trg_fontaneOvog leta (pre)skromnoj spisateljskoj sceni Bečeja pridodata je knjiga Lasla Lukača, „Sveto pismo, nauka i stvarnost”. Radi se o pitkoj (ili, kako se to kaže, čitljivoj), knjizi koja može pobuditi interes svima onima čiji je duh sklon „onoj strani” stvarnosti, velikim misterijama, tajnim istinama i slično – svima onima, dakle, koji dopuštaju misteriozni preostatak u svom pogledu na svet (karakterišu ih fraze „ipak ima nešto (u tome)”, „nisam pametan, ko će ga znati”).
Lukačeva knjiga, pre svega, predstavlja pregled popularne fenomenologije paranormalnog – tu je ponuđena tipologija vanzemaljaca (zeleno-sivkasti, plavi, krljušasti), spominje se Rozvel (Roswell) gde je svojevremeno pala letelica sa poginulim vanzemaljcima, a što je vlada SAD prećutala, u knjizi se razmatra i problem teleporta i „filadelfijski eksperiment” kome je, navodno, i Tesla doprineo, te radiestezija (rašljarenje), bermudski trougao, proricanja baba Vange i domaćih Tarabića. O prirodi predmeta i, nažalost, pristupu svedoči deo bibliografije naveden u knjizi – časopisi „Zona sumraka”, „Špijun”, „Dosije X” (autor se, gotovo za nevericu, na jednom mestu poziva i na tv seriju „Sandokan”). U knjizi se iznosi i pregršt analogija sumnjive uverljivosti koje bi trebalo da dokažu realizaciju mnogih proročanstava iz Starog zaveta kao i drugih izvora (fakt je, međutim, da ova razmatranja neće uveriti neverne, iako će ponuditi dodatnu argumentaciju već uverenima).
Potrebno je ukazati da, i inače, u pristupu i egzegezi (tumačenju) Biblije postoji nedopustiva proizvoljnost – pojedinci samovoljno „birkaju” šta je u Bibliji doslovno dato, a šta tek simbolično (u prenesenom značenju). Tako se, recimo, „ognjene kočije” kojima se Ilija uzneo na nebesa tumače kao (sic!) vasionski brod – autoru knjige i „grad veliki sveti Jerusalim” nalikuje vasionskom brodu. Pojedini vernici, suprotno tome, nisu u stanju da na Isusovo razapinjanje i smrt gledaju kao na događanje žrtve koju Isus podnosi, kao na duboko moralno-religiozno (uopšte duhovno) iskustvo, već se udubljuju u anatomske i fiziološke pretpostavke njegovog stradanja – tu se razmatra gomilanje ugljen-dioksida u Hristovoj krvi, njegova koronarna insuficijencija, hematidroza (krvavi znoj). Sve to, premda unekoliko intrigantno, mora imati tek drugorazredni značaj! – Jer ta ista pastva i dalje ne uspeva pojmiti šta znači da Hrist na krstu otkupljuje njihove grehe – kakve to, zapravo, posledice ima na naš moralni napor, te na koncept raja i pakla. Takođe, pastva ne barata ponajbolje idejom „svetog trojstva” – nešto je jedno ali je, istovremeno, i tri. Ili, kako to Bunjuel u „Mlečnom putu” (La voie lactée) kroz krčmareva usta primećuje, to je kao pašteta od zečetine – „to je zec ali, istovremeno, i pašteta”.
Naslov knjige („Sveto pismo, nauka i stvarnost”) unekoliko zavodi jer autor, sasvim neočekivano, stvarnost (poslednju, istinitu stvarnost) identifikuje sa domenom paranormalnih fenomena. Biblija i nauka, kako izgleda, autora ne mogu u potpunosti zadovoljiti. Tu se, međutim, očitava i jedna životna zakonitost – pored činjenice da ljudi pribegavaju instant objašnjenima (instant pogledu na svet, gde se kani zaobići temeljno izučavanje predmeta – „čitam Dena Brauna te nije potrebno da se zamlaćujem još i Biblijom”), čini se da naročito stari ljudi bivaju skloni da zanemare svoje obrazovanje i iskustvo, te poverenje poklanjaju zgotovljenim (konzumentskim), smuti-pa-prospi „apsolutnim i konačnim istinama”. Autor knjige, kome je sedamdesetak godina, kao da konačno rešenje zagonetke postojanja vidi u paranormalnom (jedno je, međutim, tvrditi da nauka i zvanična religija ne zadovoljavaju, a drugo da okultizam zadovoljava). Paranormalnom pribegavaju oni koji ne mogu izdržati da ostanu kod agnostičkog i uopšte kritičko-naučnog „ne znam” (kod granica saznanja) – a oni „u predvečerju života”, razumljivo je, tome su posebno skloni. Ponuđena rešenja, međutim, nisu nikakva konačna rešenja (niti ona u kratkoj formi uopšte i mogu postojati – kao „kamen mudrosti” ili „ključevi svetlosti”) već ezoteričke isparotine u kojima lagodno prebivamo u iluziji da držimo apsolutnu istinu (a koja nam izgleda vrednija jer je u posedu tek nas nekolicine).
Lukač iznosi tezu, s kojom se istina eksplicitno ne saglašava ali je uzima kao vrednu razmatranja i sasvim izglednu – da su Adam i Eva vanzemaljci. Ukoliko su, međutim, Adam i Eva prvi ljudi, stvoreni od boga, tada je irelevatno da li su na Zemlju došli odnekud izvana (Eden, rajski vrt, u kome su obitavali pre izgona, ne može se, uostalom, pronaći danas na Zemlji) – naposletku, daleko je fascinantnija mogućnost da su prvi ljudi stvoreni božijom intervencijom, od praha u koji je udahnut život, nego mogućnost da se radi o vanzemaljskim bićima. Teza o prvom ljudskom paru kao vanzemaljicima postaje interesantna jedino ako se o Adamu i Evi govori ne kao o prvim ljudima uopšte, već o prvim ljudima na Zemlji koji su tu dopremljeni „ognjenim kočijama” kako bi je nastanili – ali tada bismo duboko zabrazdili u jeres (ako za jeretičnost, dakako, uopšte marimo). Ova naoko senzacionalna ideja, ispostavlja se, uopšte nije senzacionalna! Treba, dakle, utvrditi šta zapravo mislimo (podrazumevamo) pod našim sopstvenim tezama (upravo time smo se bavili u prethodnoj kolumni) – treba da nastojimo da ih izvedemo do kraja, do poslednjih konsekvenci.
Kod svake teorije zavere valja se, pre svega, zapitati o njenoj svrsi, te o učincima koja ta zavera ima na stvarnost. Dejan Lučić, znameniti razotkrivač „jevrejske konspiracije” i progonitelj veštica, prošle godine je gostovao (prodavao knjige!) u Bečeju na tribini u Gradskom pozorištu, gde su naglas – sasvim u duhu nacističke „kristalne noći” – iščitavana imena sadašnjih političara u Mađarskoj koji su jevrejskog porekla. Lučićeva (pseudo)misaona tehnika se zasniva na sledećem – navedu se dve validne informacije (istorijske činjenice), a zatim se poturi jedna lažna (koja je, dakako, i ključna). Potrebno je, dakle, u razmatranju, uvek pokušati odgovoriti na pitanje čemu smera zavera, te kako se ona u ovom trenutku ostvaruje. Vratimo se, međutim, našem predmetu.
Lukač tvrdi da je Biblija počesto anticipirala naučna otkrića – „nauka potvrđuje da su životinje nastale prvo u vodi, pa vodozemci, gmizavci, ptice i sisari”, takođe, nešto dalje, „Darvin i nauka nisu otkrili već samo potvrdili ono što je već mnogo pre nadahnuti pisac Biblije napisao.” Ovo tvrđenje, međutim, i pored čestite namere autora da u (dakako osetljivom) predmetu ispitivanja pronalazi sličnosti a ne razliku (i zaista, čitava knjiga nastoji govoriti o hrišćanstvu, hrišćanskom duhu, a ne o specifičnostima njegovih varijeteta – više-manje fantomskim za običnog verujućeg), jeste, ipak, teško ignorisanje problema – a ne prilog njegovom razrešenju. Autor se upinje da izmiri Bibliju i (prirodnu) nauku ali tako što priziva „noć u kojoj su sve krave crne” – u svom nastojanju on pojednostavljuje stvari, tvrdeći kako „je sve to priroda, materija, atomi, Bog”. Filozof Spinoza je, istina, baratao stavom „deus sive natura” (bog ili priroda), ali njegov bog nipošto nije lični bog judeo-hrišćanstva – upravo je zbog te jeresi i bio ekskomuniciran. Štaviše, autor uočene manjkavosti nauke i religije nastoji prevladati (i pored svog očitog širokog obrazovanja) „skokom u paranormalno” – instant „parafizičkim” i „parapsihološkim” rešenjem koje tek prividno krpi zjapeću rupu.
Biti pravoslavac ili katolik (za razliku, unekoliko, od protestanata) ne podrazumeva značajnije upoznavanje Biblije – mnogi od njih se zadovoljavaju da „reč božiju” prihvate „po čuvenju”, iz druge ruke, u tzv. dajdžest (svarenom, skraćenom) izdanju. „Bitno je”, razmišlja se, „da znam da nisam za protestante – iako nisam čitao Bibliju”. Autor, takođe, tačno primećuje neumesni nacionalni prefiks u biću Srpske pravoslavne crkve (amalgam nacionalnosti i hrišćanstva je zaista protivrečnost u pojmu ili, kako to običavamo reći, „drveno gvožđe”). Lukač u svom radu insistira i na značajnoj tezi o Hristu kao proleteru – crkve su Hrista-revolucionara zaista preparirale, načinivši od njega mlakonju i branioca status quo-a („Pomolimo se.. njm…njm”). Danas je, uzgred govoreći, istinska retkost i osveženje upoznati nekog ko se ne ustručava da se u svojim razmatranjima pozove na marksizam (upravo rame uz rame sa pozivanjem na Bibliju!). Lukač je, bez ikakve sumnje, radoznao, samostalan i kritički nastrojen duh, koji je – u svom društveno odgovornom angažmanu – napisao i poslao, kako je navedeno u autobiografskoj crtici, na desetine i desetine protestnih pisama raznim uglednicima, političarima, institucijama (čak i papi). Nadamo se da će naš sugrađanin učiniti napor i prirediti i objaviti tu nesumnjivo interesantnu zbirku epistola koja, pretpostavljamo, može posvedočiti o naporu ovdašnjeg „malog čoveka” – iako nimalo običnog, upravo naglašeno mislećeg – u sudaru sa različitim sistemima i okoštalim obrascima mišljenja.
Knjigu Lasla Lukača, „Sveto pismo, nauka i stvarnost”, očekujemo uskoro na polici Narodne biblioteke, kao i lokalnih knjižara.
Ivan Kovač
