trg_fontane
Mediji učestalo objavljuju podatke o tome da većina dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju u Srbiji živi u ustanovama. To, međutim, nije tačno, mnogo njih živi u svojim porodicama bez adekvatne i neophodne podrške nadležnih ustanova, službi, fondova, mogućnosti lečenja (pre svega zato što su terapije i rehabilitacije veoma skupe).
Neshvatljivo je da i zdravstveni radnici roditelje često savetuju da dete sa invaliditetom smeste u ustanovu, tvrdeći da je to najbolje rešenje za dete. Nedostatak zdravstvene zaštite i usluga podrške kao što su dnevni boravak ili inkluzivne i kvalitetne škole dostupne deci sa invaliditetom u zajednici, siromaštvo, stigmatizacija i diskriminacija, predstavljaju ključne razloge zbog kojih bi roditelji mogli smatrati da je smeštanje deteta sa invaliditetom u ustanovu jedina mogućnost, ali ta mogućnost u većini slučajeva osuđuje decu na to da ne razviju sposobnosti, veštine i da nikada ne postanu članovi zajednice.
Prema podacima Vlade Srbije od pre nekoliko godina, 60 odsto dece sa invaliditetom u srpskim ustanovama nije upisano u škole. Deca koja su upisana u škole pohađaju škole isključivo za decu sa invaliditetom. U nekim slučajevima, nastavno osoblje posećuje ustanove kako bi nekoliko časova nedeljno podučavalo decu u grupama.
Većina odraslih osoba sa invaliditetom koje žive u srpskim ustanovama, takođe je lišena poslovne sposobnosti, odnosno donošenja odluka o osnovnim pravima. One se nalaze pod brigom staratelja – koje često određuje država – koji umesto njih donose sve odluke.
Srbija je potpisnica više sporazuma o zaštiti ljudskih prava: Konvencije i pravima osoba sa invaliditetom, Konvencije o pravima deteta, Konvencije protiv svih oblika torture i Evropske konvencije o ljudskim pravima, te je Srbija je dužna da štiti prava dece sa invaliditetom i obezbedi njihovo učešće u društvu. To podrazumeva obavezu sprečavanja da se ijedno dete usled svog invaliditeta odvaja od porodice.
U aprilu mesecu 2016. godine, Komitet UN o pravima osoba sa invaliditetom izrazio je zabrinutost „povodom broja dece sa invaliditetom koja žive u ustanovama”, kao i zbog „veoma loših životnih uslova u ustanovama” u Srbiji. Eksperti pri ovom komitetu pozvali su Srbiju da „deinstitucionalizuje decu…i spreči sve nove slučajeve institucionalizacije beba mlađih od tri godine”.
S obzirom na to da je Srbija kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, na osnovu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, od nje se očekuje da svoje zakone postepeno uskladi sa zakonima unije, uključujući i one koji se odnose na tretman osoba sa invaliditetom. U svom najnovijem izveštaju o napretku Srbije, Evropska komisija zauzela je čvrst stav u vezi sa problematičnim tretmanom dece sa invaliditetom u ustanovama u Srbiji i pozvala nadležne da spreče upućivanje na smeštaj u institucionalnu negu.
Vlada Srbije trebalo bi bez odlaganja da preduzme korake u pravcu eliminacije zanemarivanja, izolacije, segregacije, kao i neodgovarajućih psihijatrijskih tretmana i diskriminacije dece sa invaliditetom u srpskim ustanovama, i da učini dostupnim usluge podrške u zajednici, navodi Hjuman rajts voč. U slučajevima kada nije moguć povratak dece u njihove biološke porodice, na primer u slučajevima zlostavljanja i zanemarivanja, deci bi trebalo da bude pružena mogućnost da žive u porodičnom okruženju, sa rođacima, hraniteljima ili usvojiteljima. (Izvor podataka: izveštaj Hjuman rajts voč, 2016. godina).
Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Srbije u leto 2016. godine reagovao je na izveštaj Hjuman rajts voča navodeći da Srbija već sprovodi proces deinstitucionalizacije i podrške porodicama sa decom sa smetnjama u razvoju, kao i da se stara da život onih koji borave u ustanovama socijalne zaštite bude što kvalitetniji I dostojanstveniji.
Ministarstvo je dalje navelo da je država, u prethodne dve godine, ulagala u ustanove socijalne zaštite da bi podigla nivo usluge radi kvalitetnijeg života korisnika i dostizanja standarda propisanih za dobijanje licence, a ne zbog proširenja postojećih kapaciteta za smeštaj. „Od 2014. godine do danas Ministarstvo za rad je za obnavljanje (ne proširenje) ustanova u sistemu socijalne zaštite opredelilo skoro 1,5 milijardu dinara“, piše u saopštenju i dodaje se da je država dva puta godišnje raspisala konkurse putem kojih je podsticala uspostavljanje novih i podržavala postojeće usluge socijalne zaštite u nadležnosti lokalne samouprave.
Ministarstvo navodi da, preko Sektora za osobe sa invaliditetom, više od 300 miliona dinara putem konkursa usmerava udruženjima za osobe sa invaliditetom, koja se često pojavljuju kao lokalni pružaoci usluga socijalne zaštite.
Ministarstvo za rad je saopštilo i da je više od 6.000 dece smešteno u hraniteljske porodice, a oko 670 u 17 institucija. Međutim, ministarstvo nije navelo i broj dece sa invaliditetom koja žive u svojim porodicama, a pretpostavlja se da zbog toga što nema podatke o broju te dece, a to bi bilo neophodno da bi unapredilo njihove živote i živote njihovih porodica.
Tako su porodice u kojima žive deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju prepuštena sebi.
Na teritoriji opštine Bečej toj deci su obezbeđeni samo lični pratioci i finansira ih lokalna samouprava u poslednjih nekoliko godina. Problem je, međutim, to što u bečejskim školama ne postoje pedagoški asistenti, čiji bi zadatak bio da pomažu deci u učenju. Taj problem je višegodišnji, traje otkad je „ozvaničena“ inkluzija u Srbiji 2010. godine.
U Bečeju nešto više od godinu dana funkcioniše Dnevni boravak za decu i mlade sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Reč je o usluzi Centra za socijalni rad.
Na teritoriji opštine ne postoji, recimo, učenje kod kuće, pomoć roditeljima dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, itd, a sve to bi bilo neophodno.
Cilj publikacije „Informisanošću do prava – bečejski informator o pravima dece sa invaliditetom“ je da unapredi informisanost roditelja dece sa invaliditetom o pravima njihove dece na taj način što će na jednom mestu dobili informacije koje će doprineti tome da saznaju na šta njihova deca imaju prava i kako da ih ostvare.
Povećanje stepena informisanosti roditelja dece sa invaliditetom je preduslov za osnaživanje porodica u kojima žive deca sa invaliditetom, za inkluziju i jačanje vaspitno-obrazovnog sistema.
Do donošenja Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom 7. aprila 2006. godine, u Srbiji su društvena briga i pažnja o ovom delu stanovništva bile usklađene uglavnom prema tzv. medicinskom modelu. Pravima osoba sa invaliditetom bavili su se samo zakoni koji regulišu socijalna davanja, medicinske usluge i posebne modele zapošljavanja.Usvajanjem Zakona o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom 26. marta iste godine, domaće zakonodavstvo je u značajnoj meri približeno standardima Evropske unije, čime je otvorena mogućnost za efikasniju zaštitu prava osoba sa invaliditetom.
Ovi standardi podrazumevaju i načelo nediskriminacije, punog i delotvornog učešća i uključenosti u sve sfere društvenog života i poštovanje različitosti i prihvatanje osoba sa invaliditetom kao dela raznovrsnosti ljudskog roda.
Srbija se obavezala i da poštuje principe jednakosti mogućnosti, pristupačnosti, poštovanja razvojnih kapaciteta dece sa invaliditetom i poštovanja prava te dece da očuvaju sopstveni identitet.
Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom u članu 28. propisuje pravo osoba sa invaliditetom i njihovih porodica na adekvatan životni standard uključujući i pravo na pristup službama pomoći po pristupačnim cenama, programima socijalne zaštite i programima za smanjenje siromaštva.
Prilikom ostvarenja ovih prava osobe sa invaliditetom nailaze na velike prepreke i nejasnoće. Najveći problem je uređenje prava na pomoć i negu. Kada je u pitanju pravo na uvećani dodatak za negu i pomoć drugog lica, ono je rešeno posebnim pravilnikom u čije definicije se ne uklapa veliki broj osoba, a posebno deca i osobe sa mentalnim problemima. Naime, potrebno je da osoba ima telesno oštećenje od 100% po jednom osnovu – kako bi mogla da prima uvećani dodatak za negu i pomoć drugog lica, a to mesečno iznosi oko 27.000 dinara.
Kada je reč o obrazovanju osoba sa invaliditetom, članom 24. Konvencije Ujedinjenih nacija države potpisnice priznaju pravo svih osoba sa invaliditetom na obrazovanje bez diskriminacije. Države su dužne da osiguraju inkluzivni sistem obrazovanja na svim nivoima i pravo na pristup kvalitetnom osnovnom i srednjem obrazovanju na osnovu jednakosti sa drugima.
Ovaj nivo prava dece sa invaliditetom teško je ostvariv u postojećoj situaciji u Srbiji.
Situacija je veoma slična kada se radi o upisu u vrtić. Vrlo je mali broj dece koja su upisana u redovne vrtiće, mada je situacija u Bečeju u toj oblasti relativno dobra.Veoma je važno da se zna kako se oslovljavaju deca i odrasli sa invaliditetom. U vezi s tim je i zaštitnik građana pre nekoliko godina izdao uputstvo.
Nije korektno korišćenje pojmova invalidi, hendikepirani, osobe sa posebnim potrebama – potrebe su nam svim iste, načini zadovoljavanja tih potreba su drugačiji – zdravi i bolesni, jer invaliditet nije bolest, nego stanje.
Treba koristiti izraze osoba sa invaliditetom, dete sa smetnjama u razvoju, a ne invalid ili ometeno dete. Nije ispravno koristiti termin „smetnje u razvoju“ kada govorimo o odraslim osobama, jer je njihov razvoj završen. Takođe nije prihvatljivo koristiti izraze autističari, cerebralci, paraplegičari, daunovci…
Ne treba reći da je osoba u kolicima, niti invalidska kolica, kao što ni parking za invalide, već da je reč o korisnici/korisniku kolica, da se radi o parking mestima za vozila osoba sa invaliditetom.
Upotreba jezika je, naime, povezana sa razvojem pristupa i metodologijom u pružanju podrške osobama sa invaliditetom.
U Srbiji, pa i u Bečeju, još nije postignuta odgovarajuća pristupačnost za osobe sa invaliditetom, iako se u poslednje vreme vide pomaci (zvučni semafori, oboreni trotoari u centru grada, ponegde rampa), a pristupačnost podrazumeva sve ono što osobama sa invaliditetom omogućava da samostalno žive i učestvuju u svim aspektima života, kao i drugi građani.
Kako bi porodice u kojima žive deca sa invaliditetom znale na šta deca sa invaliditetom imaju pravo, potrebno je da imaju informacije o važnijim zakonima i konvencijama koje se tiču prava dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju: Konvencija o pravima deteta (naša zemlja je potpisnik ove konvencije), Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o društvenoj brizi o deci.
Detetom se smatra svako ljudsko biće koje nije navršilo 18 godina, ukoliko se zakonom koji se primenjuje na dete, punoletstvo ne stiče ranije. Do tada su roditelji ili staratelji pravni zastupnici deteta.
Prava deteta, na čije su se poštovanje obavezale države koje su ratifikovale konvenciju, odnose se na svako dete. Kada govorimo o deci sa smetnjama u razvoju, insistiranje na poštovanju prava deteta ima još veći značaj, jer su ta deca najosetljiviji deo populacije.
Pravo na život, opstanak i razvoj država mora da obezbedi svakom detetu u maksimalnoj mogućoj meri, kao i pravo na nediskriminaciju.
Deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju imaju pravo i na dodatnu podršku.
Dodatna podrška je regulisana Pravilnikom o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku i obuhvata sve usluge iz oblasti zdravstva, socijalne zaštite i obrazovanja u skladu sa zakonima i treba da omogući društvenu uključenost i napredovanje deteta. Pojedine usluge deo su osnovne podrške i te usluge deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju mogu da ostvare bez obraćanja interresornoj komisiji, jer je to garantovano zakonima iz oblasti obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite.
Ukoliko, pak, interresorna komisija procenjuje dete, treba da obavesti roditelje ili hranitelje o mogućim vidovima podrške, ali i da konstatuje koje je već vidove podrške ostvarilo dete pre obraćanja interresornoj komisiji.
Zadatak interresorne komisije je da proceni decu u cilju obezbeđivanja dodatne podrške. Postupak procene detetovih potreba za dodatnom podrškom može da pokrene roditelj ili staratelj, ali i obrazovna ustanova ili lekar.
Komisija bi trebalo da ima šest stalnih članova, tri zamenika članova i dva povremena člana, a radi u sastavu od tri stalna člana ili zamenika članova (pedijatar, psiholog i stručni radnik na poslovima socijalnog rada) i dva povremena člana.
Predsednica bečejske interresorne komisije je Margarita Berček, psihologica u OŠ „Zdravko Gložanski“. Kontakt telefon škole je: 021/6912-268.
Postoji i koordinator interresorne komisije. Koordinatorka komisije u Bečeju je Ljiljana Dejanović, načelnica Odeljenja za opštu upravu i društvene delatnosti Opštinske uprave. Broj telefona: 021/6811- 827.
Koordinator, inače, učestvuje u radu komisije, ali bez prava odlučivanja. Njegov glavni zadatak je informisanje o postupku procene i prikupljanje dokumentacije, kao i ostali stručni i administrativni poslovi za potrebe komisije koji su regulisani Pravilnikom o dodatnoj podršci.
Na zahtev roditelja, u postupak procene deteta može da se uključi i osoba od poverenja, odnosno osoba koja dobro poznaje dete i koja svojim informacijama može da doprinese kvalitetnoj proceni potreba za dodatnom podrškom deteta.
Interresorna komisija trebalo bi da postupi u određenim rokovima, na osnovu Pravilnika o dodatnoj podršci: sastanak komisije radi razmatranja zahteva o proceni deteta održava se u roku od sedam dana od dobijanja zahteva; komisija je dužna da u roku od 45 dana od dana podnošenja zahteva za pokretanje procene sačini zajedničko mišljenje. Protiv mišljenja komisije roditelj, odnosno staratelj može izjaviti prigovor u roku od osam dana od dana dostavljanja.
Ne postoji rok za realizaciju dodatne podrške nakon izdavanja zajedničkog mišljenja interresorne komisije i to je veliki propust u pravilniku. U Bečeju se neretko dešava da dete, za koje je izrađeno mišljenje interresorne komisije i u tom mišljenju je preporučena, recimo, usluga defektologa i logopeda, na tretmane čeka i mesecima, dobija terapije jednom ili dva puta sedmično, a to je nedovoljno.
U oblasti obrazovanja najvažniji zakoni i pravilnici kojim su regulisana dečja prava su: Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja; Zakon o predškolskom vaspitanju; Zakon o osnovnoj školi;
Zakon o srednjoj školi; Pravilnik o bližim uslovima za utvrđivanje prioriteta za upis dece u predškolsku ustanovu; Pravilnik o posebnom programu ostvarivanja vaspitno-obrazovnog rada u odgovarajućim zdravstvenim ustanovama; Pravilnik o bližim uputstvima za utvrđivanje prava na individualni obrazovni plan, njegovu primenu i vrednovanje; Pravilnik o bližim uslovima o ostvarivanju pripremnog predškolskog programa; Pravilnik o programu svih oblika rada stručnih saradnika; Pravilnik o opštim osnovama predškolskog programa; Pravilnik o ocenjivanju u osnovnom vaspitanju i obrazovanju; Pravilnik o upisu u srednju školu; Pravilnik o ocenjivanju u srednjoj školi; Pravilnik o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku.
Odluku o vrsti obrazovanja donosi isključivo roditelj i niko drugi ne može da odredi u koju će školu dete ići. Roditelj odlučuje da li će dete pohađati školu za decu sa smetnjama u razvoju ili će ići u tipičnu školu uz individualni obrazovni program (IOP).
Obrazovna ustanova nema pravo da ne primi dete zbog invaliditeta ili smetnji u razvoju. Škola je dužna da prvo upiše dete, a onda obavi provere, testiranja, razgovor sa detetom itd.
Deca sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom imaju prioritet u odnosu na decu bez invaliditeta ili smetnji u razvoju prilikom upisa i vrtić.
Deca sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom imaju pravo na besplatan boravak u vrtiću, užinu i produženi dnevni boravak u školi. Potrebno je obratiti se nadležnom pedijatru i odneti potvrdu da je reč o detetu sa smetnjama u razvoju u detetov vrtić, odnosno školu.
Dete može da ima ličnog pratioca ili pedagoškog asistenta (za pomoć nastavniku, učitelju, vaspitaču).
Ukoliko dete pohađa školu ili vrtić za decu sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom, a roditelji žele da dete pređe u tipičnu školu ili vrtić nije neophodno da se obraćaju interresornoj komisiji, a u obrnutom slučaju jeste.
Dete sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom ima pravo na besplatan prevoz u gradskom i prigradskom prevozu (a za ličnog pratioca ili roditelja treba se obratiti interresornoj komisiji).
Roditelj može da zatraži od interresorne komisije pohađanje korisničkog servisa podrške u školi za decu sa smetnjama u razvoju ili vrtiću, ako takav servis postoji, kao i druge servise u obrazovanju, ako postoje, koji po pravilu pružaju dodatnu podršku u ustanovi koju dete pohađa, a samo izuzetno u školi za decu sa smetnjama u razvoju.
Direktor obrazovne ustanove koju dete pohađa je dužan da napravi stručni tim za izradu individualnog obrazovnog plana (IOP). Taj stručni tim formira mali IOP tim za svako dete.
Roditelj ima pravo da u IOP tim uključi i lice koje nije zaposleno u obrazovnoj ustanovi koju dete pohađa.
Detetu se može odložiti polazak u školu za godinu dana uz obavezno mišljenje interresorne komisije uz saglasnost roditelja.
Dodatna podrška se pruža u ustanovi koju dete pohađa, a samo u izuzetnim slučajevima, kad je to u najboljem interesu deteta, van te ustanove.
Najvažniji zakoni i pravilnici kojim su regulisana dečja prava u oblasti zdravstva su: Zakon o pravima pacijenata; Zakon o zdravstvenoj zaštiti; Zakon o zdravstvenom osiguranju; Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima; Zakon o prevenciji i dijagnostici genetičkih bolesti, genetički uslovljenih anomalija i retkih bolesti (Zojin zakon); Pravilnik o uslovima, postupku i načinu ostvarivanja prava na odsustvo sa rada radi posebne nege deteta; Pravilnik o uslovima i načinu ostvarivanja prava na produženo porodiljsko odsustvo; Pravilnik o uslovima i načinu upućivanja osiguranih lica na lečenje u inostranstvo; Pravilnik o načinu ostvarivanju prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja; Pravilnik o medicinsko-tehničkim pomagalima koja se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja; Pravilnik o medicinskoj rehabilitaciji u stacionarnim zdravstvenim ustanovama; Uredba o nacionalnom programu preventivne zdravstvene zaštite dece sa psihofiziološkim poremćajima i govornom patologijom; Uredba o nacionalnom programu zdravstvene zaštite žena, dece i omladine.
Postoji osnovna podrška koja je regulisana zakonima i pravilnicima i na to dete sa invaliditetom i smetnjama u razvoju ima pravo bez obraćanja interresornoj komisiji (određeni lekovi, medicinsko-tehnička pomagala itd). Za ono što nije propisano ovim zakonima i pravilnicima se mora obratiti interresornoj komisiji.
Postoji savetnik za zaštitu prava pacijenata u svakoj lokalnoj samoupravi. U Bečeju je savetnica za zaštitu prava pacijenata je Marija Šagi i radi u zgradi opštine. Broj telefona: 021/6811-853.
Ako savetnik za zaštitu prava pacijenata ne odgovora na pitanja roditelja, treba se obratiti zaštitniku građana, međutim, opština Bečej već nekoliko godina nema zaštitnika građana.
Postoji i pravilnik o medicinskoj rehabilitaciji u stacionarnim zdravstvenim ustanovama u kome se roditelji mogu informisati u vezi prava sa banjskim lečenjem.
Postoji i Budžetski fond za lečenje oboljenja, stanja ili povreda koje se ne mogu uspešno lečiti u Republici Srbiji. Ovaj fond je namenjen deci čije je lečenje moguće samo u inostranstvu. Sajt fonda je: www.fond.gov.rs.
Važne informacije nalaze se i na sajtu Ministarstva zdravlja www.zdravlje.gov.rs i telefoni za informacije su 011-2656-384 ili 011-3714-700.
Budžetskom fondu roditelj ili staratelj se može obratiti nakon što se obratio RFZO i kad bude odbijen za zahtev u RFZO. Prilaže se tada i odbijenica od strane RFZO. Zahtev za lečenje u inostranstvu se u RFZO podnosi na osnovu Pravilnika o uslovima i načinu upućivanja osiguranih lica na lečenje u inostranstvo.
Svi zdravstveni problemi pacijenata, pa i dece sa invaliditetom, se rešavaju prvo u primarnoj, a zatim u sekundarnoj i tercijarnoj ustanovi. Pedijatar ili lekar je dužan da izda uput za određenog lekara-specijalistu u drugoj ustanovi. Ako taj lekar ne traži drugog lekara iz te ustanove, mora ponovo da zatraži uput iako uput za pomenutu ustanovu važi 6 meseci.
Dete ima pravo na zdravstveno osiguranje (preko osiguranja roditelja) do navršene osamnaeste godine, odnosno do navršene 26 godine starosti, ako je na školovanju. Ukoliko osoba postane nesposobno za samostalan život i rad posle navedenog uzrasta, ima prava na zdravstveno osiguranje dok takva nesposobnost traje.
Pedijatar izdaje uput najpre za specijalistu u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, a ukoliko specijalista iz primarne zdravstvene zaštite proceni da je neophodno, uputiće dete u sekundarnu ili tercijralnu ustanovu. Uput za sekundarnu ili tercijarnu ustanovu važi 6 meseci.
Da bi dete dobilo uput za zdravstvenu ustanovu sa teritorije druge filijale potrebno je da tri lekara specijaliste to napišu i potpišu, a zatim to proslede lekarskoj komisiji matične filijale.
Majka deteta sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom ima pravo da odsustvuje sa rada do pete godine deteta, a da joj se plata, ukoliko je bila u radnom odnosu, refundira u stopostotnom iznosu. U vezi sa ovim pitanjem, najpre se treba obratiti pedijatru i interresornoj komisiji.
Socijalna zaštita deteta sa smetnjama u razvoju i invaliditetom je regulisana Zakonom o socijalnoj zaštiti. Takođe postoji i Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. Svaka lokalna samouprava donosi odluku o socijalnoj zaštiti. Ako pismeno podnesete zahtev Centru za socijalni rad, ova ustanova je dužna da donese rešenje u roku od 1 meseca od dana predaje zahteva, osim ako je potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak ili postoje drugi razlozi iz člana 208. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, u kojim slučajevima je rok 2 meseca.
Prava koja možete ostvariti su: pravo na tuđu negu i pomoć; pravo na uvećanu tuđu negu i pomoć; pravo na jednokratnu pomoć; pravo na interventnu pomoć; novčana socijalna pomoć. Tu je zatim i dnevni boravaka za decu sa smetnjama u razvoju (postoji u Bečeju) i servisi koji postoje u sklopu socijalne zaštite: lični pratioci (postoji u Bečeju), pomoć u kući i ostali servisi koji postoje.
Problem je to što bi trebalo precizno da se definišu uslovi za dobijanje ovakve vrste pomoći, jer se često ne preciziraju uslovi.
Porodica u kooj živi dete sa invaliditetom i smetnjama u razvoju može ostvariti i: dečji dodatak u zavisnosti od prihoda roditelja (ovo pravo ima svako dete, ako mu roditelji imaju umanjene prihode); roditeljski dodatak za prvo,drugo, treće i četvrto dete (ovo pravo ima svaki roditelj), porodiljsko odsustvo, odsustvo sa rada radi nege deteta, jedan od roditelja deteta kome je neophodna posebna nega zbog teškog stepena smetnji ili invaliditeta, ima pravo da, po isteku porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta, odsustvuje sa rada ili da radi sa polovinom punog radnog vremena najduže do navršenih pet godina života deteta. (100% plaćeno).
Srbija još uvek nije usvojila zakon kojim bi se omogućilo roditelju deteta sa invaliditetom i smetnjama u razvoju da ima status roditelja negovatelja.
Za većinu povlastica koje se dobijaju ukoliko u porodici živi osoba (pa i dete) sa invaliditetom potreban je dokaz da je za dete neophodna tuđa nega, kao i pomoć i potvrda o roditeljstvu, to jest starateljstvu: reč je o besplatnom parkiranju (treba se obratiti JP Komunalac u Bečeju), postoji, zatim i mogućnost oslobađanja od plaćanja putarine (zahtev se podnosi JP Putevi Srbije), postoje razne povlastice za fiksnu telefoniju koje su namenjene osobama sa invaliditetom (treba se raspitati kod operatera). Postoji, zatim, mogućnost za umanjenje računa za odnošenje smeća, struje, usluge kablovskog operatera itd, ali mogućnosti za popuste se razlikuju od opštine do opštine.
Postoji popust za registraciju automobila za roditelje i na uvoz automobila (više informacija u stanici policije i na sajtu Auto-moto saveza Srbije – www.amss.org.rs).
Godišnje karte za prevoz dece sa smetnjama u razvoju i njihovih pratilaca izdaju se na osnovu akta izabranog lekara, ako je pratilac roditelj ili član domaćinstva, odnosno, na osnovu rešenja Centra za socijalni rad kojim je određen lični pratilac.
Pored toga, potrebna je potvrda da dete pohađa predškolsku ustanovu, školu ili dnevni boravak.
Godišnja karta glasi na ime i prezime deteta, a u njoj se navodi da je detetu potreban pratilac. Navedena karta važi za pratioce i kada se dete ne nalazi u vozilu.
Roditelji dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju nadaju se poboljšanju situacije u svim oblastima života. Problem je, međutim, to što je napredak veoma spor. O položaju dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju i ostvarivanja njihovih prava u Srbiji su UNICEF i Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom krajem novembra 2017. godine predstavili sveobuhvatnu analizu. Na skupu kojem su prisustvovali predstavnici državnih i institucija civilnog društva, donosioci odluka, udruženja roditelja i predstavnici međunarodnih organizacija, naglašeno je da su deca sa smetnjama i invaliditetom i dalje suočena sa brojnim poteškoćama i preprekama u ostvarivanju svojih prava, uprkos činjenici da je Republika Srbija ratifikovala sve relevantne međunarodne konvencije, usvojila snažne zakone i politike i postigla napredak u razvoju inkluzivnih usluga.
Ključni nalazi istraživanja su poražavajući: 45 odsto roditelja dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom navodi da su oni ili njihova deca doživeli neku vrstu vređanja, omalovažavanja ili uznemiravanja zbog smetnji u razvoju deteta; u 24 odsto porodica jedan od roditelja je morao da odustane od posla da bi brinuo o detetu, a roditelji se često sreću sa nerazumevanjem poslodavca za dodatne obaveze vezane za brigu o detetu. U Srbiji ne postoje materijalna davanja namenjena zaštiti dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i njihovih porodica od siromaštva; polovina dece sa smetnjama u razvoju sistem obrazovanja pohađa u segregiranom okruženju, a većina roditelja kaže da su ta iskustva pozitivnija u odnosu na redovno obrazovanje; 22 odsto dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom su u sistemu alternativnog staranja, dok se 72 odsto nalazi na rezidencijalnom smeštaju; usluge podrške za život deteta u porodičnom okruženju (pomoć u kući, dnevni boravak, lični pratilac) uglavnom nisu dostupne deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i njihovim porodicama; zdravstvene usluge su visokog ili veoma visokog kvaliteta – to smatra 60 odsto roditelja; 32 odsto smatra da su niskog, a 6 odsto da su veoma niskog kvaliteta; čak 16 odsto građana i građanki i 18 odsto učenica i učenika smatra da je diskriminacija prema nekim grupama prihvatljiva; nasilje je doživelo između 25% i 47% dece sa smetnjama i invaliditetom, pri čemu su u četiri puta većem riziku da budu žrtve fizičkog nasilja od strane vršnjaka, kao i tri u puta većem riziku da postanu žrtve seksualnog nasilja.
Korisne internet stranice:
Humanitarne fondacije u Srbiji: www.budihuman.rs, www.podrzizivot.com;
Udruženje „Klackalica“: www.klackalica.com
Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom Srbije: www.noois.rs
Budžetski fond za lečenje oboljenja, stanja i povreda koje se ne mogu uspešno lečiti u Republici Srbiji: www.fond.gov.rs
Rehabilitacioni centri i ordinacije za decu sa invaliditetom i smetnjama u razvoju:
Ordinacija Stejin: www.ordinacijastejin.com (Srbija, Novi Sad)
Terapijski centar „Borsóház“: www.borsohaz.hu (Mađarska)
Terapijski centar „Renona“: www.renona-rehabilitation.com (Slovačka)
Terapijski centar „Mackórendelő“: www.mackorendelo.hu (Mađarska)
Institut Pete: www.peto.hu (Mađarska)
Institut „Dr Simo Milošević: www.igalospa.com (Crna Gora, Igalo)
Poliklinika za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju „Prof.dr.sc. Milena Stojčević Polovina“: www.poliklinika.org (Hrvatska)
B.M. i R.M.
Izvori informacija (internet stranice nadležnih ministarstava, ustanova, organizacija, vesti iz više izvora, UNICEF, Udruženje „Klackalica“).
(Foto: www.pixabay.com)
Projekat „Informisanošću do prava – bečejski informator o pravima dece sa invaliditetom“ sufinansiran je iz budžeta opštine Bečej.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
