trg_fontane
U vreme kada bez posla svakodnevno ostaje po nekoliko stotina ljudi u Srbiji, mnogi su prinuđeni da egzistenciju za sebe i svoju porodicu obezbede pokretanjem sopstvenog biznisa ili kako politička elita voli da kaže, samozapošljavanjem.
U razmišljanju o tome kakav posao pokrenuti, većina ide logikom „ugledaj se na komšiju“, odnosno ako u mestu imate bar dva novootvorena lokala istog tipa, uglavnom sledi zaključak: „tu su pare, pa ću to i ja da radim“. Tako smo svojevremeno bili svedoci da su preko noći, kao pečurke, bar kada je reč o Bečeju, nicali kafići, butici, menjačnice, kockarnice ili igraonice sa poker aparatima, knjižare i tako redom. U skorije vreme to su kiosci brze hrane, pekare, praonice automobila, a čini se da je sve veći broj i proizvođača i uzgajivača cveća.
„U Bečeju ima nas dosta koji se bavimo cvećarstvom. Sad su se svi već registrovali, ali ima i onih koji pokušavaju na sitno da rade, međutim, to neće moći na duge staze, jer mora da se radi na veliko da bi nešto ostalo za život i da bi se isplatilo“, smatra Ignac Sabo iz Bečeja koji se od 1991. godine bavi proizvodnjom i uzgojem cveća. On kaže da su njegovi roditelji podigli prve plastenike početkom 70-ih godina kada su se bavili povrtarstvom, a od sredine 70-ih su se preorijentisali na cveće i sada, kao registrovano poljoprivredno gazdinstvo, imaju proizvodnju na oko 1.000 kvadratnih metara, od čega 95 posto zauzima cveće. Proizvode sve vrste baštenskog sezonskog cveća, balkonsko i saksijsko cveće, a semenom i rasadom se snabdevaju iz Holandije i Nemačke. 
O tome kako izgleda računica kada se sve stavi na papir, Sabo kaže: „O ciframa ne bih govorio, inače dosta su velika ulaganja, ali ostane nešto. Ko pametno radi može da preživi. Kod nas radi cela porodica i tako se posao isplati. Država nam za sada ne pomaže, tretiraju nas kao obične poljoprivrednike: sve računaju po hektaru, a hektar cveća i hektar kukuruza nije baš isto. Valjda će se tu nešto promeniti, a ima i nekih kredita za plastenike, ali to nije zbog cvećarstva nego zbog povrtarstva.“
Godišnje ima dve velike sezone, kaže Sabo, prolećna je sada pri kraju, a cena cveća zavisi od sorti, od pijace i od datuma. Sada, u junu ima i popusta. Najjeftinije cveće je petunija po 20 dinara, muškatle su 100-150 dinara, cena cveća u visećim saksijama za balkone je od 100 do 200 dinara. Što se tiče potražnje, ona je promenljiva. „Trenutno se više prodaje skuplje cveće, postoji sloj ljudi koji može to sebi da priušti, a jeftino cveće se slabije prodaje, što znači da građani koji bi mogli jeftinije da ukrase svoje terase, dvorišta ili balkone, ni za to nemaju para“, kaže Sabo.
Sličnog mišljenja je i Zoran Kozarov iz Čuruga koji se proizvodnjom cvetnog materijala bavi desetak godina: „Potražnje ima, zainteresovanih ima, ali se ostaje samo na tome. Kupaca je malo, kupuje se skromno, u pitanju su dve-tri saksijice i to je u odnosu na prethodne godine slabo, a cene su iste. Saksijica begonije, pištike ili verbene košta 25 dinara. Ako se uzme u obzir da je pre tri godine evro bio 75-80 dinara, a sada je 105, onda računica kaže da proizvodnju treba povećati za nekih 30 posto da bi se ostalo na istoj zaradi kao pre tri godine. To nema logike, umesto da napredujemo, mi nazadujemo. Videćemo koliko ćemo izdržati.“
Kozarov kaže da je porodični posao započela njegova majka pre petnaest godina u jednom improvizovanom plasteniku, da bi danas cvetne sadnice uzgajali na površini od 700 kvadratnih metara zatvorenog prostora (plastenici i staklenici). 
Međutim, kaže, to je velika obaveza i posao tokom cele godine za celu porodicu, jer je cveću potreban „sluga“.
„Da nema zarade, ne bismo radili. Zarade ima, ali je sve manja, minimalna, čisto da bi se preživelo bez razmišljanja o tome da li ćeš kupiti kilogram paradajza ili kilogram krastavaca. Eto, na to se svodi“, kaže Kozarski i dodaje da sve što zaradi ulaže u poboljšanje proizvodnje. Po njegovom mišljenju „cvetne pijace“ su dobra rešenja, učestvovali su na njima u Bečeju ali i u Novom Sadu na SPENS-u, jer ljudi na te pijace dolaze sa namerom da kupe cveće. „Cvećarstvo je kod nas na niskom nivou, mislim da smo pri samom dnu lestvice u Evropi što se tiče hortikulture, proizvodnje i uopšte kulture kupovine cvetnih sadnica. Razumem da je kupovna moć građana mala, da postoji želja da se balkoni i okućnica ukrasi cvećem, ali finansije ne dozvoljavaju. Međutim, malo je stručnih saveta, emisija koje se bave ovom temom, malo je literature i prepušteni smo sebi da se snalazimo kako znamo i umemo“, kaže Kozarov.
Ima i onih kojima je cveće bio hobi, pa je prerastao u posao. Ibolja Ajandi iz Bečeja je iz ljubavi prema cveću počela da proširuje svoje znanje i pre 5-6 godina se posvetila cvećarstvu.
„Počela sam iz hobija da se bavim prvo kamenjarskim cvećem, onda sam prešla na staklenik i sezonsko cveće, pa na višegodišnje cveće. Sada je to posao, ali sitan, jer imam samo jedan plastenik od 100 kvadratnih metara“, kaže Ajandi.
I po njenom mišljenju je ranijih godina bila bolja i potražnja i prodaja. Ona smatra da je sada i konkurencija mnogo veća, jer pored velikih proizvođača cveća iz Bečeja na pijacu dolaze i iz okolnih mesta.
„Da se bavim samo ovim poslom ne bih mogla da preživim, mislim da to mogu samo veliki proizvođači koji imaju tradiciju. Posao je zahtevan, tokom cele godine morate da brinete o zemlji, saksijama, prihrani, matičnim biljkama i morate da znate šta je aktuelno, šta će iduće godine najbolje da se prodaje. Teško je izračunati koliko je uloženo, ako gledam sebe, sezona traje 5 meseci, a plata mi je oko 20.000 dinara mesečno i pitanje je hoću li ove godine moći toliko da stavim na stranu“, kaže Ajandi.
Cveće se ipak kupuje. Ako razmišljate o tome da počnete da se bavite ovim poslom treba uzeti u obzir sve što je rečeno, ali prvenstveno to što je potrebno za svaki posao: ljubav, upornost, strpljenje i, naravno, početni kapital.
LJ.M.
