trg_fontane
Među vrhunskim sportistima, kojima Bečej kao „grad sporta“ može da se diči, je i plivač Čaba Silađi, reprezentativac, olimpijac i evropski vicešampion u prsnom plivanju. Kratku letnju pauzu nakon završetka sezone Silađi je proveo u svom rodnom gradu, a to je bila prilika da sa njim razgovaramo o predstojećim takmičenjima, pripremama za Olimpijadu u Rio de Žaneiru naredne godine, očekivanjima, planovima i nadanjima.
Ovo je predolimpijska godina, ali si ti već početkom godine uspeo da ostvariš normu za Olimpijske igre u Rio de Žaneiru 2016. godine, za razliku od prošle Olimpijade u Londonu na kojoj je tvoje učešće, kako si izjavio, za tebe bilo iznenađenje, jer je poziv stigao u poslednjem trenutku. Kakva su tvoja očekivanja sada, s obzirom na to da si već imao prilike da učestvuješ na tom prestižnom takmičenju?
– To je taj novi sistem kvalifikacija koji su uveli od Londona. Sad samo A olimpijske norme idu direktno na Igre, a svi ostali sa B normom čekaju poziv od Međunarodnog olimpijskog komiteta. Pozivali su redom po jednog takmičara iz svake discipline dok se nije popunila kvota plivača, tako sam i ja „upao“ u tim za London. Što se ove sezone tiče, zajedno sa trenerom Sebastijanom Higlom, sa kojim sam od 2013. godine, smo Rio zacrtali kao glavni cilj. S obzirom na to da se od 1. marta plivaju olimpijske norme, bilo je primarno da to rešimo odmah, pogotovo zbog teške finansijske situacije u kojoj se nalazi naš Plivački savez koji trenutno nema nikakav izvor finansiranja, i da jurimo tu A olimpijsku normu kako bismo „upali“ u finansiranje Olimpijskog komiteta Srbije, na to smo se fokusirali, sve ostalo je bilo manje bitno. Srećom, mi smo to već odradili u aprilu, tako da smo od tada mirniji, ali svakako da je i ovo Svetsko prvenstvo, koje je posle Olimpijskih igara najvažnije nadmetanje, bilo bitno. Do Ria me čeka još jedno Evropsko prvenstvo u maju sledeće godine, što će biti simulator za Olimpijske igre, ali samim tim što je ovo predolimpijska godina, preskočiću Evropsko prvenstvo u malim bazenima koje treba da bude održano u decembru, jer smo fokusirani samo na Olimpijadu u Riu. Svestan sam da još nisam dostigao svoj maksimum u karijeri i to me gura dalje da, u saradnji sa trenerom, do Ria pokažemo moj potencijal a, naravno, i posle. Sa Riom se ne završava moja karijera, imaću 26 godina i mislim da ću biti u punoj snazi. Nastaviću sa radom, sa takmičenjima, možda na neki drugi način, možda više na malim bazenima.
U ovoj sezoni imao si nekoliko značajnih takmičenja, pomenuo si poslednje, Svetsko prvenstvo, bila je tu i Univerzijada, da li si zadovoljan ostvarenim rezultatima?
– Zlatna medalja na Univerzijadi nije u rangu finala Svetskog prvenstva, više bih rekao da su to bili „zvučni“ rezultati za medije. Žao mi je što je ova sezona tako završena, pogotovo što na 100 metara nisam uspeo da ponovim rezultat ispod jednog minuta, jer su ipak moji najbolji rezultati bili baš u aprilu kad sam ispunio olimpijsku normu, dok je na 50 metara to bilo to i na Univerzijadi i na Svetskom prvenstvu, zato ovo leto ne mogu da ocenim kao previše uspešan period. Najsvetlija tačaka jeste bio april u Ajndhovenu, gde sam otplivao dva nacionalna rekorda. Prvi put sam otplivao ispod jednog minuta bez kostima i taj rezultat je bio čak i na granici za ulazak u finale na Svetskom prvenstvu, da sam to ponovio ili da sam plivao koju stotinku brže, našao bih se u finalu i na 100 metara. „Pedesetica“ je bila u rangu mog najboljeg vremena, međutim, u finalu je trka bila sporija, generalno su svi plivali sporije, jer uglavnom u polufinalu bude najbrža trka, jer je ulazak u finale Svetskog prvenstva neki „krem“ za plivača. Od Nove godine sam počeo da radim i sa sportskim psihologom na psihološkom planu, sigurno tu ima dosta stvari da se koriguje i trudimo se da na najbitnijim takmičenjima otplivam najbolje, da najbolji rezultati budu u Riu, a ne negde drugde, jer ipak će isključivo da se gleda to što budem pokazao u avgustu na Olimpijadi u Riu. Eto, to je plan za narednih godinu dana.
Kada pričamo o velikim međunarodnim takmičenjima, u takvim trenucima sitnice mogu da utiču na tebe, pozitivno i negativno? Kakva iskustva nosiš sa tih takmičenja?
– Pehovi uvek postoje, može da pukne kapa, mogu da puknu naočare… Sećam se 2006. godine u Rio de Žaneiru, kad sam bio na Svetskom juniorskom prvenstvu, polufinale sam plivao bez naočara, a to je za plivača totalni hendikep jer ne vidi baš sve. Od tada uvek nosim rezervne naočare. Pa je tu kašnjenje na start… Meni se to dešavalo kad sam bio tinejdžer. Na Evropskom juniorskom prvenstvu 2007. godine sam zakasnio na pomoćni start, video sam svoje kolege finaliste koji su već svi bili poređani iza blokova, a ja sam bio sa druge strane bazena, onako totalno izgubljen, pa onda trk do starta, panika, ludilo… To su neke stvari koje se mladim plivačima dešavaju, verovatno se svima dešavaju, na tome se uči. Poslednjih 5-6 godina, od kada sam u seniorskim vodama, ne dešavaju se baš takve stvari, ali sve te sitnice nas ometaju i to psihički remeti plivača, recimo, ako nije imao tačno toliko i toliko sekundi pre ulaska i prozivke, a u poslednje vreme prozivka ide naizmenično. Meni više prija da ulazim među prvima, jer imam više vremena da skinem garderobu i da se pripremim za start. Zato ne volim kvalifikacije jer tada svi ulazimo odjednom i pošto su to leteći startovi, ima puno grupa, tu se ide da se što brže završi, to je bukvalno panika. Sad u Kazanju smo plivali na fudbalskom stadionu koji je bio otvoren, a u Kazanju gotovo nikad nije bila temperatura preko 20 stepeni i na jednom svetskom prvenstvu to su neprihvatljivi uslovi. Smrzli smo se i na rasplivavanju i u takmičarskom delu, jer je i takmičarski bazen bio pokriven samo nekim paravanom, a sa strane je sve bilo otvoreno. Nije bilo prijatno. Ali to su neke stvari na koje svaki sportista mora da bude naviknut. Moramo da se prilagođavamo uslovima, jer ne zavisi od nas da li će organizator uspeti da napravi idealne uslove.
Za tebe kažu da si jedan od perspektivnih i najboljih plivača u prsnom stilu u Evropi. Kako sebe vidiš za nekoliko godina?
– Znam da nisam dao sve i da mogu bolje. To je bitno, jer ima evropskih plivača koji već nekoliko godina stoje na istom mestu ako pričamo samo o Evropi, što je mnogo lakše za mene, jer mislim da na svetu ima mnogo, mnogo ozbiljnih plivača. Trenutno je Britanac svetski rekorder na 50 i na 100 metara i svakako je on taj koji će vladati Evropom u narednih nekoliko godina, međutim, mislim da je moja prednost to što i dalje iz godine u godinu napredujem i mislim da mogu da doguram do borbe za medalju na evropskim prvenstvima, što se pokazalo i prošle godine kada sam bio četvrti na 50 metara na Evropskom prvenstvu u Berlinu, ali do Ria guramo tu „stotku“, pošto „pedesetica“ nije olimpijska disciplina. Što se sveta tiče, ogromna je razlika između nas, doduše na Svetskom prvenstvu su bila nas četvorica iz Evrope i četvorica van Evrope, tako da to čak pokazuje koliko je Evropa jaka u odnosu na svet. Mislim da je promena klubova, ali pre svega trenera bitna promena u mojoj karijeri. Otkad radim sa Higlom vidljiva je progresija. Ostaje još samo da završimo posao u narednih godinu dana i da vidimo za šta će to biti dovoljno.
Da li se sećaš ko te je naučio da plivaš i šta je bilo presudno da izabereš ovaj sport?
– Pamtim sve te stvari, ja sam 1997. godine došao prvi put na otvoreni bazen, tada su još bili bazeni sa žutom vodom i tamo sam učio da plivam. Aleksandra Simin, zvana Saška, je tada bila trener i ona me je naučila da plivam. Juče sam baš bio na bazenu i sreo sam neke trenere koji su i tada radili kada sam ja počinjao da plivam i baš smo o njoj pričali i o tome kako sam bio među lošijim plivačima. Čak se sećam trauma, jer za dete od sedam godina kada mu nešto ne ide obično je to katastrofa. I jeste to bila katastrofa za moj ego i mislim, baš zato što sam bio među najlošijima, da sam možda imao i najveću upornost od svih njih i nisam hteo da dozvolim sebi da budem najlošiji. Mislim da me ta vrlina i danas prati i da je to najbitnije kod sportiste. U to vreme je vaterpolo vladao gradom, bio je dominantan sport u Bečeju, tako sam i ja bio u vaterpolu veoma dugo i tek sa 14 godina sam prelomio da ću ipak da se bavim plivanjem. I stvarno sam imao sreće, jer sam po lokalnim mitinzima uzimao medalje, a sa ove distance vidim da su to takmičenja na koja niko ne ide, ali jednom klincu koji je promenio sport svaka medalja znači, pogotovo što sam ja, to jest mi, u vaterpolu bili slabiji u odnosu na beogradske i novosadske klubove, i nisam imao osećaj uspeha i osećaj da se moj trud isplati. Tražio sam neku satisfakciju za uloženi trud i uloženo vreme i našao sam to u plivanju, mada je to bila tada neka lažna slika mene, to jest mog rangiranja u zemlji u plivanju, međutim, to je meni dalo takvu motivaciju da sam već 2004. godine postao prvak Vojvodine i prvak Srbije u kategoriji mlađih pionira ili pionira. Već kao kadet sa 15-16 godina sam bukvalno oborio sve državne rekorde i 2005. godine, kad sam još bio kadet, kvalifikovao sam se na prvo Svetsko juniorsko prvenstvo u plivanju u Rio de Žaneiru 2006. godine. Tada je ta generacija plivača počela, mislim da smo Ivan Lenđer i ja pokrenuli neki talas u srpskom plivanju, jer je tad plivanje u Srbiji bilo u senci i naše medalje iz Ria su svakako podigle plivanje na viši nivo u Srbiji. Mi smo sa tim juniorskim medaljama do 2008. godine održali kontinuitet, i odlaskom na Olimpijske igre kao tinejdžeri Ivan i ja smo napravili veliku stvar. Drago mi je da se taj kontinuitet nastavlja, da se i dalje pojavljuju mladi i perspektivni plivači, nažalost, trenutna situacija u Plivačkom savezu i u državi je takva kakva je, ali zajedno se borimo sa svim tim teškoćama i bitno je da volimo ovaj sport i da smo motivisani.
Prve pobede i veće rezultate koje si postigao zabeležio je i Bečejski mozaik. Da li se sećaš kako je to izgledalo kada si pročitao prvi tekst o sebi u novinama? Kako ti se to činilo tada, a kako sada?
– Ne mogu da se setim baš tačno tih članaka ali je sigurno da mogu da ih pronađem pošto je moja mama sakupljala sve članke iz svih novina koje smo mogli da nabavimo, još od perioda kad sam bio mali vaterpolista, pa preko te 2004. godine kada sam uzimao prve medalje u plivanju. Čitavu kolekciju novinskih članaka imamo arhiviranu i siguran sam da mogu i taj članak da pronađem. Inače, to mi je bio rođendanski poklon koji mi je ona poklonila 2013. godine kada sam se selio za Kragujevac i znam da sam sve te sveske poneo da ih prelistam, nisam imao vremena baš sve da ih i pročitam, ali sećam se nekih naslova kad sam tek počinjao, da je to bilo onako veliko iznenađenje, jer sam sa 14 godina ušao u svet plivanja, a to je relativno kasno, i onda „mali Bečejac“ se pojavio niotkud i… Naravno, sve su to lepa sećanja, međutim, sada sa 25 godina to rangiram na nekoj drugoj lestvici. Stvarno ima mnogo klinaca koji se bave plivanjem i koji su uspešni, a koji, nažalost, nestaju posle dve-tri godine, da li ih trener ili ih njihovi roditelji toliko forsiraju da za kratko vreme, sa 12 godina budu prvaci države u kategoriji i onda sa 15 godina jednostavno nestanu. To je, da kažem, neka „lokalna bolest“ u malim sredinama da roditelji ili treneri žele da se istaknu veoma rano i to je najveća greška, jer ne dočekaju čak ni juniorsku, a kamoli seniorsku kategoriju. Ponosan sam što sam, kao neko ko je iz male sredine, uspeo da se izvučem iz svega toga i zahvalan sam pre svega roditeljima što su prepustili sve meni, mom osećaju i mojim tadašnjim trenerima. Nikad se nisu mešali i uvek je bilo ono što trener kaže i kako ja osećam. Mislim da je to recept za uspeh, jer ako pogledate sve plivače koji su trenutno u reprezentaciji, nikad njihove roditelje niste mogli da vidite na bazenu, dok je danas to drugačije i kad god i gde god odem da treniram, vidim klince ali i roditelje koji su tu, čak i sa štopericama ili sa mobilnim telefonima, mere vreme, posle treninga idu kritike ili pohvale. Mislim da je to problem koji treba iskoreniti, jer to klincima daje pogrešnu sliku i o sebi i o sportu. Kad se setim nas mislim da sam imao jako zdravu sredinu i da je to najbitnije. Uvek sam bio prepušten koliko-toliko stručnim ljudima koji su sve to pratili i dogurali me tu gde sam sada.
Rezultati, pogotovo na većim međunarodnim takmičenjima, donose i popularnost. Da li te je popularnost promenila?
– Smatram da to i nije neka popularnost, jer plivanje nije popularan sport, plivanje je veoma dosadan sport pogotovo za treniranje, a nekima je dosadan i za gledanje, iako je svetsko prvenstvo u plivanju i atletici apsolutno najveće dešavanje posle Olimpijskih igara, ali to je moje viđenje. Plivanje stvarno nije popularan sport i ljudi znaju možda samo ime, ali čak ni ne znaju da je iz plivanja, a ako me vide na televiziji, tamo sam uvek obrijan, imam kapicu i naočare, pa i kad me vide na ulici teško mogu da me prepoznaju. Tako da nemam osećaj popularnosti, a i da imam, opet se vraćam na porodicu i na vaspitanje, nema šta da se menjam, pogotovo što nismo ni nešto zaradili, niti se obogatili, pa niti pare mogu da nas promene niti popularnost, mi smo u ovom sportu zato što volimo ovo čime se bavimo. Nas mogu da vide jednom godišnje na televiziji ako je evropsko ili svetsko prvenstvo, nismo teniseri koji igraju nedelju za nedeljom, nismo fudbaleri koji igraju ligu cele godine ili neki drugi ekipni sport kao što je košarka, odbojka. Zaista se retko pojavljujemo na televiziji i to nam je bukvalno jedina šansa u toku godine da se istaknemo, da se nešto čuje, ne toliko o nama, mi dođemo pa prođemo, nego generalno o plivanju. Moram da kažem i to da je tuga kad biste videli koliko je ljudi bilo na državnom prvenstvu u plivanju, gotovo da i nema publike, dođu roditelji, rodbina, prijatelji, treneri, a državno prvenstvo je, recimo, kao Super liga u fudbalu, ali na Marakanu dođe 10-20.000 ljudi, međutim, za državno prvenstvo koje bi trebalo da bude kruna domaćeg plivanja, na koje dođu i Velja Stepanović i Ivan Lenđer iz Dubaija i još neki drugi sa strane, i gde skupimo sve najbolje što imamo u Srbiji, ljudi su nezainteresovani ili možda i jesu zainteresovani, ali ne znaju i nemaju gde da čuju nešto o tome, marketinški to nije podržano. Smatram da je Kajakaški savez Srbije napravio dobar posao u poslednjih nekoliko godina kad je reč o marketingu. Mi, recimo, imamo jednog Velju Stepanovića koji je dvostruki evropski prvak, a nemamo nikakvu reklamu, ali sve to je do matičnog saveza i do ljudi u savezu, i kao što sam rekao, trenutno je naš savez u ozbiljnim problemima i kaznama od ministarstva, tako da on samo formalno postoji dok plivači guraju svoje priče. Sve ostalo je na nuli.
Kada pričamo o rezultatima i medaljama, da li bi mogao da izdvojiš nešto što je tebi najznačajnije?
– Nagrade koje su van plivanja ne pamtim, možda ružno zvuči, ali ne mogu da se porede sa otplivanim vremenom i sa dobrim plasmanom na takmičenjima. Dakle, nagrade, da li od opštine ili neke organizacije ili udruženja novinara, od države, to je sve samo rezultat onoga što smo mi uradili i u suštini to je u nekom drugom planu, ali, naravno, znače jer to pokazuje podršku sa strane. Međutim, svakako moram da izdvojim taj Rio 2006. godine. To je bilo takmičenje koje je jednostavno došlo niotkud i mi smo tamo otišli kao klinci sa 16 godina, niti su znali za nas, niti smo mi znali gde idemo, niti smo znali šta nas čeka, a došli smo kući sa jednom zlatnom medaljom koju je osvojio Ivan (Lenđer; prim. nov.) i mojom srebrnom medaljom, a onda odjednom prijem kod predsednika države, čestitke, ludilo i to je bio svakako preokret u našim karijerama. Ima tu još momenata. Moja titula juniorskog evropskog prvaka u Beogradu na 100 metara je stvarno bilo nešto nezaboravno, a i nismo navikli da imamo pune tribine naših navijača i svakako ćemo to pamtiti i Ivan i ja. Posle toga usledila je Univerzijada u Beogradu, doduše to je za mene takmičenje drugog ranga, tako je bilo i sada u Koreji, i to su te juniorske godine koje su mi bile najlepše u karijeri. Naravno, dve Olimpijade do sada svakako treba izdvojiti, a onda dolazi period stagnacije i te godine, od 2010. do 2013. su mi bile najteže i ne želim ih nikome… Stalno plivate isto, svet napreduje, a vi ste na istom ili sve gori plasmanski na takmičenjima. To je bio trenutak kada sam prelomio i promenio trenera. Od tada sve kreće uzlaznom putanjom i ova godina je za poželeti, pogotovo april mesec kad sam napravio ogroman rezultat isplivavši novi državni rekord, 59,79, i ostvario olimpijsku normu za Rio. To su neki prelomni trenuci u mojoj karijeri.
Još kao srednjoškolac i kao sportista bio si aktivan u promovisanju sporta među mladima.
– Bečej zaista ima dosta dobrih sportista, naravno, imamo i umetnike i sve to treba držati kao malo vode na dlanu. Mi smo se uvek trudili, sa mojim drugarima iz Bečeja, da ističemo odakle dolazimo. Kod mene je situacija teža, pošto novinari često mešaju odakle sam, jer sam rođen u Senti, Bečejac sam, a živeo sam 6-7 godina u Zrenjaninu, tako da i dalje neki novinari koji i nisu baš u ovom poslu toliko vešti i koji nisu sportski novinari to brkaju, međutim, ozbiljni sportski novinari uvek naglašavaju da sam Bečejac i ja sam stvarno jako ponosan na to i smatram da je Bečej sportski grad i da će to i ostati, bez obzira na tešku situaciju u gradu.
Nedavno ti je dodeljena godišnja nagrada Bečeja za Dan grada. Šta to za tebe znači i da li si očekivao tako nešto?
– Nisam, i iznenađen sam, jer sam sa trenutnim čelnicima u opštini imao minimalan kontakt i zahvalan sam im na tome. Kao Bečejac moram maksimalno to da cenim i to i činim. Bio sam u Koreji kada sam dobio dopis na kućnu adresu i moji su me obavestili o tome i zaista sam se iznenadio jer vidim da to nije bio izbor sportiste. Ne znam po kojim kriterijumima se ona daje ali mi je drago da to nije isključivo sportska nagrada. Mislim da sam baš u Bečejskom mozaiku pročitao članak o obrazloženjima za dodelu nagrada, i da je pisalo da se ona dodeljuje ne kao sportisti nego kao studentu Tehnološkog fakulteta jer ruku na srce, malo je nas sportista koji završavamo državne fakultete ili upisujemo fakultete, tako da me to posebno čini ponosnim. Ne volim kad me ljudi gledaju isključivo sa aspekta sportiste, to je nešto što je prolazno, još par godina i to je to. Ja dalje sebe ne vidim u sportu. Znam za izreku nikad ne reci nikada, možda ću za deset godina biti trener na bazenu, ali to nije moj trenutni plan. Uskoro završavam fakultet na smeru biohemijsko inženjerstvo, sledeće godine ću diplomirati i svakako vidim sebe u toj struci. Možda sam, pored svega toga što sam postigao u sportu, najponosniji na to da sam uspeo sve da uskladim. Jeste da to ne ide u roku, apsolutno je nemoguće završiti fakultet ovim tempom u roku, čak sam imao i jednu zamrznutu godinu zbog Olimpijskih igara u Londonu, svestan sam da to baš nije idealno, ali čim dobijem diplomu mislim da ću tada biti ponosniji na sve ove moje rezultate.
Kažeš da ti je drago što nagrada opštine Bečej nije isključivo vezana za sport, ali kao sportista to ne bi mogao ni da dobiješ jer ne treniraš za bečejski klub. Šta je to što Bečeju nedostaje da bi perspektivni, dobri sportisti ostali u bečejskim klubovima?
– Isključivo jedna stavka, a to je stručni kadar. Mi u Bečeju nikad nismo imali, niti vidim da ćemo imati stručnjake u plivanju koji će moći da rade sa seniorima. Sigurno je da mali gradovi, kao što je Bečej, ne mogu da zadrže plivače posle srednje škole zbog fakulteta i to je jedan bitan faktor. Takav grad je i Zrenjanin, gde sam bio šest godina i znam da su mladi, kad završe srednje škole odlazili na studije u Novi Sad ili Beograd i tako klubovi gube seniore. Međutim, sa mog gledišta, kad završe fakultet i ako u plivanju izguraju kao seniori, zašto se ne bi vratili u isti grad u kom su počeli? Nedostaje stručni kadar. Ne vidim s kim bih mogao da radim ovde, pogotovo što mi u Srbiji imamo možda tri trenera koja su stvarno stručna. Uslove imamo, nemamo idealne, ali nemamo ljude. Imamo ljude koji mogu da naprave državne prvake u pionirskoj kategoriji, možda čak i u kadetskoj, ali posle toga za seniore nemamo. Mislim da je to razlog zašto mladi plivači iz Bečeja prestaju da plivaju, jer dolazi ili do pretreniranja ili do stagniranja, koje naši treneri ne mogu da isprate. I naravno, kako dolaze studije odlaze u druge gradove i tamo ili prestaju da plivaju zbog obaveza na fakultetu ili jednostavno ostaju na tom nivou gde su bili i posle određenog perioda gubi se motivacija i ostavlja se plivanje. To je surova realnost. Ja sam u odličnim odnosima sa trenerima iz Bečeja i mislim da znaju moje mišljenje o našem plivanju u Bečeju. Stvarno bih voleo da doprinesem razvoju plivanja u Bečeju, ali mislim da ću to moći samo uz neke savete, ali ne i mojim boravkom i radom na bazenu. Mislim da srpsko plivanje ima neke buduće trenere koji su trenutno moje kolege reprezentativci, oni će svi raditi u trenerskim vodama, neki su već počeli, oni rade u Beogradu, Ivan će raditi, nadam se, u Zrenjaninu ako se vrati iz Dubaija, tako da mislim da tek sada dolaze mladi, perspektivni treneri koji će napraviti, nadam se, buduće šampione u plivanju.
Ljiljana Milovanov
