trg_fontane„I opet, opet vetra dah gle izmeni ti ćud.”
Euripidova Elektra
U prethodnoj kolumni („Topli, bratski Bečej?”) tematizovali smo relaciju „tradicionalne vojvođanske tolerancije” i najavljene promocije Parade ponosa u Bečeju. Sada valja razmotriti šta uopšte znači ta (samozvana i samorazumljiva) vojvođanska tolerantnost.
Delanje je moralno jedino ako je izvedeno iz čiste dužnosti (autonomija je ključna karakteristika morala – da dužnost sami oformimo i nametnemo sebi). Nedavno preminuli hrvatski filozof Kangrga isticao je da „biti Hrvat još ne znači biti čovek”. Takođe, biti Vojvođanin još ne znači biti „dobar k’o lebac” i biti „hladan k’o špricer”. Nikakav, naime, vajni esencijalizam i sumnjiva kolektivna (etno)psihologija ne mogu nas osloboditi odgovornosti da svoje moralno biće uvek iznova stvaramo (rekreiramo) – potvrđujemo. Sklonost (mentalitet) upućuje na gotovost stanja, njegovu lagodnu osvedočenost za „vjeki vjekov” – ali, ja sada imam sklonost, a malo kasnije, eto, (pod izvesnim okolnostima) ona je već iščilela. Naposletku, fakt da, recimo, Nacionalni stroj i Firer (sa svojim megalomanskim imenom) potiču iz Vojvodine kao da pomalo krnji tezu o našem bogomdanom blagodušju (ali, eto nam izlaza, možda se Firer rodio u Bosni, možda je i Firer „dođoš”?).
Ukoliko stoji da su Vojvođani tolerantni – ta je tolerantnost tada nužno zasnovana na kolektivnoj sklonosti (mentalitetu). – Sklonost, međutim, ne može da utemelji moralno delanje! Dobro se čini zato što tako treba, a ne zato što imamo sklonost da činimo dobro. Mi počesto osećamo sklonost da činimo zlo pa ipak, usled (samo)prinude dužnosti, učinimo dobro. To su, dakle, dve različite stvari! A da je u pitanju sklonost (partikularitet) a ne princip, svedoči i činjenica da, recimo, „Cigani” nisu uspeli da „nam se umile” i budu obuhvaćeni tim širokogrudim, više-od-26-nacija-u-Vojvodini, toplim zagrljajem. Krnja tolerancija nije tolerancija!
Vojvođanski političari, na istom tragu, insistiraju na „dobrosusedskim odnosima” između većinskog i manjinskih naroda. – Ali, zaboga, koga uopšte može zadovoljiti „dobrosusedski odnos” (nismo valjda zadovoljni time što se ne koljemo)? Koga, naposletku, uopšte briga za kategoriju dobrosusedstva – to je tek nekakva učtivost, spoljašnja ljubaznost, dobar „hvala-lepo-molim-lepo” odgoj, i još ni izdaleka pošten, „čovečanski” odnos između dve osobe. Mi njima zaištemo „Jó napot”, oni nama ljubazno uzvrate „Dobar dan”. „Mi”, dakle, i „oni” (to je ta jalova multikulturalnost namesto interkulturalnosti)!
O čemu se zapravo radi u Bečeju, i čitavoj Srbiji, povodom „slučaja Parade ponosa”? Reč je, naime, o cipelarenju zadnjice (a Ustav bi trebalo da je štiti) koju su frustrirani, prevashodno mladi, spazili kao prigodno nebranjeno mesto za otpuštanje ventila na svom pregrejanom sistemu. Usled pomanjkanja svesti (o sebi, sopstvenom položaju u društvu) i, bez ikakve sumnje, kukavičluka, pomamljeni mladi su svoje opravdano socio-ekonomsko nezadovoljstvo, svoj bunt, upravili – budalasto! (posve pobrkano, zbunjeno) – ka „bauku” homoseksualnosti. Uzročnike problema, međutim, oni uopšte ne uspevaju sagledati. Homoseksualci su tu, dakle, predmet kolateralne štete.
U građanskom društvu nema ničeg zdravijeg nego kad inicijativa dopre odozdo, od samih građana (koji nisu okupljeni pod stranačkim barjakom). Upravo to znači samoupravljanje i samomišljenje – samu građansku zrelost (ovde valja spomenuti „BUM”, udruženje mladih, koji je dizao glas protiv sramotne neosvetljenosti centra grada, a preduzimao je i druge akcije). Isto tako, ovo reaktivno komešanje duhova (gicanje) povodom sve odlučnijeg zahtevanja seksualnih sloboda (prevashodno homoseksualaca) posve je prirodno – ljudi se tek upoznaju sa pojavama o kojima nemaju iskustvo i savlađuju otpor. Međutim, naprosto je za žaljenje da su se tako promašenim (deplasiranim) povodom uspeli mobilisati mladi. Usred svih mogućih društveno-ekonomskih problema, Bečej (i čitava Srbija) je našao da se zamlaćuje i protestuje protiv tamo nekih homoseksualaca. Pa to je žalosno rasipanje ionako benignog protestnog potencijala! Uostalom, koliko je štrajkova bilo u ovom gradu? Pokoji mlakušni, nejasno osmišljeni i izvedeni protest za čitavih deset godina. – Pa to je kao da živimo u švajcarskom gradiću sazdanom od meda i čokoladnih tabli!
Jednako tome, mladi neonacisti Srbije (spomenuti Nacionalni stroj, recimo) opterećeni su takvim slepilom za protivrečje u koje su zapali, da ga možemo razumeti jedino s obzirom na stepen njihove frustriranosti (koncept srpskog neonaciste shvatljiv je koliko i „drveno gvožđe” – premda, kao vrhunac neverice, postoje i izraelski neonacisti!). Životna besperspektivnost gura čoveka u ekstremno desno a ne mozganje „o najboljem političkom uređenju” i skrupulozne politikološke diskusije.
Zaključna teza, međutim, ne može biti moralni apel (često se insistira na ovdašnjoj „krizi morala”, te da nam „fali više morala u društvu”). Moralni je apel, zapravo, obična smejurija (naivnost ravna uskliku „ajde lepo!”). Očigledan masovni poriv da se „peder” zacipelari nije, dakle, tek moralni problem – problem „dobrih i loših srdaca”. Cipelarenje „iz niskih homofobnih pobuda” takođe je, u bitnom, ekonomsko-političko, pravno, kao i psihološko pitanje – i jedino se s obzirom na ovaj totalitet može pojmiti i, što je ključno, prevladati.
Ivan Kovač
