trg_fontane
Urbanističkom bravurom od pre jednog veka Gerontološki centar u Bečeju, isprva dom za stara i nezbrinuta lica, združen je s grobljem.
Tu je smešten u inat feng šuiu i drugim primitivnim praznovericama o nepovoljnom uticaju mesta na kome se oslobađaju velike količine bola i drugih negativnih emocija. Sasvim prirodno, zapravo. Pa zar treba da bude smešten pored vrtića ili škole – ne samo zbog nesnosne dernjave i svakojake druge buke, nego i zbog neizbežnog evociranja mladosti čemu se stari i inače prepuštaju, grdno se pri tom rastužujući. Ili pored sportskog centra, ne-daj-bože otvorenog bazena, pa da se starež uznemirava zgodnim, mladim telima i pod stare dane stavlja na muke svoj već načeti kardiovaskularni aparat. Bolje je ovako, daleko od očiju. Kako njihovih, a pre svega naših. Napokon, u blagodetima mira, složićete se, groblja su nenadmašna. Inspiratori ove srećne fuzije imali su u vidu, međutim, i dubokoumnije razloge. Groblje je idealan ambijent za meditiranje o prolaznosti života, a stanari ovdašnjeg staračkog doma imaju taj luksuz da se upravo svakodnevno „sećaju smrti“. Komšiluk iz Sinđelićeve pri tom ne samo da se svakoga dana blagotvorno „priseća smrti“, nego i starosti, tužne ili još tužnije, bolesne ili još bolesnije, mlohave ili ispijene, a gotovo uvek izlapele. Štaviše, približavanjem onih sa jednom nogom u grobu onima kojima su u grobu obe (i ostalo, nadam se), ne samo da su pružene tolike već spomenute pogodnosti, nego je na taj način nemalom broju stanara staračkog doma, pre svega katoličke veroispovesti, drastično skraćen put do poslednjeg boravišta. Vrlo praktično, zar ne? Uostalom, ko među smrtnicima uopšte može znati gde je ta famozna poslednja stanica?! Jedni uskoumno, sasvim materijalistički, drže da je to upravo starački dom, odnosno grobno im mesto nekoliko desetina metara dalje, preko plota. Drugi, pak, više pesnički raspoloženi, drže da je u grobu tek telesna ljuštura, dok se oslobođena duša prethodno već otisnula iz Sinđelićeve 140, u sam beskraj.
I.K.
