BM brifing sa Branislavom Jelićem: Može se raditi i u garaži ako treba

Gradsko pozorište u Bečeju za sada još uvek nema večernju pozorišnu scenu, iako je bilo pokušaja i inicijativa, ali ima Kreativni centar i Omladinski dramski studio iz kojeg su izašli neki mladi ljudi, koji bi želeli da se ta ideja jednog dana ostvari, makar kroz amatersko delovanje. Tako je nedavno na sceni „Zlatan Dorić“ Gradskog pozorišta amaterska grupa glumaca (većina su nekadašnji članovi Omladinskog dramskog studija), koji sebe nazivaju „Grupacija građana“ premijerno izvela komičnu predstavu „Šumica“ u režiji Branislava Jelića, takođe pobornika ideje oživljavanja večernje scene u Bečeju, kojem je ovo bila prva samostalna režija.

O tome kako se našao u vodama pozorišne umetnosti, kao glumac a sad i kao reditelj amater, o svojim idejama i planovima i još o nečemu Branislav Jelić, zvani Bane iliti Deda Mraz, za Bečejski mozaik kaže:
– Gluma je za mene postala pasija tog momenta kad sam prvi put izašao na scenu. To bio period 1992-93. godine, vreme velike krize, kada mladi od 16 i 17 godina, koliko smо ja i moje društvo tada imali, nismo imali mnogo toga na izboru. Mogli smo da se napijamo, drogiramo, da podržavamo nacionalističke sisteme ili da se okrenemo nekoj kreativnosti. Okrenuli smo se ovoj poslednjoj pomenutoj mogućnoti i to je ispalo najbolje. Sve je počelo sa radom na predstavi „Radovan III“ (1992. ili 1993. godine), gde smo mi kao entuzijasti bili oduševljeni tim komadom Dušana Kovačevića i naravno Zoranom Radmilovićem, hteli da probamo da napravimo našu verziju ovog komada. Na kraju je to i urađeno. Angažovali smo jedinog tada za nas poznatog bečejskog reditelja, čoveka koji je bio najupućeniji u režiju, Predraga Vujovića, koji je uradio adaptaciju tog dela sa nama. Interesantno je bilo to što predstava nije bila primerena deci i za razliku od glumaca koji u njoj igraju i imaju preko 40 godina, mi smo imali u proseku 16 godina, a stvarno smo igrali kao odrasli. Sa druge strane tu su bili i moji lični motivi za angažovanje oko pozorišta. Godinu dana pre toga imao sam porodičnu tragediju, ostao sam bez oca, a baš u momentu kada je trebala da se izvede premijera, majka mi je bila u bolnici i to je bio jako težak momenat za mene, trebao sam prvi put da izađem na scenu i da igram komediju ne znajući šta će sa njom biti kad se završi predstava. Međutim, kad sam stao na scenu, kada sam se opustio i doživeo bukvalno drugu dimenziju svesti, osećao sam se neverovatno dobro, neverovatno katarzično i kad sam doživeo ovaciju od publike, jer je u pitanju komedija, osećao sam se predivno.

Znači to je bilo onako spontano, samoorganizovano angažovanje oko pozorišta?

– Da, upravo to, bila je to samoorgаnizovana grupa mladih ljudi. U tom periodu se pojavio i Zoran Subotički sa svojom „Itakom“, pa smo mi bili malo uključeni i u to, sarađivali smo manje-više na svim tim projektima, ali ovo je prvi projekat koji je bio kompletno nezavistan. U grupi koja je igrala „Radovana III“ u režiji Predraga Vujovića bili su Srđan Berak, Nataša Jelenić, Ksenija Dedić, Miloš Vlahović…uglavnom ekipa gimnazijalaca, ja sam bio jedini iz Mašinske škole. Predstava je odigrana dva-tri puta u Bečeju, a interesantno je bilo na samoj premijeri. Pošto je to bilo vreme restrikcija struje, desilo se da je nakon pola sata izvođenja nenajavljeno nestalo struje, ali to nas nije nimalo obeshrabrilo zato što je publika izvadila baterijske lampe, uperila ih na scenu i htela da pogleda predstavu do kraja. To je bilo jako lepo. Ima još jedan interesantan momenat vezan za tu predstavu i taj period. Ulaznice su se naplaćivale i bilo nam je jako bitno da odmah pokupimo pare sa biletarnice čim se ulaznice prodaju, mislim da je čak i reditelj odmah išao kod čika Dumana u „Apis“ da naruči pice i piće za sve, pošto nakon završetka predstave ne bi mogli kupiti ni kutiju cigareta.
Jelić je, prisećajući se ostalih predstava i uloga koje je igrao, rekao da se jedno vreme nosio mišlju kako bi eventualno gluma mogla biti poziv kojim bi se mogao baviti, ali da je kasnije, kroz rad sa profesionalnim glumcima shvatio da je za profesionalnog glumca u Srbiji rad u pozorištu izuzetno komplikovan, jer moraju biti angažovani u više pozorišta da bi nekako obezbedili osnovno preživljavanje i da je prevagnula opcija da mu gluma ostane na nivou hobija koji mu omogućuje da se opusti i napuni pozitivnom energijom.
– „Ne pucajete u pijanicu“ je predstava koju smo radili 1996. godine, to je tekst Branka Dimitrijevića, beogradskog pisca koji je poznat po scenariju za film „Oktobar fest“. Bila je to interesantna i lepa komedija, mislili smo da će zaživeti ali ne mogu da se setim šta se desilo, znam da smo mi bili jako zadovoljni igrom i to je bio prvi put da sam igrao žensku ulogu, majku Rozaliju, i tada sam, za jednu majku alkoholičarku, bio prilično ženstven. Nakon toga dolazi famozni „Magiko“, predstava u kojoj je igrala i Mira Kuzmanоvić iz sadašnjeg Kreativnog centra. Tu predstavu svi znaju i ona se najviše igrala, oko 80 puta po celoj Srbiji. Iako nije bila toliko interaktivna predstava, tu sam ostvario prvi kontakt sa decom, video sam njihove reakcije, deca su čudo, i iz toga se posle izrodilo to da budem Deda Mraz, što radim poslednjih devet godina. Krajem 1998. godine smo, moj jako dobar drug i jedan od najboljih glumaca u Bečeju Srđan Berak, koji je već više od deset godina u Beogradu, i ja i opet u režiji Predraga Vujovića uradili predstavu „Praćka“ Nikolaja Koljade, rusku socijalnu dramu koja je stvarno bila teška i jako emotivna predstava. Imali smo problem da nađemo glumicu koja bi tumačila ženski lik, ali smo je uradili i izašli sa premijerom na kojoj smo videli neviđenu reakciju publike. Do tada smo radili samo komedije i publika je uglavnom bila oduševljena, a ova predstava je izazvala sasvim suprotne reakcije, sada smo prvi put doživeli suze, prezir, što mi je opet drago zato što sam dubinom glume uspeo da u svim tim ljudima probudim emocije. U principu nije bitno kakvu ćete emociju pobuditi, bitno je da je pobudite. Neki ljudi u publici su čak bili razočarani i iznenađeni jer nisu to očekivali. Došli su sa očekivanjem da će pogledati neku standardnu komediju, a izašli su sa suzama na licu. Dva dana nakon premijere, počelo je bombardovanje Srbije i onda ta predstava više nikad nije igrana. Hteli smo da je obnovimo negde 2001-2002. godine ali ništa od toga nije bilo. Te 2002. godine sam ušao i u sаradnju sa grupom PAAD. Oni su uradili predstavu „Mirandolina“, ali se desilo da im je jedan od glavnih glumaca otišao u vojsku i trebala im je zamena pa su se setili mene. Sa njima sam imao oko 40 izvođenja te predstave po Srbiji, čak i jedno gostovanje na međunarodnom festivalu u Sloveniji. Oni su za saradnju stvarno fenomenalni, voleo bih da je imamo više. Kad bi bečejsko pozorište imalo svoju trupu i u saradnji sa novobečejskom trupom bi moglo ozbiljno da se radi i da se uradi nešto jako lepo.

S obzirom na to da smatrate da bi u Bečeju trebala da postoji večernja scena, ima li glumačkog potencijala da se oformi neka ekipa koja bi to pokrenula?

– Bečej ima dobu pozorišnu publiku, Bečej ima ljude koji su voljni da rade i mislim da bi trebalo pronaći neki nivo saradnjе sa Gradskim pozorištem. Predstava „Mušica“ je niskobudžetna predstava i neki moj eksperiment da dokažem da se ne mora uvek puno finansirati u predstavu, da je tu najbitnije finansirati ljude koji će da igraju. Kasnija produkcija, prodaja predstave sve zavisi od podrške, nama je u principu potreban neki dobar producent, i mi bismo voleli da smo u vezi sa pozorištem, međutim, ovu predstavu je organizovala grupa građana. I ranije je manje-više sve bilo zasnovano na nekoj grupi građana, a voleo bih da u Bečeju postoji večernja scena jer imamo dve školovane glumice, to su Aneta Stojšić i Dušica Ivanović, i žao mi je što one nisu angažovane u pozorištu. One bi bile odlična baza za prikupljanje ljudi koji bi mogli da rade i da prave večernju scenu, neka bude i sa glumcima amaterima, a u ovoj grupi ima kvalitetnih glumaca. Za razvoj glumca bitno je stvarno igranje na sceni, bitan je broj provedenih sati na daskama. Ja nisam školovan glumac, ali sam se školovao bukvalno kroz predstave. Svi koji su radili sa mnom u predstavi su bili u Omladinskom dramskom studiju Kreativnog centra i sa njima je Mira Kuzmanović jako lepo radila, ali ovo je malo drugačije. Ovo jeste lakrdija, jeste komedija, ali opet je predstava za večernju scenu gde je pristup malo drugačiji.

Čini se da postoji želja većeg dela ove glumačke ekipe da nastavi rad?

– Da, mi već i razmatramo neke dalje planove, upoznao sam i ljude sa kojima nisam sarađivao ali su oni radili sa ovom mojom ekipom u ranijim predstavama i oni su voljni da rade. Ispada da su svi oni voljni da rade ali ne znaju kome da se obrate. Tako je počelo i sa ovom predstavom „Šumica“. Ta grupa entuzijasta, „grupa građana“ kao sebe zovu, me je u novembru pozvala i rekli su da imaju veliku želju da rade predstavu, ali nemaju reditelja, nemaju tekst i bukvalno je tako krenulo. Nisam znao šta da izaberem i odlučio sam se za klasičnu komediju koja je laka za igru, koja ima dobru komunikaciju sa publikom i na to sam dao akcenat, na igru i kontakt sa publikom, da ljude opustim, da samim glumcima predočim šta je to igranje na večernjoj sceni, sve moguće opcije koje se mogu desiti, kako sve možeš nastupati na večernjoj sceni, ovo je već žanrovska predstava bitno je da ti znaš kako treba da se postaviš na sceni, da osetiš sve to. Igrom slučaja tekst je bio za pet likova, a ne za šest, pa sam uradio adaptaciju teksta i dopisao šesti lik za jednu glumicu koja je u međuvremenu odustala, te sam se odlučio da ja odigram tu žensku ulogu pošto je to u komediji izvodljivo i sasvim opravdano, zato što to niko neće zameriti jer je u pitanju dobro raspoloženje, u ovoj predstavi ne treba da izazovemo drugu emociju osim smeha, čistog smeha.

Koliko dugo ste spremali tu predstavu?

– Negde sredinom januara sam imao adaptiran scenario i onda smo počeli sa pripremama u Kreativnom centru, a nakon mesec dana tih paušalnih proba imali smo oko petnaest proba na sceni i mislim da smo uspeli to dobro da uradimo.

Posle ove predstave nagovestili ste da planirate još nekoliko?

– Videćemo da li možemo da se povežemo sa Gradskim pozorištem, da oformimo večernju scenu, da oformimo grupu i da se dogovorimo, jer mi smo sposobni napraviti minimum tri produkcije godišnje, može i četiri, nije problem ako hoće pozorište da producira i da ih prodaje, to je njihova odluka. Meni je bilo bitno sa ovom predstavom samo da dokažem da niskobudžetne predstave mogu da postoje. Šta će biti dalje zavisi i od naših finansija i koliko će samo pozorište biti zainteresovano za to, ali mi smo voljni za rad i u garažama ako treba, čak bismo se mogli i zvati garažni teatar.

Ako bi to zaživelo, smatrate li da bi to bio dobar mamac ili poruka za nove mlade generacije, da se okrenu pozorištu i nekim drugim vrednostima?

– Naravno ako sportisti pokazuju svojim svetskim uspesima da može da se pobegne iz kafane i da može da se ide na teniski ili neki drugi teren, tako mislim da i ovim možemo pokazati da deca i mladi mogu da se angažuju u pozorištu ali opet ništa od toga ne vredi ako oni sami nemaju inicijativu. Bitno je samo da žele da se razviju na tu stranu i svi moraju biti svesni da svako u sebi ima makar neku osnovnu dozu kreativnosti.

LJ.M.