trg_fontaneDok jedne biste u Bečeju nestaju, druge niču. Za koji mesec, naime, biće dve godine od kako je marnuta bista Zdravka Gložanskog ispred istoimene škole – sada već bez ikakvog izgleda da će biti vraćena, kamoli ponovo vajana. Nehaj (čitaj: bol u dupetu) opštine i same škole je toliki, a posebno ideološki sumrak koji već godinama traje, da se pre može očekivati preimenovanje škole – recimo u OŠ „Gerberovih“, na tragu nečuvenog prevrata u susednoj ulici kada je poznata pivarska porodica, potpomognuta lokalnim prišipetljama, svrgnula Lenjina, vođu Oktobra. Uostalom, ko je uopšte taj Zdravko Gložanski?
Dok je, dakle, nesrećni Zdravko recikliran na otpadu (pre koji mesec mu se u statusu sekundarne sirovine pridružio i saborac Šamu Mihalj), pre nekoliko sedmica je u sportskom centru, koji je prethodno poneo njegovo ime, otkrivena bista Đorđu Predinu Badži (1947-2008). Lični dug koji su inicijatori imali potrebu time da ispune, u današnjim žalosnim prilikama može podrazumevati, na svu sreću, i izvestan širi društveni značaj. Đorđe Predin, koliko sam upoznat s njegovim likom i delom, predstavlja jedan od poslednjih ovdašnjih izdanaka, ako ne i poslednji, tradicije omnipotentnih direktora samoupravnog socijalizma, popularnih Jataganaca. Ako ostavimo po strani svojstvenu im raskalašnost, glorifikacija takvih ličnosti ne mora biti neprilična. Naime, iako se ovima nesumnjivo široka ruka umesto u lični obično mašala u zajednički džep, današnji demagozi za razliku od tadašnjih definitivno samo pričaju. I to najčešće glupo. Uz to, mnogi drugovi direktori, a sa njima i Predin, imali su vizije (neretko megalomanske). Naravno, sada je drugo vreme, ali društvena potreba za vizionarima (pa i megalomanima), posebno onima koji će svoje vizije nastojati ostvariti, i danas je neupitna.
Iako se legalisti slatko sprdaju sa poznatim Titovim uputom sudijama da se ne moraju držati zakona kao pijan plota, izvesna rastegljivost, humanistički motivisana, svakako da je neophodna sudijama, a posebno političarima na vlasti. Tim pre kada se ima u vidu samosvrhoviti birokratski lavirint u našoj državi (poguban, između ostalog, i za privlačenje investicija). Goran Ješić u jednom intervjuu iskreno primećuje kako, da su poštovane sve procedure, Inđija ne bi postala to što jeste. Pretpostavljam da bi se i Palma složio s tim. Legitimitet (opravdanost) i inače ne može biti zasnovana isključivo na legalnosti (zakonitosti), a posebno ne u spomenutim okolnostima oficijelnog reketiranja u belim državnim rukavicama i tintom isflekanim štitnicima za rukave.
Drugi, pak, bez kuraži i uopšte manje zainteresovani za društveni boljitak, pokušavaju da se sakriju iza raznoraznih procedura i tobožnjih birokratskih obzira. Bežeći od odgovornosti kao đavo od krsta, pribavljaju sebi alibi za neuspeh. Za razliku od drugova direktora, njihove su ambicije sasvim neznatne: održati se na površini, mi s glavom iznad vode, oni u foteljama. Otud su njihove zadužbine, ono po čemu ćemo ih pamtiti (a potom odmah i zaboraviti), na primer, zamena prozora na Gimnaziji ili podizanje drvene kućice-suvenirnice zbog čega se u Bečeju zakazuju konferencije za štampu, zbog kojih se slika i pozira, o kojima se mesecima potom nagvažda. – Dok su ranije ljudi na njihovim položajima gradili fabrike, stambene zgrade, sportske centre i priređivali sportska takmičenja ranga Final four-a.
Ako već nemamo sreću da nas vode junaci poput Popaja (kao što su to bili Zdravko Gložanski i Šamu Mihalj koji su za opštu stvar bili spremni položiti i sopstvene živote), tada je ipak bolje, bar u današnjim okolnostima, da vođstvo prepustimo Badžama, a ne anemičnim Olivama i nedozrelim Kićama, a posebno ne izelicama nalik Peri Žderi, kojih je gradska kuća prepuna.
I.K.
