trg_fontane
U eri hiperprodukcije i neumerene potrošnje neobnovljivih prirodnih resursa, očuvanje životne sredine je nešto što je, ili bi trebalo da je, naša svakodnevna briga ukoliko želimo da sačuvamo jedini „dom“ koji, za sada, čovečanstvo ima. Umetnost kao poseban vid čovekovog izražavanja i prenošenja poruka ili kritičkog sagledavanja društvenih zbivanja i u ovoj oblasti daje svoj doprinos. Takozvana „recycle art“, umetnička reciklaža, ukazuje na mogućnost spajanja reciklaže i ekologije kroz umetnosti i ima za cilj podizanje čovekove svesti o zaštiti životne sredine. Otpad dobija novu dimenziju – postaje sredstvo umetničkog izražavanja i neiscrpan izvor ideja kreativnih ljudi čiji se rad bazira na reciklaži i redizajniranju već korišćenih materijala koji se smatraju otpadom, za kreiranje jedinstvenih umetničkih dela.
Na primer, 2002. godine Londonski umetnik Robert Bredford je došao na ideju da od delova igračaka svoje dece kreira skulpture pasa u prirodnoj veličini, u koje je ugradio oko 3.000 odbačenih plastičnih predmeta i prodao ih je za 19.000 dolara. Subod Gupta, umetnik iz Indije, dizajnirao je gigantsku lobanju od recikliranog kuhinjskog posuđa, a malo je onih koji bi se, recimo, setili da od starih ručnih i stonih satova naprave skulpture kao što je uradio Amerikanac Majkl Roberts, koji je od 2.000 komada satova kreirao skulpturu krave nazvanu „Pasture Bedtime“ i prodao je za 11.500 dolara na aukciji za prikupljanje priloga za jednu dečju bolnicu. Dakle, izreka „ono što je za jednoga otpad, za drugog je blago“ nije samo prazna fraza. Umetnička reciklaža ni u Srbiji nije nepoznata, možda se neki i sećaju modnog trenda iz osamdesetih godina kada su se od plastičnih džakova posebnom tehnikom heklanja pravile tašne, novčanici, otirači… Ovakve pojave su se kod nas periodično javljale, a imajući u vidu da se u našoj zemlji reciklira mali procenat (oko 10 posto) otpadnog materijala, za razliku od zemalja Evropske unije gde je taj procenat mnogo veći, svaka inicijativa koja promoviše korišćenje sekundarnih sirovina na kreativan, inovativan i zabavan način, zaslužuje da bude pomenuta.
Novosađanka Vesna Marić je ove godine bila jedna od učesnica Etno bazara u Bečeju gde je izlagala nakit od recikliranog papira, a za Bečejski mozaik ispričala je o kakvom se nakitu radi.
– Reč je o „kviling“ tehnici, odnosno tehnici uvrtanja papira, kojom pravim perle za nakit. Inače „kviling“ tehnika je dosta rasprostranjena u svetu, kod nas nešto ređe, i koristi se na razne načine i za pravljenje različitih ukrasnih predmeta od papira. Ovu tehniku sam slučajno pronašla na internetu, delovalo mi je interesantno, jer volim sitne stvari i imam strpljenja, pa sam se okušala u tome. Bilo jako zanimljivo, kad sam napravila prvu perlu oduševilo me kako to izgledala. Uzgred budi rečeno, ta moja prva perla je završila u kafi, pošto ju je moja sestra uzela da vidi kako izgleda i slučajno joj je iz ruke ispala u šoljicu sa kafom, ali smo to odmah i iskoristile da proverimo koliko je postojana i da li će se raspasti. I nije se raspala!
O tome šta je potrebno da bi se neko bavio izradom papirnih perli i nakita i da li je tehnika komplikovana, Marić kaže:
– Tehnika sama po sebi nije komplikovana, samo treba mnogo strpljenja, mnogo vremena, truda i rada. Recimo, ja po dve-tri nedelje pravim samo perle pa tek onda nakit, i često mi se dešava da krenem da ih pravim čim ustanem i radim bukvalno bez prekida do sledećeg jutra. To je čitav proces, koristi se papir od ukrasnih kesa, kalendara, kataloga koji se prvo iscrta, iseče, zatim zavije, zalepi, izlakira i tako se pravi svaka perla, dok se napravi određena količina, pa tek nakon toga krećem da dizajniram nakit. U svemu vidim repromaterijal, kada mi neko da nekakav flajer, prvo gledam da li bi to bila dobra boja za papirne perle. Recimo, što više boje ima na papiru, perla može da se kombinuje na više načina, a još bolje je to što neko ko kupi samo jedan par takvih minđuša, može da ih nosi i uklapa uz mnogo više boja garderobe.
Cena nakita od recikliranog papira je različita i zavisi od toga, objašnjava Vesna Marić, da li se radi o narukvici, ogrlici, minđušama, koliko je papirnih perli u to utrošeno i koliko se koristi drugi repromaterijal koji je skuplji. Cena minđuša je od 150 do 550 dinara, narukvice koštaju od 400 do 800, ogrlice od 500 do 900 dinara, a ako se napravi komplet daje se 20 posto popusta.
– Trudim se da odredim realne cene, ali teško je naplatiti ručni rad. Kada neko vidi taj komad nakita i kaže da je malo skup, kako da mu objasnim šta je sve bilo potrebno da bi se tako nešto napravilo. Odričem se izlazaka, druženja i mnogo truda je tu uloženo.
Naša sagovornica kaže da postoji interesovanje kupaca za ovaj nakit i da ima raznih komentara i pitanja.
– Prvo što pomisle kad su papirne perle u pitanju jeste da se radi o školjkama, pošto liči na školjke. Kad im objasnim da su perle od papira, žele da ih vide sa svih strana, opipaju, pitaju da li su otporne na vlagu, a oduševi ih i to što ni veće minđuše nisu teške. Perle su otporne na vlagu, na kišu, jedino se sa ovim nakitom ne treba kupati jer se on lakira akrilnim lakom koji se ljušti u dužem dodiru sa vodom. Istim lakom se lakira i nakit od raznih vrsta gline i, generalno, takav nakit ne bi trebao duže da stoji u vodi.
Po profesiji je arhitekta, bez zaposlenja, dodaje Marić, a pravljenjem nakita od recikliranog papira se bavi godinu i po dana.
– Sad sam počela i sa izradom nakita od bakra i ulazim u dizajn nakita koji je skuplji, prvo zbog materijala, drugo zbog patiniranja, a treće: radi se sa poludragim kamenjem koje je opet skupo i na kraju krajeva, tu se baš plaća ideja. Naravno, i tu treba mnogo truda i strpljenja, ali ja to volim da radim. Sećam se da sam jednom pravila ogrlicu punih dvanaest sati bez pauze i odmora dok na kraju nisam više ni ruke osećala i dobila žuljeve na svim prstima. Tek tada sam stala.
Marić kaže da voli umetnost i da je umetničku crtu nasledila od svoje bake.
– Volim umetnost, ali nisam volela da se bavim slikarstvom, crtanjem, grafikom ili tako nečim zato što to ima dve dimenzije, volim tu treću dimenziju, zbog toga mi je arhitektura bila jako zanimljiva, a u pravljenju ovog nakit imam i to. Prvo ga osmislim, nacrtam skicu, sama ga svojim rukama napravim. Nije ništa lepše od toga, odnosno još lepše je kad idete ulicom i vidite na nekoj devojci vaš nakit. To je divno, i imate poseban osećaj.
Ljiljana Milovanov
