trg_fontane
U rubrici „Čarobni ručak“ Bečejka Brankica Tapavica otkriva šta voli da kuva, kada je pripremila svoje prvo jelo i šta je za nju najbolja hrana.
Brankica kaže da je naučila da kuva poslednje godine studentskih dana.
– Studirala sam fiziku u Novom Sadu i tokom studija sam se uglavnom hranila u studentskoj menzi. Kada sam već bila apsolvent i kada mi je dosadila menza, počela sam da učim da kuvam. Ovoj veštini me je naučio tadašnji momak, a sadašnji suprug, koji je u to vreme već znao dobro da kuva. Prve korake u kulinarstvu naučila sam od njega, a prvo jelo koje sam napravila je bilo pohovano meso, pire krompir i pire od karfiola.
Nakon studija stečeno znanje u kulinarstvu, kaže Brankica, nije mnogo koristila, jer se vratila kući na „maminu kuhinju“, sve dok se nije udala.
– Posle udaje sam morala da obnovim svoje znanje u kuvanju i da učim dalje. Sada najviše volim da spremam specijalitete za društvo, uglavnom pripremam morske specijalitete kao što su rižoto sa morskim plodovima i škampi na buzaru. To su jela koja i najviše volim da jedem, a prvi put sam ih probala na moru – rekla je gošća rubrike „Čarobni ručak“.
Učenje kuvanja, kako kod većine ljudi, tako i kod Brankice nije išlo glatko.
– Na početku moje „kulinarske karijere“ bilo je kikseva, pogotovo u periodu nakon udaje. Želela sam da skuvam pravu domaću supu i da sve to bude po protokolu, pa da supa ostane topla do serviranja. Sve je bilo završeno na vreme, supa zakuvana, a pošto suprug još nije stigao, da se ne bi ohladila, ostavila sam lonac sa supom na uključenoj ringli. Međutim, čekanje se odužilo, već sam i zaboravila na supu, a u međuvremenu došla je kod mene moja drugarica. Kada smo prolazili kroz kuhinju, onako usput ona zapazi lonac i upita me: „A šta ti danas kuvaš, špagete za ručak?“ Tek onda sam se setila supe. Naravno supa je „nestala“ i ostalo je samo testo, pa je moja domaća supa završila kao domaće špagete. Bilo je interesantno i kada sam prvi put kuvala slatki kupus. Takav je dogovor bio da će to jelo biti za ručak, suprug mi je objasnio sve po redu kako se pravi i negde otišao. S obzirom na to da nisam imala iskustva u kuvanju, a i da sam fizičar i da je kod mene sve crno ili belo, po mojoj logici da ako je reč o slatkom kupusu tu treba da se stavi i šećer, pa sam jelo redovno zasladila. Kada je došlo vreme ručku, serviram jelo i počnemo da jedemo, kad evo ti iznenađenja za muža. Pita šta je ovo, zašto je to tako slatko? Pa kad je već slatki kupus, rekoh, logično mi je bilo da tu treba staviti i šećera. I dan danas se toga seti pa kad poželi da kuvam slatki kupus, obavezno, onako napomene: „Samo, molim te, nemoj da staviš šećera!“
Brankica voli da je sama u kuhinji kada kuva, jer tada dobija inspiraciju za eksperimentisanje s raznim začinima. Osim ribe i ribljih specijaliteta voli kinesku i italijansku kuhinju, pa je naučila da priprema i kineska i italijanska jela. Mada kaže da podjednako voli da jede i slana i slatka jela, manje voli da priprema kolače i u toj oblasti ne eksperimentiše nego se pridržava recepata.
Za dobar zalogaj i ugođaj, kaže Brankica, nije presudno aranžiranje stola i jela, ali na to ipak obraća veću pažnju u posebnim prilikama. Kako nekada velika želja da trpeza bude drugačija može da postane događaj za prepričavanje, Brankica je potkrepila još jednom anegdotom.
– Naša slava je Sveti Vasilije. Jedne godine se potrefilo da za slavu suprug nije bio u Bečeju nego u Nemačkoj, međutim, ipak sam rešila da se slava obeleži i napravim večeru za društvo. Pošto je pre naše slave bila i Nova godina i Božić i tih dana je bilo i prasetine i mesa i svega drugog, odlučila sam da to ne bude klasičan meni, nego da pripremim moje kineske i morske specijalitete. I zaista je bilo iznenađenje za sve goste, neki su se posebno frapirali, jer došli su na slavu i očekivali su nešto od uobičajenih jela. Svima je to ostalo u sećanju, pa i sada znaju da me zafrkavaju zbog toga i prepričavaju kako je to izgledalo. Kažu da sam jedina koja za pravoslavnu slavu Svetog Vasilija i srpsku Novu godinu pravi „kinesku slavu“.
Za Brankicu su poseban doživljaj romantične večere na moru.
– Sećam se da je na mene poseban utisak ostavila večera u restoranu „Bevanda“. To je bilo 1990. godine kada smo poslednji put bili u Opatiji na moru. Tamo sam letovala sa momkom, odnosno sadašnjim suprugom, i u taj restoran smo išli na večere. Sam ambijent restorana je bio izuzetan, sav je bio u akvarijumima i mogao si da pokažeš koju ribu želiš, oni na tvoje oči uhvate tu ribu i pripreme je na žaru ili kako već hoćeš. To je za mene bilo fascinantno, sve je bilo sveže i sve se na licu mesta pripremalo. Pa je onda tu i pogled na more, posebno osvetljenje koje je bilo svuda smešteno ispod belog mermera. Kompletan ugođaj bio je fantastičan. Tamo sam prvi put i jela škampe na buzaru i to je bilo i sada je jedno od mojih omiljenih jela. Zahvaljujući jednoj prijateljici koja je nekako došla do tog recepta, naučila sam i da ga pripremam. Ranije je to bio problem, nabaviti škampe u Bečeju, ali sada ih na tržištu ima i kod nas, mada su uglavnom zamrznuti, ali u nekim supermarketima mogu da se kupe i sveži.
S obzirom da su škampi na buzaru omiljeno jelo naše sagovornice, za čitaoce Bečejskog mozaika ona je otkrila recept za njihovu pripremu.
– Buzar je preliv u kojem se škampi pripremaju i sve je vrlo jednostavno. Potrebno je kilogram škampa (svežih ili zamrznutih) za pet do osam osoba. Zatim treba 2-3 sveža paradajza ili paradajz-pire, nekoliko češnjeva belog luka, pola litre belog vina, dve glavice crnog luka, prezla i peršunov list. Ako su škampi zamrznuti, pre kuvanja se potope u hladnu vodu, zatim se očiste, počupaju im se pipci i kada se operu spremni su za kuvanje. Prvo se isecka crni luk i proprži se na maslinovom ulju, onda se doda iseckani paradajz ili paradajz-pire i to se dinsta desetak minuta. Zatim se doda iseckani beli luk, peršunov list, belo vino i oko dva decilitra vode, sve zajedno se malo krčka, pa se sipa prezla i dalje se kuva još pet minuta. Nakon toga se dodaju škampi i tako sve zajedno se kuva oko 15 minuta. Posle se dodaju još začini (Vegeta ili neki drugi), so, biber i ostavi se još 15 minuta da se krčka na laganoj vatri. Na kraju se u jelo doda pola limuna i ukrašava se peršunovim listom. Može da se jede samo ili uz neki prilog, a ja najviše volim kuvani integralni pirinač. Uz ovo jelo može da se jede i hleb, jer neko voli hleb da umače u taj saft. Škampi se jedu prstima, i to daje posebnu draž svemu, a zato je obavezno da se pripremi posuda sa limunom gde se mogu oprati prsti. Uz ovo jelo ide i vino, najbolje je neko suvo ili polusuvo belo vino, a ja bih preporučila „Krokan“. Naravno uz jelo ide i neka lepa muzika, a pošto u društvu nemamo nekoga ko svira i peva, obično puštamo zabavnu muziku iz vremena i sa prostora bivše Jugoslavije, a kad se društvo malo zagreje, bogami, svi znamo i da zapevamo.
LJ.M.
