trg_fontane
Neko ko je dovoljno „potkovan“ da priča o muzici, muzičarima, kafanama, kafanskom životu i još po nečem, svakako je Živojin Lalić iz Bečeja, u javnosti poznatiji kao – Živa harmonikaš, samouki muzičar koji je preko 53 godine „gađao u žicu“ znane i neznane kafanske goste. Iako je proveo više od pola veka u kafani, Živojin kaže da do penzije nikada nije okusio alkohol, niti je zapalio cigaretu, a sada po nekad voli da popije jednu domaću rakijicu ili čašu vina, što je sa jedne strane i razumljivo, jer je Živojin bio i dugogodišnji sportista, a možda jedan i od najstarijih rukometaša u Vojvodini.
„Nije hvala ali možete da pitate bilo koga, od 40 godina pa naviše po celoj Vojvodini, za Živu harmonikaša. Mene su svi znali, gde god smo igrali utakmice kažu, ’Evo igra onaj muzičar!’, i na tribinama sam uvek imao najviše gledalaca. To je tako bilo.“
Živojin kaže da je muzički talenat nasledio pošto su mu u familiji svi bili svirci, deda, stric, otac, brat, ali kroz razgovor, vraćajući se na početak svoje muzičke karijere, otkriva da on nije voleo da svira i da je silom prilika postao muzičar.
„Bili smo siromašna porodica i otac je učio svirati harmoniku u kafani. To je bilo za vreme stare Jugoslavije, sedeo je 24 sata u kafani i šta je naučio u ono vreme, naučio je, uglavnom kad je počeo da svira, za veče je zaradio toliko koliko mi za mesec dana nismo mogli da zaradimo. To je za njega bilo važno, onda je i mene terao da naučim da sviram. Bilo je svega pa i batina, kad uzmem harmoniku i desi se da mu je pokvarim, onda me je tukao što sam je uzeo, ako je ne uzmem, onda sam dobijao batine što nisam. Posle me je vodio sa sobom u svadbe. Pošto sam bio dobar pevač i moj glas su čuli ali me nisu videli jer sam bio nizak, a i harmonika mi je do kolena bila, stavljali su me da stojim na stolici da se i vidim.“
Svoj prvi honorar zaradio je sa 18 godina. Prisećajući se kako je to bilo Živojin kaže:
„Prvi put kad me je otac poslao u kafanu da sviram sam, bilo je to 10. novembra 1958. godine. U toj kafani bio je jedan Branko Ilić koji je znao lepo da svira ali nije znao dobro da peva. Pošto sam ja i pevao i svirao, a bio sam sitan, opet su me stavili da stojim na stolici. Svi su pare davali, bilo ih je na sve strane. Kad sam stigao kući i prebrojao novac, za to veče sam zaradio 10.000 dinara, a to je bilo pet plata, ne direktorskih nego radničkih, jer tada je odnos plata bio jedan prema tri. Samo što sam zaspao, moj otac me budi i pita ’Je li ti, što si ukrao ove pare?’, a ja mu objašnjavam da sam to zaradio, međutim, nije hteo da mi veruje sve dok nije našao Branka i dok mu on nije rekao, ’A onaj tvoj, božur mu njegov, zaradio mi je 20.000, to ja nisam zaradio nikad u životu!’. Od tih para, sećam se, kupio sam kišobran i rukavice.“
Tokom svoje muzičke karijere, Živojin kaže da je svirao u mnogim mestima Vojvodine, u Novom Sadu, Senti, Adi, Molu, Srbobranu, Turiji, Bečeju…, a prva kafana u kojoj je radio je bila u Bačkom Petrovom Selu.
„Prva moja profesionalna tezga u životu bila je u kafani koja se zvala ’Bečejac’ i to se ne može zaboraviti, kao ni prva ljubav. U Petrovom Selu smo živeli neko vreme, tamo sam igrao i rukomet i počeo muzičku karijeru, ali ja sam pre svega bio trgovac, noću sam svirao i nikad nisam ujutro zakasnio na posao. Sećam se, imali smo u orkestru i pevačice ali su se one menjale i jednog dana dolazi čovek u nekoj šarenoj košulji, kaže da je pevač i pita da li može sa nama da peva. Odem kod gazde da ga pitam i gazda kaže da ga pustimo da otpeva nešto. Posle nekoliko pesama vidimo mi da on dobro peva i složimo se da radi sa nama. Nije to dugo potrajalo kad kaže on nama da će da ide da peva na Ili-dži. Pa dobro rekoh, i posle jedno tri nedelje, gledamo mi festival na Ilidži kad tamo stvarno on peva pesmu ’…odlazi, odlazi moja draga voljena…’. Bio je to Toma Zdravković, tada još nije bio poznat, niti smo mi znali ko je on. Eto u to vreme, kad sam ja počeo da sviram i Toma je počeo da peva i gradi karijeru.“
Tokom svoje muzičke karijere Živojin kaže da je sa svojim orkestrima svirao i pevao sa mnogim poznatim estradnim zvezdama od Lepe Lukić, Bebe Selimović, Cuneta Gojković, Julije Bisak, Aleksandra Ilića do Ivane Olujić i drugih. „Radili smo i sa Snežanom Savić, koja je na mene ostavila najjači utisak, pravi je profesionalac i najbolja je bila prema gostima, dok smo sa Merimom Njegomir najčešće radili na Fantastu kad su bili organizovani banketi i proslave. Ti naši susreti su uvek bili veseli i sa raznim dogodovštinama.“
Živojin kaže da je uglavnom radio u kafanama koje su bile pored Tise.
„Radili smo u Senti u hotelu ’Rojal’, u Adi se kafana zvala ’Novi Beograd’, a firma je bila ’Vinar’. U ta vremena gde smo mi svirali bilo je svako veče po 400 gostiju. Recimo, u Molu u ’Veneciji’, divna bašta na obali Tise, bila je prepuna svako veče, u njoj smo svirali nekoliko meseci, a posle smo prešli u ’Turist’ u Bečeju. Ali radio sam i u Srbobranu u kafani ’Kod Ćope’. To je tada bila najpoznatija kafana u okolini u koju su ljudi iz Beograda dolazili u tri sata noću, jer su znali da će uvek dobiti sveže spremljenu omiljenu vrstu čorbe ili drugo jelo. Imali su ljudi para pa je i muzičarima bilo dobro.“
Kada je reč o bečejskim kafanama, Živojin kaže da ih je bilo mnogo i da je sa svojim orkestrom svirao gotovo u svim. Svaka kafana je imala svoj duh i svoje goste i znalo se koji gost ide u „Najlon“, ko ide u „Turist“, hotel „Beograd“, na „Čardu“…
„’Korzo’ se završavao u 9 -10 sati uveče i onda su se punile kafane.’Najlon’ koji je bio u centru grada, gde se sada nalaze banke i zemljoradnička zadruga i gde je nekada bio ’korzo’ (šetalište), bio je jedan vrhunski i prestižni restoran i hotel. Tada je to bila firma ’Tisa’ kojoj smo svi pripadali, i dok je tamo bio poslovođa Živa Stanisavljev, zvali su ga Kajganov, strašno dobar organizator, to je jako dobro radilo. Oni koji su hteli da slušaju barsku muziku, to su mogli da čuju u ’Najlonu’, onda se nije radilo na ozvučenje, tu je bio klavir, harmonika, saksofon, violina i ljudi su tamo odlazili da se opuste, da pričaju, a ako su hteli samo da slušaju dobru muziku i to su mogli. Ako su hteli da im se ’svira na uvce’, odlazili su u ’Veliki lovac’ (Fadipov lovac) koji je bio poznat po tamburašima, gde su često svirali Miloš veliki i mali, subotički poznati tamburaški orkestar. Muzika je bila i u ’Čardi’, tamo su odlazili ’mešani’ gosti, pola Mađara, pola Srba, to je nekad tako bilo normalno, pa je i muzika bila mešana i to je bilo jedno divno mesto sa divnim ljudima. Dok smo radili kod ’Kiralja’ (to je kafana koja je bila na uglu ulica Svetozara Markovića i Petefi Šandora), takođe su bili mešani gosti i dolazila je sama bečejska elita, jer nekada se u kafane redovno odlazilo i porodično, i hranilo se u kafanama, pored dobre muzike i hrane i usluga je bila na zavidnom nivou. Sa druge strane, ’Turist’ je godinama bio najveselija kafana, kada je počela muzika sa ozvučenjem koja je privlačila i mnoge mlade ljude. U ’Turistu’ smo radili od pola osam uveče i tamo, verovali ili ne, već u sedam sati nije moglo da se dobije slobodno mesto. Obično su se menjale muzike na dva – tri meseca, a nama, pokojni direktor nije hteo da dozvoli da odemo i tamo smo svirali osam godina. U to vreme, radio sam i u hotelu ’Beograd’, on je bio pored malog bioskopa, a na ’Čardi’ smo obično radili kad su bile svadbe ili neke proslave. Posle su nas prebacili u ’Najlon’, međutim, tada su počela lošija vremena i to već nije bilo to.“
Govoreći o kafani kao centralnom mestu društvenog života, Živojin sa setom kaže da je kafana nekada bila mesto gde su se ljudi skupljali, gde su dolazili da popiju svoju prvu jutarnju kafu i razmene informacije, gde je živeo grad.
„Sve je funkcionisalo kad su ljudi radili, jer ako ti radiš i zaradiš onda možeš i da potrošiš. Nekada si mogao da izvedeš prijateljicu ili drugare u kafanu, da sedneš, slušaš muziku, poručiš večeru, lepo jedeš, popiješ nešto i razveseliš se za jednu sumu koja je odgovarala svakom. Nekad je i to moglo, i bilo lepo, da izvedeš porodicu na večeru, potrošio si ali ostalo ti je dosta za život, a sad to ne možeš. Pogledajte samo bečejsku privredu kakva je sad, a nekada je bila najjača. U staroj Jugoslaviji su Bečej, ako niste znali, zvali špajz stare Jugoslavije. Međutim, sada je situacija takva da je Bečej sa oko 12.000 zaposlenih spao na polovinu. Nažalost, to je neizbežna tema, jer se sve vrti oko para i ako vi nemate gde da zaradite ne možete ni da potrošite, sada ljudi ni ne idu u kafane jer ne mogu to sebi da priušte. Da ne spominjem onu staru priču, da su se svi dobri poslovi završavali u kafani. Nekada je to tako bilo, poslovi su se potpisivali u kancelarijama ali se sve dogovaralo i zaključivalo u kafani. Tad su poslovni ručkovi počinjali u dva sata popodne, a završavali se ujutro u 3-4 sata. Poslovne partnere izvedeš na ručak ili večeru, napravi se dobra atmosfera, dobra muzika…i onda onaj deo dogovora koji prevlada za sklapanje posla, završavao se u kafani. To se znalo i bilo je normalno da svaka firma mora imati reprezentaciju za to.“
Živojin kaže da je za takve svari bio veoma cenjen, nije bio, kaže, vrhunski harmonikaš ali je bio odličan zabavljač, lepo je pevao i uvek je imao solidan orkestar koji je pre svega bio radan i vredan i poštovao svakog gosta.
„Retko kad mi se desilo da ne znam neku pesmu, možda ne mogu odmah da se setim jer ih ima dosta koje su slične, ali sam uglavnom sve znao i zato su me zvali enciklopedija. Znao sam negde oko 2.000 pesama, sad već ne znam toliko, i to iz svih žanrova počev od romansi koje sad retko ko svira, preko američkih, francuskih, engleskih, ruskih, španskih, mađarskih stvari do starogradskih i starih narodnih pesama. Kad počnemo da sviramo, sviramo bez pauze po nekoliko sati pogotovo na svadbama, a na koliko sam ih svirao ni ne znam broj. Moj rekord je bio 15,5 sati pevanja i sviranja zajedno, bez prestanka. Na primer, sećam se dok sam radio u Novom Sadu u hotelu ’Novi Sad’, kad je čuo kako pevam i da uopšte nisam pravio pauzu, prišao mi je jedan doajen narodne muzike i rekao: ’Ja sam lud, ali tebi skidam kapu!’, to je bio Zvonko Bogdan. Inače, sam imao jedan princip kojeg sam se uvek pridržavao, nikad nisam pristajao da jednu pesmu, za jednog gosta pevam nekoliko puta uzastopce, jer to nije uredu prema ostalim gostima. Mogu da ponovim pesmu nekoliko puta ali u intervalima.“
Naš sagovornik kaže da je svirao gotovo svim bečejskim direktorima, trgovačkim putnicima, viđenijim i bogatim Bečejcima, ali i direktorima i važnim političkim funkcionerima kako iz bivše Jugoslavije tako i iz novije istorije, a neki od njih su bili dobri stalni gosti.
„Od tih naših stalnih gostiju tačno sam znao šta vole, njihove pesme koje i dan-danas pamtim, ali nažalost mnogi od njih su već umrli. Stalne mušterije i dobri gosti koji su na mene ostavili poseban utisak, pomenuću samo neke, su recimo bili Rade Surla i njegovo društvo, Jovica Turinac i Đorđe Filipčev, oni su bili kolege trgovački putnici za ’8. oktobar’ i njihov direktor Milan, zatim Đorđe Živkov, direktor Zavoda za zapošljavanje, Duško Kovačev, direktor mlinova, Laza Lukač, sve su to bili divni ljudi. Đorđe Rakić je bio naš jako dobar gost i dobar čovek. Sugrađanin koji je iz muzičke porodice, Đorđe Brankov, advokat i Ivan Kicoš, su dolazili tamo gde sam ja išao da radim, da slušaju kako pevam. Svirao sam i za mnoge političare. Nekad smo mi svake godine gostovali u Hrvatskoj u Crikvenici, pa na primer tamošnji predsednik, Dušan se zvao, i tadašnji potpredsednik vlade Hrvatske, kad su čuli kako sviramo i pevamo nigde nam nisu dali da idemo. Recimo ovde u Bečeju često sam svirao Zoranu Đinđiću. Sećam se, Đinđić je često dolazio kod Blaže (Blagoje) Bjekića, direktora Sojare i on ga je uvek izvodio na večeru u Mali lovac, a mene su zvali da mu sviram. Čim mi uveče zazvoni telefon znao sam već ko je i samo čujem: ’Ajde, dolazi Đinđić!’ Znao sam šta voli, a omiljena pesma mu je bila ’Sagradiću šajku’. Sa druge strane najneomiljeniji državnici kojima sam svirao, bili su Janez Vrhovec i Mika Špiljak, zato što nikad nisi znao da li im se sviđa ili ne, to kako i šta im sviraš, a za muzičara je najteže kad nekome sviraš pa ne osetiš kako on diše.“
U ovom poslu, kaže Živojin, muzičar mora po malo da bude i psiholog, da može da proceni i oceni gosta.
„Muzičar koji kaže da ne voli bakšiš, taj laže, svi mi radimo zbog para, i svi mi volimo bakšiš. Ako ga ima, dobro, ako ga nema opet dobro ali treba ispoštovati svakog gosta, bez obzira da li je imao para ili ne, a mislim da sam ja pošteno radio i da sam zbog toga bio popularan. Jer nisu uvek pare u pitanju, kad vi nekom svirate i vidite da on u tome sa vama uživa, da je oduševljen, da ste ga pogodili u žicu, onda mani pare, mani sve. Ja sam uvek bio zadovoljan kad je 70 posto gostiju bilo zadovoljno mojim sviranjem i pevanjem, jer ne možete svima ugoditi.
Naš posao je jako težak ali nigde nisu brže pare nego tu, bilo koji iznos da je u pitanju. Međutim, dešavale su se i loše stvari, recimo sviramo na svadbi, a gazda nam ne da da jedemo, ili na kraju neće da nam da platu, kaže dobili ste bakšiš, da ne pominjem neke ružnije i opasnije situacije. Onaj srednji sloj ljudi je najpošteniji i pravi su domaćini, ali siromašniji čovek ima veću dušu.“
„Danas pravih kafana ni nema ili ako ih ima, kafana je izgubila draž“, priča Živa harmonikaš, „ nema više onu draž kao nekad kad sam radio kod ’Kiralja’ gde su gosti dolazili da im sviramo za dušu. Ko sad svira recimo ’Katari’? Mladi to ni ne znaju. Ili imao sam i tamburaški orkestar, pa kad kažu ’oni sviraju muziku za dušu, idemo da sednemo na uvce da nam sviraju’, e to ’na uvce’, to je onda bilo to. Sećam se Bečej je bio jedan od najlepših bačkih gradova. Nađite još negde takav centar sa pet krakova!? Pa onda Pogača gde se odvijao život u Bečeja, gde je bilo stalno kruženje…ali čim su to zatvorili sve su to i sahranili. Mislim kad bi se ta Pogača vratila u starom sjaju, da bi Bečej sinuo i ponovo bi oživele kafane i pravi kafanski život.“
Ljiljana Milovanov
