trg_fontane
Bečejac Andraš Serda je po struci viši veterinarski tehničar i bolničar, a prodavac je u jednoj prodavnici boja i lakova, međutim, ono što je interesantno u vezi s njim je to što se upustio u avanturu istraživanja u oblasti koja nema nikakve veze ni sa njegovom strukom, ni sa poslom kojim se bavi. Naime, ljubav prema folkloru ga je odvela u sasvim neočekivani pravac.
– Još kao mlad, sa 13-14 godina, počeo sam se baviti folklorom, igrao sam u kulturno-umetničkom društvu, a kasnije sam počeo da sviram i u orkestru „Baću“. Tu sam se već malo dublje upoznao sa izvornim folklorom. Mnogo toga sam naučio o folklornoj muzici i plesovima i uopšte o očuvanju tradicije. Međutim, u narodnim pesmama koje smo svirali, recimo, pominje se Senta, Mol, a Bečej ne. Mene je to intrigiralo, kako to da u Bečeju nisu pevali takve pesme? Kako to da nema pesama o Bečeju? Kako nema nigde zabeleženo da je taj i taj ples pronađen u Bečeju? To me je čak na neki način i vređalo, kao da sam čovek nižeg reda, kao da nemam tradiciju. Pošto se i moja sestra bavi folklorom, vodi folklorne grupe u Donjem gradu, Topoli i Iđošu, došli smo do zaključka da je Bečej, iz tog folklornog ugla, dosta zapostavljen. Ljudi koji su se bavili istraživanjem folklornog stvaralaštva mađarske nacionalne zajednice, zaobišli su Bečej iz nekih nepoznatih razloga. To nas je potaklo da tu „belu mrlju“ na folklornoj mapi Mađara kod nas pokušamo da ispunimo. Ona je počela da sakuplja stare narodne molitve, ja sam sakupljao stare slike o nošnjama, zatim neke reči kako to mi izgovaramo, jer ovde, ne samo u Bečeju, nego i u široj okolini, pričamo jednim specijalnim dijalektom i to je deo narodnog blaga – rekao je Serda.
O tome kako se zainteresovao za drvene zabate na starim vojvođanskim kućama o čemu je napisao i knjigu, kaže:
– Prikupljajući sve što ima veze sa folklorom, pronašao sam jednu fotografiju koju sam uslikao 1988. godine – kuću sa drvenim zabatom – baš na Petrovoselskom putu. Onda sam primetio da kod nas na zabatima ima tih „sunčanih zraka“. Bilo mi je interesantno i važno što sam pronašao nešto što je uhvatljivo, a narodno je, deo je folklora. Oko toga sam se prilično angažovao i sa jednim drugom iz Subotice smo 1993/94. godine sa VHS kamerom napravili snimak o starim kućama sa „sunčanim zabatima“ u Bečeju, s namerom da ćemo jednog dana napraviti i dokumentarni film o tome. Jednom sam na tu temu, još 1994. godine, održao i predavanje u zgradi opštine koje je organizovalo Društvo intelektualaca „Braća Tan“, ali posle je sve nekako otišlo u stranu, došle su druge, važnije stvari, a taj materijal je ostao takav kakav je i bio.
Šta vas je navelo da se ponovo posvetite ovoj temi?
– Kada su članovi Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara na inicijativu pokojnog Šandora Pala osnovali bečejsko društvo za negovanje tradicije i istorije „Historiae“, ja sam tu video mogućnost da umesto filma od te moje zbirke napravim knjigu i tako je sve ponovo krenulo. Ponovo sam fotografisao sve te stare kuće sa drvenim zabatima koje još stoje u prvobitnom izdanju, od 1994. godine do danas mnoge su srušene, a sada je to bilo mnogo lakše i brže jer sam imao adrese i dokumentaciju. Mislio sam da sa fotografijama i kratkim pričama o tim kućama napravim neki katalog, brošuru, možda sa nekom mapom gde se one nalaze, jer sam smatrao da bi to bilo interesantno možda i za turističku organizaciju. Međutim, kad sam počeo to da radim, upoznao sam se sa gospođom Valerijom Devavari Besedeš iz Subotice, koja radi u Zavodu za zaštitu spomenika kulture i do sada je izdala dosta knjiga na sličnu temu. Kada je čula šta radim, prihvatila je da mi pomogne i ubedila me da pokušam da pronađem tesare i popričam sa njima, da prikupim podatke i informacije o drvarama, kakve su bile, kako je stizalo drvo, da i o tome pišem i onda je sve to postalo mnogo opširnije nego što sam ja zamislio i vremenski se sve odužilo. Tražio sam pomoć od opštine prošle godine kad je bio raspisan konkurs i kad je Dušan Opinćal dobio pomoć za svoju knjigu. Dobio sam nešto para za to, zapravo još nisam dobio, samo su mi obećali, posle su ta sredstva smanjena za 30 posto. Uglavnom prošle godine nisam uspeo da završim posao, već tek u julu ove godine i materijal je sada predat u štampariju.
Šta predstavljaju „sunčevi zraci“?
– Nemamo pouzdane podatke o tome odakle taj motiv potiče. Ima interesantnih varijanti na temu zašto je motiv sunca dospeo na zabate kuća. Jedna od varijanti, koja se meni najviše sviđa a manje je verovatna je da ti „sunčevi zraci“ potiču iz religije, odnosno iz vremena kada se verovalo u postojanje Boga sunca. Međutim, ne može da se utvrdi kontinuitet, to jest gde se od tog doba još pojavljivao taj motiv dok se nije pojavio na zabatima u vidu „sunčevih zraka“. Oni koji tvrde da to potiče iz nekog davnog vremena i da ima veze sa Bogom sunca, kažu da se taj motiv pojavljivao i na drvenim vratima na paorskim pećima i da je to bilo skriveno mesto na kojem su obeležavali verovanje u Boga sunca, kao i da se takav motiv pojavljivao na vodenicama. Po drugoj teoriji, koja je više verovatna, smatra se da su ovaj motiv stavljali u znak pobede nad kolerom koja je harala u 17-18 veku. Svuda gde je ova bolest pobeđena, ljudi su podizali kip svetog trojstva, na kojem se pojavljivao trougao kao božje oko i to veoma liči na ove sunčane zabate. U spomen pobede nad kolerom koja je harala i kod nas, i u Bečeju je takav kip prvo bio ispred crkve, a sada se nalazi u dvorištu. Negde sam pročitao da taj motiv potiče iz baroka, da su u tom periodu počeli obeležavati sveto trojstvo i božje oko, kao trougao sa zracima oko njega. To je teorija koja se lakše može prihvatiti, nekako je racionalnija, a iz srca bih voleo da je u pitanju kontinuitet nekog starog religijskog verovanja. Prisustvo ovog motiva na zabatima kuća se može naći na kućama istočno i zapadno od Tise, otprilike do Bečeja i Bačkog Gradišta. Ima 2-3 kuće u Temerinu, možda i u Čurugu ali uglavnom tu kod Gradišta bi mogla da se povuče granica, na zapadu, u Bačkoj Topoli ima jako mnogo kuća sa takvim zabatima i u Subotici, dok na istoku ih ima u selima gde su se naselili ljudi iz Segedina. Neki smatraju da je upravo Segedin centar u kojem su se kao nova moda pojavili „sunčani zabati“.
Koliko kuća sa takvim drvenim zabatima ima u Bečeju?
– 1994. godine sam fotografisao kuće sa „sunčevim zracima“ na zabatima i bilo ih je 77 u Bečeju, a sada ih ima oko 35. Samo ove godine su srušili tri kuće, a od jedne sam uspeo da sačuvam, odnosno da dobijem originalan zabat. Recimo, upoređivao sam sa Segedinom, gde postoji dokumentacija o takvim kućama, danas ih ni tamo nema mnogo više nego u Bečeju. Jedina prednost je u tome što sam ja do sada uspeo da prikupim i sačuvam tri takva zabata. Još jedan, najlepši takav drveni zabat je sačuvao Imre Gortva.
Šta radite, ili šta planirate da uradite sa tim starim zabatima?
– Imam planova i ideja u vezi zabata sa „sunčevim zracima“, a ne znam da li će se nešto od toga i ostvariti. Prvi zabat koji sam dobio od Čabi Pišta bačija, stavio sam na moju kuću, ali sam pogrešio što sam ga stavio sa strane, iz dvorišta, pa se ne vidi. Jedan od planova je da se renovira letnja pozornica u MKD „Petefi Šandor“ i da na pozornicu stavimo jedan stari originalni drveni zabat sa „sunčevim zracima“. U Erdelju su, recimo, od starih kapija sa sličnim motivom napravili ento-muzej, odnosno postavili su ih u nizu na stazu kroz dvorište muzeja. Tako nešto bi moglo da se uradi i ovde. Ili na ulazu u Bečej iznad table dobrodošlice bi se mogli staviti kao što su na ulazu u Novi Bečej od cigala napravili kible. To je karakteristično za drugu vrstu starih kuća i to je na neki način postalo zaštitni znak Novog Bečeja, a ovo bi moglo da bude zaštitni znak Bečeja. Imam još raznih ideja, želja mi je da se oni negde postave da se vide i da se sačuvaju, jer ljudi će vremenom to da poskidaju sa svojih kuća i neće ih više biti.
Kako su ljudi reagovali na to što se interesujete za drvene zabate? Da li su znali šta predstavljaju ti motivi?
– Ljudi uopšte ne znaju zašto je taj motiv stavljen, čak ni tesar koji je pravio zabate nije znao da tu ima neke simbolike. Što se reakcija tiče, moglo bi se reći da je najčešća bila: „Nisam ni znao/la da imam kuću sa takvim simbolom i da mi je kuća spomenik kulture“. Bilo je i takvih koji nisu hteli ni da pričaju jer ih je sramota što još žive u takvoj kući, ali ima i obrnutih slučajeva, neki su počeli te zabate da restauriraju, neki samo da konzerviraju da ne propadaju, a neki su napravili nove. Oni znaju da tu ima neke simbolike i u vezi je sa folklornim nasleđem.
Knjiga je u štampi.
– Materijal je predat u štampariju i sad čekam, nadam se da će tokom jeseni bit gotova. Knjiga je samo na mađarskom jeziku, a voleo bih da bude i na srpskom i engleskom jeziku, uz neku mapu gde se takve kuće nalaze, pa da oni koji dolaze u Bečej mogu da ih razgledaju.
LJ.M.
