„Budimo zahvalni za hranu koju imamo“

U rubrici „Čarobni ručak“ gosti su nam zanimljivi ljudi iz Bečeja koji pričaju priču o hrani i kuvanju na nekonvencionalan način.

Elizabeta Šijačić ne radi na dečjem odeljenju Narodne biblioteke, ali je omiljena bibliotekarka brojne dece koja zalutaju u deo za odrasle, jer zna dečji „jezik“, uvek želi da sasluša, ne kritikuje izbore, štaviše, a to znači da je i dobar pedagog.

Kada ima vremena, čak i sluša muziciranje deteta na gitari, adekvatno oduševljena.

Ona sada ne govori o knjigama, nego o kuvanju i hrani. O očaravajućim ukusima i mirisima domaće kuhinje, o velikom dvorištu, o žutoj supi od matore koke, o Ronđoš torti, o tome šta danas još postoji, a šta i ko ne…

I onda pročitajte šta naša sagovornica priča o detinjstvu, o nečemu što je bajkovito i neponovljivo.

A potom i o odraslom životu i o tome zašto Elizabeta i njen muž nisu uspeli da probaju svoju prvu fantastičnu supu.

– Moja najranija sećanja na očaravajuče ukuse i mirise domaće hrane sežu u rano detinjstvo, provedeno u kući moje majke, koja se nalazila u ulici Borisa Kidriča (danas Zelena). Bila je to prizemna kuća u nizu arhitektonski sličnih prizemnih kuća, pre šetališta koje vodi ka Tisi. Kuća je imala veliko dvorište, koje se spuštalo ka još većoj bašti, koja se prostirala sve do kanala, iza kojeg se nalazio Goranski park. Upravo to dvorište i bašta bili su ceo jedan svet jednog deteta. Sve te plodove voća i povrća majka je koristila za spravljanje najukusnijih đakonija. Slatko od oraha, trešnje, dunje, breskve, pekmez od kajsija, šljiva, kao i krastavci, paprika i ostala turšija, stajalo je uredno poređano u obeleženim teglicama na policama sa mušemom, u majkinom mirisnom špajzu. A tek kad skuva žutu supu od matore koke, zakuvanu na gusto sa domaćim rezancima ili knedlama od džigerice! Znam da sećanje hoće da prevari i zavede, ali nikad više nakon majkine supe nisam našla te ukuse, a tragala sam, nije da nisam. Recept za Ronđoš tortu nasledila je moja mama, i stvarno ju je usavršila. Pravljenje iste, za praznike, npr. za Dan republike, u čemu smo svi učestvovali, bio je praznik sam za sebe. Tata je bio zadužen za čišćenje oraha (koji je i dan danas u dvorištu, ali već odavno nema ni majke, ni stare kuće, a odnedavno, nema ni mame), kao i za mućenje fila, mama je bila zadužena za sve ostale radnje, osim za lizanje varjače i grebanje po činiji za ostacima fila, za šta smo bile specijalizovane sestra i ja – uvodi nas Elizabeta u svet čije ukuse i mirise kao da i čitalac oseća.

A onda na scenu stupa i mamama i nebrojeni divni kolači.

– Moja druga baba, moja mamama, bila je stručnjak za kolače. Ona je mesila najukusnije salčiće sa džemom od kajsije, štrudlu sa orasima, višnjama i makom, gomboce sa šljivama, tortu od palačinki sa makom, kiflice sa orasima. Svake nedelje pre ručka, sestra i ja smo imale veoma odgovoran zadatak, da odemo tri ulice niže, kod mamame po kolače. Uvek je bilo iznenađenje za nas na kakve ćemo umilne mirise kolača naići u mamaminoj kući, a da ne govorim o tome da smo u povratku, najmanje polovinu smazale. Naša mama, kao svaka zaposlena žena, nije baš patila od kuvanja, tako da je tu obavezu preuzimala mamama. Popustljiva prema nama, često nam je dozvoljavala da odlučujemo šta će kuvati. Moje omiljeno jelo je bilo nasuvo sa krompirom i makom, naravno, od domaćih rezanaca, a bila sam veoma ponosna na sebe kada sam sa dvanaest godina naučila da napravim punjena jaja.

O božanskim ukusima i o jutarnjem ritualu nedeljom Elizabeta, čini se, mogla bi i roman da napiše. A i čitaocu ide voda na usta, toliko da razmišlja da odmah uključi toster. Jer je to detinjstvo. Čarobno i neponovljivo.

– Nedeljni jutarnji ritual u našoj porodici, nakon što nam je tetka donela iz Nemačke pravi pravcati toster, bio je pečenje prženica u njemu, mazanje istih tankim slojem putera i na kraju, posipanje solju. Ljudi moji, kakav je to bio božanski ukus istopljenog i posoljenog putera, koje smo sami mazali na vruće, hrskave prženice! Bila sam u stanju da pojedem sigurno deset tako spremljenih prženica. Naravno, nikad više nisam uspela da osetim taj ukus i taj miris prepečenog hleba. Ukusi i mirisi detinjstva! Jedinstveni i neponovljivi, unikatni, kao i samo detinjstvo, samo tvoje, ljubomorno čuvano i negovano u najdubljem delu tvoga bića.

I onda je došao pravi život. Ali, što se hrane tiče, ponovo kao bajka.

– A detinjstvo je kao treptaj, kao magnovenje, prošlo, a mi smo već krenuli na fakultet. Vrlo retko sam odlazila u studentsku menzu u Novom Sadu. Nešto mi je bila odbojna. Ali zato beogradske menze, e to je već sasvim druga priča! Menza u studenjaku na Karaburmi ili u domu „Četvrti april“, Veterinarskom fakultetu, gde se spremao i na ćumuru pekao pravi pravcati, sočni, roštilj! Najukusnije su bile dimljene vešalice. Ljudi moji, to su bile bahanalije od hrane i što se tiče kvaliteta i ukusa, ali i količine. Skoro svakodnevno smo iz menze nosili u studentsku garsonjeru kartone mleka u tetrapaku, kao i sitne kolače, da bismo se u popodnevnim, pa i večernjim satima, sladili uz beskrajne partije jamba. Nije ni čudo da smo se ubrzo redovno podgojili, tako da je penjanje uz konopac na času fizičkog za mene postala nemoguća misija!

A posle studentskih dana, sad zaista, stigao je pravi život. Baš pravi. Naročito kad ne znaš da kuvaš.

– A onda, kako to već biva, završiše se i studentski dani, a mi, još uvek mladi, nespremni i neiskusni, uplovismo u bračne vode. Pojma nisam imala o kuvanju! Jedino sam znala da ispečem palačinke. To me je naučila moja drugarica Keka, koja je već u srednjoj bila vrsna kuvarica. Kao svadbeni poklon, naravno, dobili smo i neizostavni kuvar, iz koga sam veoma prilježno tražila recepte, tako da je jedno od prvih jela koje sam samostalno pripremila bio „Dominikanski paprikaš”, koji je godinama kasnije služio kao sprdnja na moj račun, a od strane moje vickaste kume Brankice, koja je, uzgred budi rečeno, bila još veća biserka, jer je kuvala slatki kupus sa dodatkom šećera, jer, bože moj, jelo se zove „Slatki kupus”. Ne kažem, imali smo i mi svoje bisere. Skuvali smo, tako, jednom prilikom, moj prepametni muž i ja, domaću supu sa svim mogućim sastojcima. Sigurno je bila fantastičnog ukusa, jedino što nismo imali prilike da je probamo. Prilikom proceđivanja, zaboravili smo da podmetnemo šerpu i ceo sadržaj smo prosuli u sudoperu.

Nakon što je divna supa otišla u sudoperu, došli su ozbiljniji kuvarski dani, ali i novi omiljeni ukusi.

– Vremenom sam se, naravno, ispraksala u kuvanju, ali nikako me nije inspirisala tradicionalna, ni vojvođanska, ni srpska, a ni mađarska kuhinja. Ne volim, za razliku od starijeg sina i muža, teška, zapržena, masna, mesna jela. Mnogo su mi privlačnija ona brzinska, a opet ukusna jela sa mnogo povrća, ribom i morskim plodovima i kombinacije kiselo-slatko-slanih ukusa, mediteranske i kineske kuhinje. Podršku mi u tome daje mlađi sin, a u poslednje vreme neretko je i sam pripremio izuzetno ukusnu kinesku hranu. Veliki smo ljubitelji indonežanskog restorana Surabaja u Novom Sadu i svaki porodični odlazak put njega za nas predstavlja pravi praznik. Moje najomiljenije jelo je piletina sa račićima u sosu od ostriga, dok ostali preferiraju tetive u sosu, a ja ih redovno preskačem.

Nakon Elizabete u kuvanju se iskazao i stariji sin.

– Naš stariji sin Saša postao je pravi majstor za gulaš, pasulj sa kolenicom i ostala jela u kotliću, koja se kuvaju prilikom nekih većih porodičnih skupova, druženja sa prijateljima ili sličnih okupljanja. A tek pice kakve pravi! Kupio je za tu namenu pica peć u kojoj ih za vrlo kratko vreme ispeče. Ali to je testo pravljeno od specijalnog brašna, baš za tu namenu, koje po pravilu treba da odstoji nekoliko dana. Krajnji proizvod je da prste poližeš! Tako da, nažalost, moram da priznam, da me je sin prevazišao u kuvanju.

I naša sagovornica tvrdi to što i mnogi od nas: nema dobre hrane bez tajnog sastojka – ljubavi.

– Kuvanje mora da bude inspirativno, da se radi, kao i sve drugo, s ljubavlju, da bi krajnji rezultat bio savršen. Kada kuvanje predstavlja svakodnevnu obavezu, najčešće za ženu, tada postaje opterećenje. A s obzirom na to da hrana znači zdravlje i život, vrlo je važno šta kuvati, kombinovati da se na nedeljnom jelovniku nađu raznovrsne i hranljive namirnice, a pri tom treba i ugoditi različitim ukusima, uz ograničeno vreme koje ima zaposlena žena. U tom smislu, svakodnevno kuvanje vrlo često predstavlja pravu akrobatiku.

Najzad, životni stavovi imaju veze i sa hranom.

– Moji stavovi o hrani su se poslednjih godina značajno promenili. Shvatila sam da ljubav prema životinjama ne može da toleriše ishranu koja uključuje njihovo ubijanje. Gnušam se prosto varvarskih običaja okretanja na ražnju životinja, pogotovo mladunaca, praseta, ili jagnjeta, a razne disnotore i ostala životinjska klanja neću ni da pominjem. Užas koliko ljudi nemaju saosećanja. O takvom stavu, govori i sledeći citat velikog Marka Tvena, koji kaže: „Od svih životinja, čovek je najokrutniji. On jedini nanosi bol zbog zadovoljstva što to čini”. Ipak, moram da priznam, da nisam u potpunosti dosledna u stavu prema ubijanju životinja u svrhu ishrane. Nakon što sam, u jednom hotelu u Grčkoj, probala suši, postao mi je omiljeno jelo. Nažalost, nemam baš često mogućnost da konzumiram ovaj savršen spoj recimo sirovog, nadimljenog lososa, finog pirinča i algi, jelo koje, uzgred budi rečeno, već odavno meračim da i sama pripremim, ali se još uvek ne usuđujem. U svakom slučaju, otkrivati suštinu bića i smisao življenja kroz hranu i jelovnik, svakako zalazi u domen filozofije, ali i u domen umetnosti. U tom smislu, izdvojila bih filmski klasik iz 1972. godine, nadrealističko remek delo Luisa Bunjuela: „Diskretni šarm buržoazije”, društvenu satiru, kritiku licemernog i ispraznog života buržoazije, a kroz društveni događaj večere, koju grupa prijatelja iz raznih, bizarnih razloga, ne uspeva da ostvari. Što se tiče književnosti, izdvojila bih sjajne romane Elizabet Gilbert: „Jedi, moli, voli” i „Palmin pirinač” portugalskog pisca, Fransiska Azeveda. Na jednom mestu u knjizi, junak, kuvar, deli sa čitaocem recept tetka Palme za pirinač sa sočivom (spremiti sa puno pažnje): 2 šoljice pirinča, 2 šoljice belog vina (mora da bude suvo), 2 šoljice vode, 1 glavicu crnog luka (ne preveliku), ½ šoljice sočiva, soli po ukusu. „Antonio, dragi moj, dobro operi sočivo pod česmom sa rečima: ’Puzavice, puzavice/ ljubim tvoje baršun lišće’. Kad to uradiš, duboko udahni tri puta i izdahni na usta. Neka tvoje telo oseti koliko mu to prija. Sipaj sočivo u lonac sa mnogo slane vode. Stavi lonac na jaku vatru i pusti da provri. Kad provri, stišaj vatru i ostavi da se kuva dok sočivo ne omekne. Zatim prospi vodu u kojoj se kuvalo. Dok voda otiče, sigurnim glasom izrecituj: ’Uvrela vodo dana/ vodo života slana/ vodo što tečeš do dna/ idi svojim putem/ budi plodna’. Prespi pirinač u posudu i skloni ga s a strane.” Koliko samo ljubavi provejava u naizgled običnom receptu. Ali to nikako nije običan recept. U njemu je sakupljena čitava istorija siromašne porodice, koju je pirinač generacijama spasavao od gladi, specifičan tetkin odnos poštovanja prema blagorodnoj namirnici i prenošenje te tradicije na mlađe generacije. Divna knjiga, za svaku preporuku.

Na kraju, u kuvanju ne bi trebalo da postoji isključivost. A ne treba da gubimo iz vida i nešto što je zaista najvažnije: da neki od nas su siti, dok drugi gladuju.

– Odnos prema hrani svakako je uslovljen podnebljem u kome živimo, tradicijom, nažalost, mnogim stereotipima i predrasudama naše okoline, neprihvatanje novih i neisprobanih ukusa i tehnika u kuvanju, isključivost u smislu: ovo jelo se kuva ovako i nikako drugačije. Nema mesta za improvizacije i kreativnost. Ali najvažnije je to da vrlo često izvoljevamo, te ne volimo ovo ili ono povrće, nesvesni u stvari najvažnije činjenice: da smo siti, da ne gladujemo! Za razliku od mnogih ljudi i u ovoj zemlji i u ovom gradu. Zato budimo zahvalni za hranu koju imamo i konzumirajmo je sa ljubavlju sa svojim najdražima. Nema većeg zadovoljstva nego sesti za sto na kome se puši domaća supa koja širi opojni miris zajedništva, sreće i ljubavi – rekla je Elizabeta Šijačić.

Priredila: K.D.F. (Foto: Privatna arhiva)