U opštini Bečej se više od pet godina održavaju volonterski kampovi međunarodnog karaktera, pa je tako veliki broj stranih volontera prodefilovao ovim gradom i bio u prilici da pored volontiranja (rada na uređenju parkova, sportskih i dečjih igrališta, objekata ili njihovom kreativnom osmišljavanju) upozna Bečej i okolinu, ljude i život u njemu.
Jedanaest stranih volontera iz Japana, Češke, Irske, Francuske, Španije, Poljske i Engleske su od 10. do 20. avgusta boravili u Bačkom Gradištu u volonterskom kampu „Uhvati dugu“, a poslednjeg dana imali su priliku da se upoznaju sa narodnim običajima i tradicijom na seoskoj slavi. Međutim, volontere smo zatekli u kući jednog meštanina, gde su u domaćinskoj atmosferi pripremali roštilj, ali su svi bili spremni da pričaju o tome šta su doživeli i kakve će utiske poneti sa sobom.
Džeremi Bauel iz Oksforda je glavni urednik oksfordskog Pressa, univerzitetskih novina, i prvi put učestvuje u volonterskom kampu. Prvi put je i u Srbiji i kaže da mu se ovde sviđa.
S obzirom na to da si novinar, šta ćeš prvo napisati o Srbiji? Šta te je najviše impresioniralo?
– Mislim da bih pokušao da opišem osećaj koji mi se ovde javio, s obzirom na to da je život ovde na selu mnogo drugačiji od mog gradskog života, počevši od samog okruženja koje je mirno i tiho, a istovremeno se čuje toliko zvukova, ptice, insekti, psi… Uživam u ovoj mirnoći i u ljudima, upoznali smo i mnogo dece, radoznala su, a na njima se vidi da imaju dobru prirodu. U Engleskoj, zapravo, i ne znaju mnogo o Srbiji, sve što čuju vezano je za ratove, siromaštvo i probleme. Kad sam prijateljima rekao da idem u Srbiju svi su me gledali u čudu, mislili su da sam lud i nije im bilo jasno zašto to želim.
Šta ćeš im reći kada se vratiš?
– Pričaću im o ljudima, koji su otvoreni, topli, druželjubivi. Pričalice su. Ovde nisam iskusio neprijateljsko okruženje. Primetio sam razliku između Vojvodine i ostalog dela Srbije, pričao sam sa nekim ko je iz tog drugog dela Srbije i potvrdio je taj moj osećaj, čak je rekao da se ljudi iz Vojvodine rađe deklarišu kao Vojvođani, nego kao Srbi ili Srbijanci. Ono što mi je najinteresantnije u vezi sa Gradištem je taj etnički miks: Srbi i Mađari, dva jezika, u nekom smislu dve kulture, i svi žive zajedno, nisam primetio da postoji bilo kakva netrpeljivost između njih.
Da li si probao nešto od vojvođanskih specijaliteta?
– Bili smo kod jednog meštanina i probao sam rakiju od kajsije koja je slatka i ukusna, fantastična je, ali ima nekih koje baš peku grlo. Jako mi se sviđa i med, a probao sam i domaće vino, voleo bih da probam još neke vrste.
Kakva je atmosfera u kampu, ima li simpatija, ljubavi?
– Pre nego što sam došao, mislio sam da će u kampu biti nešto kao Veliki brat, deset ljudi na istom mestu, niko nikog ne zna, a svakog dana morate nešto da radite zajedno. Međutim, u kampu je bilo odlično, ima mnogo ljubavi, svi se slažu i svi su opušteni.
Da li je ta asocijacija na Velikog brata nešto što ti se dopalo i bila presudna da učestvuješ u volonterskom kampu?
– Ne, očekivao sam da će biti slično, a to mi se nije dopadalo i drago mi je što u kampu nije tako. Ja sam želeo da dođem sam i da sebi pokažem i dokažem da li sam sposoban da živim sa ljudima koje ne poznajem, na nekom određenom mestu i da vidim da li mogu sa njima da se slažem. Sebe sam hteo da ispitam kao ličnost.
Da li bi mogao da živiš u Srbiji, u ovakvom malom mestu, ako bi se zaljubio?
– Naravno! – s osmehom na licu odgovorio je volonter iz Engleske.
Slične impresije ima i volonterka iz Japana, muzičarka (svira klavijature i peva) Ičiko Katajama. Ona kaže da drugi put učestvuje u radu volonterskog kampa, ali je u Srbiji prvi put. O tome kakvi su joj prvi utisci Katajama kaže:
– Pre dolaska sam bila malo zabrinuta, jer u Japanu mnogi misle da u Srbiji još uvek nije sigurno, ali kada sam došla videla sam da je ovde isto kao i svuda na svetu i da su ljudi izuzetno prijateljski nastrojeni. Pre nego što sam došla u Bačko Gradište, doputovala sam vozom iz Užica. U vozu sam se upoznala sa jednim momkom iz Srbije koji radi u Crnoj Gori, bio je izuzetno predusretljiv, pomogao mi je da se snađem u Beogradu. To je bio moj prvi kontakt sa nekim iz Srbije i bio je pozitivan, kao i sve ostalo.
Koliko su uočljive razlike između načina života u Japanu i kod nas, i koliko si uspela da ih prihvatiš?
– Ovde su običaji drugačiji. Sve mi je interesantno, lepo mi je ovde jer volim ruralne predele. Razlika je i u tome što mi u Japanu jako naporno radimo, a ovde mi se čini da je sve mirno i usporeno. Bili smo na prezentaciji i degustaciji meda i rakije. Med mi se jako dopada, to je za mene posebno iskustvo. Pivo je lepo i vrlo je slično japanskom pivu.
A da li je sake lepši od naše rakije?
– Ja nisam ljubitelj tog pića ali probala sam vašu rakiju od kruške i dopada mi se što ima lep miris kad se popije.
Japanci su poznati po tome, kao što si i rekla, da naporno rade, ali i da dobro zarađuju. Kako to da si se odlučila za volontiranje?
– Meni se to sviđa, volontiram i u Japanu jer volim da pomažem drugima.
Šta je na tebe u Gradištu ostavilo najjači utisak?
– Ljudi. Mnogo putujem po Evropi i mogu reći da su ljudi ovde izuzetno ljubazni i prijateljski nastrojeni prema strancima. Malo sam se brinula kako će reagovati s obzirom na to da dolazim iz Azije, iz Japana, i da sam drugačija, ali ljudi su fantastično odreagovali.
Volonterka iz Japana je dodala da će, ako joj se ukaže prilika, ponovo doći u Srbiju.
Uvek je interesantno čuti kakvo mišljenje drugi imaju o nama i nije loše razmisliti o tome, možda saznamo nešto više o sebi.
LJ.M.