudili se da u njima deluju najbolje što mogu. Danas je film pod velikim uticajem interneta, kao i književnost. Internet je pod uticajem mobilne telefonije, a slikarstvo pod uticajem ilustracije. Dobijete višak vrednosti kada ne robujete nametnutim granicama, ali samo ako umete da dovoljno dobro vladate svakom pojedinom disciplinom. Pitanje intermedijalnosti vidim kao presipanje sadržaja iz medija u medij. Projekat koji sam započeo kao veb-art rad može da dobije svoju štampanu formu, može da se pretvori u sliku ili proizvod dizajna. Bez obzira na to, slobodno kretanje među disciplinama i medijima, morate biti spremni na zakone tržišta gde se ne tolerišu nejasne stvari. Morate nešto jasno nazvati i označiti (ilustracija, slika, veb-sajt, film…) da bi ga prodali.

Kako umetnik može ostati autentičan u dobu simulakruma, instant masmedijskoj kulturi? Da li je neophodno da bude svojevrsni insajder?

– Svojim studentima sam često govorio da su oni sami ono najoriginalnije što imaju. Originalnost je, pak, nešto što vučemo iz modernizma i imperativa za stalnim napretkom i za uvek nečim potpuno novim. Eksplozija kulture od osamdesetih naovamo je malo pokopala čitav projekat. S druge strane jako cenim autentičnost. Sposobnost da se ponašamo i delujemo maksimalno u skladu sa svojom jedinstvenom prirodom, a ne sa nametnutim društvenim vrednostima. Svaki pojedinac je jedan jedini takav i neponovljiv. Zvuči vrlo dragoceno. Ljudi su opet sa druge strane veoma skloni žrtvovanju sopstvene autentičnosti zarad udobnosti pripadanja nečemu. Kako kaže Krleža: „U masi je toplo, ali smrdi“.

U svojim radovima preispitujete neke od temeljnih antropoloških paradigmi – identitet, telo, opozicije privatno/ javno, lično/ kolektivno. Šta po Vašem mišljenju u bitnom određuje savremenog čoveka?

– Neurotična potreba da se u svemu učestvuje, da se sve vidi i da se sve kaže. Zasuti smo medijskim i kulturnim proizvodima i nikad nam nije dosta. To često uzrokuje nedostatak fokusa na istinsko interesovanje pojedinca. Svako ima svoje mišljenje i svako konačno ima šansu da ga javno i kaže. Dobijete na taj način vrlo zanimljivu sliku, ali malo istinskog sadržaja. Patimo i od foteljaškog aktivizma. Ljudi zaista misle da su jednim klikom kompjuterskog miša pomogli nekome na Haitiju. Time su samo kupili mirnu savest: „Eto, danas sam nekome pomogao“. Ja to vidim kao vrlo opasnu uljuljkanost koja otupljuje prirodni nagon svakog pojedinca za istinskom promenom. Postoji i ta neverovatna potreba da se pobedi vreme, da se ne suočavamo sa starenjem i sa smrću. Ne pričam o onom klasičnom „ponašaj se u skladu sa svojim godinama“, već više o uživanju u neumitnom.

Kako savremena umetnost komunicira sa svakodnevnim životom?

– Ja sebe prvo vidim kao komunikatora, pa tek onda kao umetnika i dizajnera. Problem umetnosti je uvek bio kako i kome komunicira. Da budem precizniji, šta to umetnik kroz umetnost govori publici. Uvek mi je pomalo smetala klasična galerijska izložbena praksa. Ljudi su u startu pripremljeni na sterilnu belinu zidova i objekte okačene na njih. Sva neposrednost ili provokativnost je tu otupljena salonskim pakovanjem. Zato volim forme koje su mnogo neposrednije i neočekivanije, kao umetnost na ulici, u novinama, na internetu. Na mestima gde je publika opuštenija. Ono što je dobro u savremenoj umetnosti je da umetnici istinski reaguju na svet oko sebe, na politiku, društvo, ekonomiju, kulturu. Da nisu samo proizvođači lepog.

Da li je Bečej i dalje vaš grad?

– Ne bih upotrebio „moj“, pošto podrazumeva posedovanje. Bečej mi je drag i bitan koliko i Beograd i Njujork. Svaki put kada dođem u Beograd moram da svratim i do Bečeja. Tisa i dolma meni imaju neki jako lep meditativni kvalitet. Mogu satima da sedim na onim betonskim stepenicama ili da se šetam beskrajnom krivinom dolme. Iz nekog razloga često obilazim Donji grad. Tamo sam se rodio. Kuća u ulici Nikole Tesle je, vidim, napuštena. Zavirio sam kroz prorez za poštu na kapiji poslednji put kad sam bio u Bečeju. Ceo prizor me je podsetio na Duchampov rad Étant donnés. Voajerističko virenje u prošlost. Gradovi i regije su mi uvek bili bliskiji od država. Država je po pravilu politički konstrukt čije se granice obično definišu ratovima. Gledam je kao nužno zlo. Srbija mi ništa ne znači koliko ni SAD. Ljudi i pojedina mesta su mi mnogo važniji od nametnutih fantomskih vrednosti kao što su nacija, patriotizam, tradicija i istorija čime država drži na okupu i kontroliše stanovništvo. Gradovi i individualci, a ne država i narod – završio je Aleksandar Maćašev.

Mladen Stanojev