trg_fontane
Doktora Ivana Žikića većina Bečejaca poznaje ne samo iz Doma zdravlja ili pojedinih sportskih klubova, već je poznat i kao lovac, ljubitelj dobrog druženja, muzike, preferansa i kafana. S obzirom na to da je u ovoj rubrici reč o hrani, nije izostao nekoliko saveta o pravilnoj i zdravoj ishrani, ali je akcenat ipak stavljen na atmosferu pripremanja i konzumiranja hrane.
Dr Žikić kaže da nije posebno talentovan i motivisan za kuvanje.
„Ja sam radi opstanka počeo da se bavim kuvanjem s obzirom na to da dvadeset i kusur godina živim sam. U početku sam se hranio na raznorazne načine, međutim, onda sam pokušao da organizujem porodičnu ishranu i morao sam da budem samouk u pripremanju određenih jela pa sam krenuo od kuvanja i pečenja jaja, i tako redom. Onda sam, sećajući se recepata moje pokojne majke, počeo da kuvam onaj naš klasičan bački ručak – supe, sosa, mesa i rinflajša. U vreme kad je mama kuvala, moralo je da se radi rano ujutro, šapurikama se ložila vatra u šporetu, grejao se lonac ’ladne vode za supu i tako dalje. Sada toga nema, ali se nedeljom celo pre podne i dalje se kuva domaća supa. Međutim, kad god mogu, poturim mog dragog sina uz ubeđivanje: ’Ti to lepše i bolje radiš’, ali kad treba, mogu da kuvam, i povremeno mi je atrakcija kad nešto napravim pa mi deca kažu: ’Ćale, ovo je dobro’. Sve je pitanje treninga i volje.“
Što se kolača tiče, dr Žikić kaže da se nije usuđivao da mesi kolače, umesto toga obično kupi gotove paštete od lisnatog testa, pa ih ispeče. Međutim, ni to nije uvek jednostavno!
„Kad smo kod kikseva, jednom sam zaboravio paštete u rerni, jer sam trkn’o negde samo nešto da obavim, pa je posle bilo dosta živahno u kuhinji! Sreća što imamo prozore i nisam napravio nikakav požar, al’ malo je falilo! Ljudi se obično uspaniče, pokušavaju da tepsiju nekako ugrabe i izvade iz rerne, pa dobiju opekotine. Ja sam uspeo samo da isključim i otvorim rernu i prozor, a ono što je ostalo odnela je gradska čistoća jer je tepsija izgorela. Znate li razliku između pesimiste i optimiste? Pesimista uđe u švajcarsku prodavnicu sira i vidi rupe, a optimista vidi sir! Neki bi u takvoj situaciji pomislili: ’Mogla je kuća da izgori!’, a mi smo onda samo hladnokrvno konstatovali da je to dobro zbog nečega!“
Inače dr Žikić smatra da je na efikasan način „ukinuo“ slatkiše i čokoladu i uveo voće za desert.
„Desert je obavezno ’majmunska hrana’, deca su, kad su bila mala, govorila to za banane i to je ostalo do danas, ali može to da bude i keks, ili, kad dođe moja sestra, zna se, biće tetkinog kolača. Ona zamuti neki njen specijalitet, mislim da se zove kuglof. Pokušavali smo nekoliko puta da ga napravimo, ali nije nam se dig’o kako treba, bio je ravan k’o tepsija.“
Dr Žikić je još osamdesetih godina, među prvima u Bečeju, imao mini kućnu pekaru. „Imam je i danas ali je ređe koristim. Sećam se, za vreme one krize dobijao sam iz Turije srbobransko brašno, jer taj hleb zavisi od brašna. Uspeo sam da ukarikam kako se radi, sve ide na merenje, napuniš i uključiš, ali caka je u tome što je mašina mogla da se programira. Pošto sam išao na posao od 6 sati, a sin u školu od pola osam, onda uveče isprogramiram tako da kad on ujutro ustane cela kuća miriše na hleb. To je bio onaj pravi domaćinski miris, kao nekad.“
Dr Žikić voli da jede „onu našu seljačku hranu“, počev od domaće supe i raznih čorbi, a najviše mu se dopada kombinacija paradajz čorbe i nasuva sa krompirom. Pored toga, kaže, pasulj bi mogao da jede svaki dan.
„U vreme kad sam studirao hranio sam se u menzi ’Kod tri kostura’ u Beogradu, posle su bila ’Dva kostura’, ona dva su pojela trećeg jer su bili jako gladni. Hrana je bila katastrofalna, a jedini dan kad smo bili siti je kad je bio pasulj. Tako je bilo i u vojsci, jer pasulj ne vredi kuvati za dve osobe. Sad ponekad odemo u KTC na pasulj. Inače, sećam se, profesor hirurgije Pera Petrović, pošto nema nikog od svojih u Bečeju, dođe kod mene i kaže: ’Vodi me negde na nasuvo s krompirom da jedemo!’. Onda je još bilo tih starijih žena koje su to znale da prave, pa, recimo, naručim telefonom od tetke Dragice Gomboševe da nam spremi krompir čorbe i nasuvo s krompirom. Ili, ranije dok se društvo družilo, sedimo u kafani i pričamo, onda moj drug Saša kaže da nije jeo davno ladnjače. Pokojni dr Šarčev okrene telefon i kaže: ’Javorka, sipaj vode u supu, imaćemo goste i smućkaj ladnjače’. Dok mi stignemo, sve je spremljeno. Javorka je jako dobra, iako je Crnogorka, prilagodila se ambijentu i ishrani Vojvodine. Nađite mi sad nekog da ga anketiramo, da li zna za ladnjaču, za listiće, za gurabije. E, to je meni žao, što se gube ta jela koja su osnova naše vojvođanske kuhinje. Ja imam jednu ženu, zove se Jelena, koja mi pravi kitnikes od dunja sa orasima i gurabije.“
Dr Žikić kaže da mu se, osim vojvođanske, najviše sviđa francuska kuhinja jer upotrebljava mnogo povrća.
A disnotori su posebna priča: „Što se tiče svinjokolja, od mame sam naučio kako se pravi salamura. Prvo mi je jedan poznanik napravio bure za salamuru od bagrema, pa onda sve te stvari, slaninu, šunku stavljam u salamuru, ali je ne kuvam nego samo solim i prevrćem, to je fenomenalan običaj, a i najzdraviji način pripremanja hrane. Kažu da so ne valja, ja se slažem, ali u ovim godinama. To su bili divni običaji. Moj deda je imao salaš na putu za Poljanice s leve strane, tamo je bilo tri Reljina salaša i disnotor je bio divan običaj. Mi koji smo živeli za vreme Tita smo to fiksirali za 29. novembar kada se ne radi, pa kad počne klanje svinja traje nedelju dana, ide se od salaša do salaša, malo se radi – nije bilo potrebe za zamrzivačem, bilo je hladno -, pa se skupi društvo, sviraju, pevaju, piju. Ali najvažnije je to što su se onda svinje hranile kukuruzom, a sad ne znate šta u tim koncentratima ima.“
Ambijent, društvo i kako je serviran i postavljen sto su važna stavka za dr Žikića: „Važno je da jelo bude servirano po protokolu, a ne da jedete stojeći. Za mene je, dok su roditelji bili živi, porodični ručak bio centralni skup. Čekali smo da baba dođe iz kancelarije, onda se skupimo, baba ustane pa se prekrsti, pomolimo se Bogu i tek onda jedemo.“
Kao najlepše sećanje na neki ručak dr Žikić je izdvojio ručak kod svog prijatelja Žare: „Bio sam na nekoliko mesta, na kojima sam bio oduševljen serviranjem, ali u lepom sećanju mi je ostalo to baš kod Žare. Prvo se očita oče naš, ja poštujem tradiciju, onda je supa sa knedlama, dalje, ako hoćeš, kuvano i pečeno meso, pa tri vrste sosa, pa pohovane tikvice… To me najviše oduševljava i zbog sadržine hrane i zbog toga što je to jedan naš tradicionalni vojvođanski ručak koji mene podseća na detinjstvo.“
Dr Žikić kaže da nije spreman da eksperimentiše ni u kuvanju niti u konzumiranju hrane, a nema ni svoje tajne recepte, ali ima knjigu recepata od svoje majke koju povremeno koristi, ali se ipak ne bi usudio da čitaocima Bečejskog mozaika na svoju ruku nešto preporuči.
„U suštini, možda bi recept mogao biti – treba odabrati pravog domaćina ili pravu kafanu. To je sistem iz socijalizma: ’Daj mi ljude da uradimo to’, oni neka urade, a ja ću da probam. Ali treba znati odabrati.“
LJ.M.
