859djijanta_lovas
U rubrici „Čarobni ručak“ gosti su nam zanimljivi ljudi iz Bečeja koji pričaju priču o hrani i kuvanju na nekonvencionalan način.
Direktorka Narodne biblioteke Bečej Đijanta Lovaš govori o tome zašto su njena sećanja vezana za kuhinju i hranu neugodna, zašto nije volela crvenu napast s mnogo semenki i zašto joj rezultat kuvanja nije najvažniji.
Naša sagovornica otkriva i kada se desio „klik“ i kako je zavolela da jede i kuva. Naravno, uz „klik“ desio se i poneki kiks, recimo s korama za lazanje.
I najzad, govori o tome što i jeste smisao obroka: porodica na okupu.
– Moja najranija sećanja vezana za kuhinju i hranu su vrlo neugodna. Sećam se da nisam volela da jedem i da su obroci uglavnom prolazili zaliveni suzama. Iako je mama na repertoaru imala tradicionalno lepa jela, za mene je svako od njih bilo samo mučenje. Još kad se tome doda da je mami, s obzirom na to da je rodom iz Makedonije, paprika bila čest gost u kuhinji, a u mom tanjiru samo crvena napast iz koje sam morala da izvadim svaku, ali bukvalno svaku semenku. I dan danas kada čistim papriku ne daj Bože da ostane nijedna semenka! Elem, kad se tome doda i priprema ajvara, sve je postala prava noćna mora… Desert je jedini deo ručka koji sam uvek volela, a to se nije promenilo do danas. Dok sam odrastala, zahvaljujući ljubavi severa i juga, imala sam prilike da sa jednom bakom pravim sir, a sa drugom mesim kiselo testo. Upijala sam tehnike i recepte, ali nikad nisam volela da konzumiram hranu. Konačni ishod mi nikad nije bio najvažniji. Tokom odrastanja, s obzirom na to da je mama bila domaćica, ni sestra, ni ja nismo imale obaveze u kuhinji jer je uvek govorila: „Škola na prvom mestu! Nećete nigde zakasniti sa kuvanjem!“. I dan danas sam joj zahvalna na tome i na isti način odgajam i svoje ćerke – kaže Đijanta Lovaš.
I onda, nakon početnog otpora, Đijanta je zavolela hranu. I počela je da kuva, pa se rodila i ljubav, a uz ljubav su išle i nebarene kore za lazanje.
– Tek kad sam počela kao student da živim sama, polako sam počela da kuvam pojedina tradicionalna jela. Ne sećam se kad se desio taj „klik“, ali negde pred kraj srednje škole počela sam da volim ukuse i da se pitam zašto sam imala taj otpor prema hrani? Tu zagonetku nikad neću otkriti, ali danas ne mogu da zamislim da u kući nema tegle ajvara ili da se jednom u dve nedelje ne kuva tavče na gravče. Imala sam fazu (verovatno i viška vremena u poređenju sa današnjim tempom života) kad sam diplomirala i počela da radim, te sam isprobavala recepte iz časopisa „Debeli ali srećni“. Da ljubav ulazi na usta dokaz je i da je moj, tada samo budući muž, jeo moje prve lazanje sa nebarenim korama. Pod zubima su mu krckale tvrde kore, ali on je samo hvalio moje umeće i tražio repete. Za sebe ne mogu da kažem da sam gurman i da uživam u kuvanju. Divim se ženama poput mojih kuma Snežane i Zore, koje su pored svojih profesija postale majstori u kuvanju i kojima se ja obratim kad god mi treba savet za neki novi specijalitet. Smatram da je kulinarstvo umetnost i kada bih imala vremena možda bih se i tome posvetila sa više žara, kao što se posvećujem svemu što radim. Trenutno, pored svih obaveza, kuvanje mi nije prioritet, a imam sreće i da mi ukućani nisu zahtevni.
Đijantu raduju nedeljna supa i praznici, a kada su praznici, onda su tu medenjaci, pletenice, šećer u prahu, smeh i pesma.
– Nedelja je jedini dan kada, ne zato što to tako treba, već zato što je onda prilika da se uz opuštenu jutarnju kafu kada vas niko nigde ne čeka, pristavlja domaća supa. Osim nedelje, praznici su nešto što me raduje i ispunjava jer je to jedino vreme koje možemo da provedemo u zajedničkim trenucima u kojima se mesi pletenica, uskršnja pogača, prave medenjaci, kuvaju pudinzi, muti šlag, posipa šećer u prahu. To su trenuci ispunjeni smehom, pričom, pesmom, trenuci opuštanja koje želim da moja deca pamte jer me, sigurna sam, neće pamtiti po kuvanju. Pamtiće me kao mamu koja je u svakom trenutku, na bilo kom mestu na planeti, bila tu za njih.
Đijanta nije naročito oduševljena ribom i morskim plodovima. Tu spada i suši.
– Nisam ljubitelj ribe i morskih plodova. Nedavno sam sa koleginicama bila na danima indonežanske kuhinje i na njihov nagovor probala sam suši. Sreća je da sad već imam suviše godina da bih se ispovraćala na javnom mestu, ali jedno je sigurno – verovatno sam jedina osoba koja je ostala gladna! Paradoks je jedino da sam zavolela kinesku hranu i omiljen mi je recept našeg sugrađanina Dušana Lončarevića iz već spomenutog časopisa „Debeli ali srećni“. A da ne bi sve prošlo bez šale, moram i jedan štos da vam ispričam. Kaže Lala ženi: „Sutra te vodim u kineski restoran da jedemo suši“. Žena odgovara: „Ja ću jedem s’ usta, a ti jedi sa šta ’oćeš!“
Omiljeni obrok naše sagovornice je večera, jer je tada porodica na okupu.
– Umesto pitanja koje je moje omiljeno jelo, možda je bolje pitanje koji mi je obrok omiljen? Jer, „naše iskustvo sa hranom vezano je i sa našim duhovnim i mentalnim stanjem“. Fransisko Azevedo u svojoj knjizi „Palmin pirinač“ kaže: „Porodica je jelo koje se teško priprema. Mnogo je sastojaka. Skupljanje svih je teško, posebno za Božić i Novu godinu. Bez obzira na kvalitet kotla, pravljenje porodice zahteva hrabrost, odanost i strpljenje“. Za mene hrana nisu ukusi, već osećaj da smo svi zajedno. Zato je najslađa večera posle dana u kome smo svi bili kao na traci, kada se sve primiri, svi ukućani se skupe u kuhinju, nasecka se kobasica, kulen, pečenica, kiseli krastavci, dimljeni sir, tu je i mileram i obavezna kriška hleba premazana ajvarom. Večera je kada se svi ukusi i ljubav severa i juga spoje u jedno – kaže direktorka biblioteke Đijanta Lovaš.
Priredila: K.D.F.
