trg_fontane
Od nekadašnjeg podrinsko-kolubarskog regiona gde je sedište političkih organizacija bilo u Šapcu, a ekonomskih u Valjevu, a recipročno su deljene i funkcije, stvoreni su okruzi ali su Šapčani ostali uskraćeni za neke institucije.
Tako je sedište Privredne komore, Privrednog suda, Odeljenja Ministarstva prosvete u Valjevu iako je Šabac privredno razvijeniji, a ima i daleko više škola i učenika od grada na Kolubari. S druge strane, republička javna preduzeća i ustanove, kao što su PTT, Telekom, Železnice Srbije, Služba katastra, diktiraju gotovo sve ovdašnjim ispostavama, tako da se u šali kaže da čak i toalet papir mora preko Beograda da se nabavlja. Ono što je vidljivo na svakom koraku jeste da centralizacija potiče od prenošenja imovine opština na Republiku, što datira još iz Miloševićevog vremena, a ni danas nije ispravljeno. Praktično sve značajnije odluke donose se u Beogradu, iako ima mnogo stvari za koje je opština, odnosno lokalna samouprava, kompetentnija i zainteresovanija da ostvari.
– U civilizacijskom smislu bitno je da opštine imaju visok nivo samouprave. Moraju se uvažavati interesi i osobenosti svake sredine, a ljudi iz te sredine su najzaintersovaniji da rade za njenu dobrobit. Ako Šabac ima zaista značajne pozicije u Srbiji, od onih istorijskih i kulturoloških do privrednih, nije uputno da se važne odluke za život i razvoj donose na nekom drugom mestu. Ako je Šabac nazvan „Srpskim Verdenom“, „Malim Parizom“, onda svakako ima uporište na mapi Srbije, pa i Evrope. Dovoljno je reći da je tridesetih godina 19. veka ovde bio prvi klavir, prvi evropski urbanistički plan, prva apoteka u Srbiji tog vremena, da ima dugu i bogatu kulturnu tradiciju, da je ekonomski prednjačio i prvoj dekadi 20. veka i da je kasnije bio značajan ekonomski centar Srbije i Jugoslavije. Onda to svakako treba i vrednovati. Važna je i građanska inicijativa, pa je tako Šabac jedini grad iz nekadašnje SFRJ dobio status zdravog grada i uvršten na mapu Svetske zdravstvene organizacije – kaže dr Marko Marković, poznati šabački pedijatar i inicijator peticije koju je potpisalo sedam hiljada učenika da se zaštiti životna sredina.
Nažalost, u nekim slučajevima izostala je ta građanska inicijativa. Ne samo za odluke iz Beograda, već i lokalnih političara. Tako je naprečac devedesete godine doneta odluka da se gradska deponija smesti na Dudaru, bivšu zelenu oazu udaljenu samo nekoliko stotina metara od centra. Sada za saniranje te deponije treba više od četiri miliona evra, a nova deponija gradi se u saradnji sa Sremskom Mitrovicom. S druge strane, građani su listom ustali protiv odluke republičkih vlasti da se ovde lageruje i spaljuje hemijski otpad.
Zna se da se svaki kraj bori za svoje interese, ali Šapčani to neprekidno moraju da dokazuju. Iako se nalazi na svega sedamdesetak kilometara od Beograda i Novog Sada, Šabac nikako da dobije pristojne saobraćajnice i veze. Do pre neku godinu u republičkim okvirima nije bila planirana izgradnja itekako potrebnog autoputa. Čak su i podaci lažirani, ali je gradska uprava najpre dokazala da ima opradanosti za takvu investiciju, jer svakog dana od Rume do Šapca prođe više od deset hiljada vozila, što je osnovni kriterijum za izgradnju autoputa. I tek posle toga figurira plan da se takva saobraćajnica i uradi.
Takođe, železnica do Rume odnosno Malog Zvornika je u veoma lošem stanju, iako je ova pruga jedna od najopterećenijih. Pa ne malo zaboli Šapčane što se Republika izdašno zalaže za izgradnju pruge Valjevo-Loznica, dok ovaj kraj ostaje zanemaren, tako da čak ne saobraćaju ni šinobusi do Malog Zvornika.
I problem čišćenja plovnog puta Savom je od vitalnog značaja za ekonomski razvoj. Planirana je izgradnja međunarodne luke, uz podršku iz inostranstva, ali Sava se ne održava, tako da su za protekle dve godine kod Šapca nasukana dva tankera i jedan brod.
Još devedesetih godina prošlog veka Šabac je imao slobodnu zonu, ali se to zbog nekih političkih neslaganja iz vrha države nije iskoristilo, iako bi se takvim statusom rešili problemi sa tadašnjom blokadom u kojoj je bila Jugoslavija. Pre neku godinu započeta je izgradnja severozapadne industrijske zone na 600 hektara. Iz republičkog budžeta investirano je nekoliko stotina miliona dinara, što je značajna podrška, ali još uvek nema značajnih stranih investtira jer je glavni problem autoput.
Kao i ostali gradovi i opštine, Šabac je ostao uskraćen za transferna sredstva iz Republike, kao siguran izvor prihoda u budžetu. Kad se uporedi sa ostalim sredinama, grad i nije tako loše prošao, a pogotovo kada je reč o sredstvima NIP-a. Ali, nije daleko od istine da se do tih sredstava dolazi preko političkih veza i uticaja, odnosno u zavisnosti od toga koliko koja stranka ili pojedinac imaju upliva u to.
– Jedan od generatora sveukupne krize su i partokratski odnosi. Sva politika se kreira u Beogradu, u centralama stranaka, odnosno, što je još gore, u vrlo uskom krugu ljudi, vođa, koji su često nekompetentni. Danas, u nedovršenoj, tranzicionoj, nedemokratskoj i siromašnoj Srbiji, sudbina mnogih naših ljudi zavisi dobrim delom od mišljenja vođe, onoga ko je na vlasti i njegovih sledbenika, odnosno malih lokalnih vođa. U jednoj zemlji gde je polovina stanovništva polugladna ili gladna, politika je najunosnije zanimanje. Ne samo državni, nego i lokalni funkcioneri, kao i narodni poslanici, za vreme jednog mandata uspevaju da naprave kuću, kupe luksuzne stanove, voze luksuzna kola, odnosno uspevaju da se materijalno obezbede, što mnogima nije uspelo radeći po 40 godina. Mnogi od njih ne vide vlast kao javnu službu nego kao priliku da se dokopaju onoga što nikada ne bi mogli da imaju, ako se uzme u obzir njihovo znanje, radno i životno iskustvo – kaže Slobodan Popović, diplomirani politikolog, jedan od osnivača Demokratske stranke Srbije koji je kasnije isključen iz članstva zbog svojih stavova.
Za istinsku decentralizaciju i demokratizaciju potrebno je, naravno, imati uređene institucije, od sudova, školstva, državne uprave, do demokratskih odnosa u samim strankama. Ovako, iako su prošle dve decenije od uvođenja višepartijskog sistema, stranke se i dalje bore za ratni plen, za golu vlast, a ljudi od integriteta, znanja i inicijative bivaju skrajnuti jer smetaju postojećoj nomenklaturi. Pogotovo je teško bilo šta veće iznedriti iz tzv. provincije kada je gotovo sva politička i ekonomska moć u prestonici.
Evropska iskustva govore da lokalne samouprave imaju daleko više inicijativa i uspeha u rešavanju lokalnih problema nego kad to dolazi iz vrha. Šabac je to iskusio posle Osme sednice CK SKS kada je gotovo kompletno opštinsko kao i rukovodstvo političkih organizacija podnelo ostavke jer su republički organi, odnosno tadašnji Centralni komitet, bili jači. I u novije vreme raspuštanje gradskih odbora pojedinih stranaka nije retkost, iako se listom upire u tobožnji značaj lokalne politike i decentralizacije. Takođe, opštinama je bila nametnuta odluka o smanjenju broja zaposlenih službenika dok se u republičkoj administraciji gomilaju savetnici i ini činovnici.
Pravi način da se iskorači u decentralizaciju je, pored ustavne i pravne regulative, i kvalitet određene sredine. Bez sumnje najbolji šabački brend, Rukometni klub „Metaloplastika“, u zlatnoj eri „vanzemaljaca“, omogućio je da grad ne bude samo centar sporta već je imao i širi značaj. Evropa je bila dosegnuta i niko tada nije postavljao pitanje podela na provinciju i metropolu.
Dragan Eraković
