Vežbe – ne u državnom aranžmanuDeca sa invaliditetom sa teritorije opštine Bečej nemaju mogućnost da u kontinuitetu imaju svakodnevnu habilitaciju/rehabilitaciju u službi za rehabilitaciju Doma zdravlja Bečej.
U retkim slučajevima, a reč je o jednom detetu ili o dvoje dece godišnje, vežbe se omogućuju u ciklusima od po 10 dana, najduža habilitacija/rehabilitacija trajala je ukupno 6 nedelja.
O razlozima eventualnog nepružanja usluga, uprkos Pravilniku o nomenklaturi zdravstvenih usluga na primarnom nivou zdravstvene zaštite, u odgovoru na zahtev novinara iz Doma zdravlja se navodilo: „Deci i odraslima sa invaliditetom se sprovodi rehabilitacioni tretman u okviru Doma zdravlja Bečej, svakodnevna rehabilitacija je moguća, a za hronična stanja se tokom tretmana vrši i obuka roditelja/staratelja za sprovođenje vežbi u terapijske svrhe, kako bi rehabilitacioni tretman dalje mogli sprovoditi u kućnim uslovima gde je pacijentu prijatnija atmosfera prirodnog okruženja“.
Odgovor na pitanja da li deci i odraslima sa invaliditetom, ukoliko im se ne sprovodi habilitacioni tretman u okviru Doma zdravlja Bečej, izdaje dokument o tome zašto je svakodnevna habilitacija/rehabilitacija onemogućena i da li u tom slučaju imaju mogućnost da idu privatno na terapije i da to naplate od države, glasio: „Obzirom da smo naglasili da je svakodnevna rehabilitacija moguća, Doma zdravlja Bečej nema prava ni potrebu da izda dokument sa kojim bi eventualno mogla da se ostvari rehabilitacija u privatnom sektoru o trošku države, jer Dom zdravlja Bečej pruža kompletnu rehabilitaciju koja pripada primarnom nivou zdravstvene zaštite, a ukoliko usluga pripada sekundarnom i tercijarnom nivou za iste usluge pacijent dobija adekvatan uput i nastavlja svoju rehabilitaciju na tim nivoima zdravstvene zaštite“.
S obzirom na to da je deci sa telesnim invaliditetom neophodna svakodnevna rehabilitacija/habilitacija, a bez obzira na odgovore zvaničnika Doma zdravlja, Bečejci znaju da u realnosti ta mogućnost ne postoji, s vremena na vreme pojedini roditelji dece sa invaliditetom se „zainate“ i traže da zdravstvena ustanova izda dokument o tome da njihovoj deci ne mogu da se pruže svakodnevne vežbe, kako bi potom mogli od države da refundiraju troškove vežbi u privatnim ordinacijama.
Takav slučaj zabeležen je i u Bečeju. Procedura je izgledala ovako: roditelj je sa uputom od pedijatra odveo dete u službu za rehabilitaciju Doma zdravlja Bečej, tamo je fizijatar pregledao dete i prepisao mu tretmane.
Na pitanje da li će ti tretmani da se pruže detetu svakodnevno godinama, rečeno je da ne postoji takva mogućnost, ali to nije napisano nigde. Na zahtev roditelja da se o tome onda izda dokument da se mogu refundirati troškovi vežbi u privatnim ordinacijama, rečeno je da će dobiti takav dokument. Potom je roditelju rečeno da ukoliko bi zdravstvena ustanova izdala takav dokument, Republički fond za zdravstveno osiguranje refundiralo bi troškove roditelju – ali bi te troškove naplatio od Doma zdravlja.
Roditelju nije rečeno, ali iz navedenog je jasno da Dom zdravlja ne želi da Republički fond za zdravstveno osiguranje troškove naplati od Doma zdravalja, već smatra da roditelj treba da plati troškove, ako ima kako da plati.
Deca sa invaliditetom nemaju pravo na svakodnevnu neophodnu habilitaciju/rehabilitaciju o državnom trošku, ali ni na refundaciju troškova vežbi u privatnim ordinacijama.
To znači da:
- roditelj, koji nije terapeut, vežba kako zna i ume s detetom,
- roditelj iz svog džepa plaća, ako ima novca, svakodnevne vežbe,
- dete ne vežba.
Česta je opcija da dete sa invaliditetom ne vežba. To vremenom donosi bolove, gubljenje ranije postojećih funkcija, deformacije, operacije, premeštanje organa zbog deformacija…
B.M. (14. deo serijala)
