Decentralizacija u Srbiji: Između potrebe i političke volje

Od 167 lokalnih samouprava u Srbiji, u 133 su zarade po zaposlenom ispod republičkog proseka, porast onih koji žive ispod apsolutne granice siromaštva dvostruko je veći u ostatku Srbije u odnosu na Beograd, samo u 2010. 50.000 građana Srbije preselilo se u prestonicu u potrazi za boljim životnim standardom, a „opsedanje beogradskih kapija” iza kojih se okreće tri četvrtine ukupnog srpskog kapitala, postalo je definicija uspešnog lokalnog lidera.

I dok centralizovana Srbija atrofira, političari „nadvlače konopac” oko, inače zvanično proklamovanog državnog opredeljenja za decentralizaciju, a zbunjeni građani lutaju od straha od separatizma do zahteva da se izvuku iz živog blata siromaštva
Gotovo da nema lokalne sredine u kojoj se, u svakodnevnoj političkoj komunikaciji ne čuje da dobar gradonačelnik ili predsednik opštine „mora svaki dan u Beograd” jer „tamo su pare”. Jednako često govori se i da, ako hoćemo više investicija, lokalnu samoupravu treba da vodi koalicija po ugledu na republičku i da, tako, ostvari bolju saradnju sa Vladom Srbije, a ako se radnici ili privrednici iz kakvog preduzeća požale lokalnoj upravi, dobiće odgovor da „lokalna samouprava nema ingerencije u privredi”.
I manje osetljivom uhu već ove tri rečenice mogu reći ono na što stručnjaci već odavno upozoravaju – da je Srbija u ovom trenutku visoko centralizovana zemlja, u političkom, ekonomskom, adminstrativnom i svakom drugom smislu. Centralistički pristup najvidljiviji je u oblasti finansija, gde je na snazi je mehanizam koji najveći deo prihoda stečenih na lokalnim nivoima koncentriše u državnu kasu, da bi se potom taj isti novac distribuirao po kriterijumima koje određuje aktuelna republička vlast. Tako, izvršna republička vlast odlučuje šta će se i kojoj lokalnoj sredini graditi, a da, najčešće nije informisana da li je neki lokalni put u istočnoj Srbiji od veće važnosti nego bolnica u zapadnoj.

Statistika i beogradizacija

Priča o decentralizaciji koja korespondira sa sve češćom pobunom protiv „beogradizacije” Srbije, potvrdu dobija i kroz alarmantne statističke podatke koji oslikavaju razlike u standardu građana koji naseljavaju prestonicu i onih u ostatku Srbije.
Prema najnovijim podacima Republičkog zavoda za statistiku prosečna neto zarada za april u Srbiji iznosi oko 390 evra. Pri tom, stanovnik Beograda u proseku zarađuje 465, Sombora 365, Kragujevca 368, Niša 367, Vranja 288 evra. Najmanja prosečna zarada je u Knjaževcu, 195, a najviša u jednoj beogradskoj opštini, 563 evra, dakle gotovo tri puta više. Upozoravajuća je i činjenica da od 167 lokalnih samouprava čak 133 imaju prosečne zarade niže od republičkog proseka. U toj grupi su i gotovo svi veći gradovi u Srbiji, pa i dobar broj vojvođanskih opština.
I statistika o porastu siromaštva pokazuje uvećavanje razlika između Beograda i ostatka Srbije. U 2008. godini je ispod apsolutne granice siromaštva u Srbiji bilo 6,1 odsto građana. U Beogradu ih je bilo 2,1, a u centralnoj Srbiji 7 odsto. U prošloj godini je broj siromašnih u Srbiji porastao je na 9,2 odsto, u Beogradu na 5,3, a u centralnoj Srbiji na čak 12 odsto građana.
Četiri su ključna pokazatelja po kojima se vidi da je Srbija fiskalno veoma centralizovana zemlja, navodi prof. dr Miroslav Prokopijević, predsednik Centra za slobodno tržište. Fiskalna centralizacija ogleda se u tome što je udeo potrošnje gradova i opština suviše mali u odnosu na državnu potrošnju, što opštine i gradovi imaju mali udeo izvornih prihoda, svega 20-ak odsto od ukupnih prihoda, što su poreske stope uniformne i ima jako malo poreske konkurencije između opština i gradova kod onih poreza za koje su oni nadležni, i konačno, to što gradovi i opštine imaju loš položaj na kreditnom tržištu i dosta su nesamostalni u zaduživanju. – To se vidi i po tome što do sada nijedan grad ili opština nisu emitovali takozvane dužničke hartije ili municipalne obveznice – navodi profesor Prokopijević.

Smisao i prepreke

– U Ustavu Srbije piše da svi građani imaju jednaka prava na jednak nivo usluga. I ne piše da za ostvarenje tog prava ima značaja gde živimo. Ako nivo usluga koji dobijamo u našoj lokalnoj zajednici nije jednak nivou koji dobijaju građani prestonice, mi imamo pravo da protestujemo. A o tome kakve su, na primer, zdravstvene usluge u jednom gradu ili opštini, najbolje zna rukovodstvo tog grada ili opštine. Zato ono mora da ima i ingerencije da na njih utiče – rekao je nedavno na jednom skupu Aleksandar Mihajlov, ekspert Saveta Evrope i menadžer programa „Jačanje lokalne samouprave u Srbiji”. Po mišljenju Mihajlova koncept decentralizacije se teško razumeva i zato što se uglavnom predstavlja samo kao borba za raspolaganje novcem, a gubi se iz vida da je smisao decentralizacije da građani u svojim lokalnim zajednicama odlučuju o svojim prioritetim potrebama i problemima i rešavaju ih.
– Srbija je jedina zemlja u Evropi u kojoj je čitava imovina centralizovana – upozorio je Mihajlov, dodajući da je uz podršku SE pripremljen koncept zakona koji čeka na usvajanje.
Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam u Novom Sadu, podseća da je još je DOS, praveći svoj program, obećavao donošenje deklaracije sa naglaskom na veći stepen regionalne autonomije i decentralizaciju lokalnih zajednica. Od tada se, naglašava on, promenilo pet vlada i ništa se suštinski nije dogodilo. Po mišljenju Popova, nekoliko je razloga što je koncept decentralizacije u Srbiji „uhvaćen u čučnju”.
– Ne postoji politička volja delova vladajuće garniture za sprovođenje decentralizacije. Ordinarna je činjenica da svaka vlast želi koncentrisanu moć i zato ni posle deset godina nije donet zakon o povraćaju imovine lokalnim samoupravama. I od predsednika Tadića stižu obeshrabrujuće izjave kako se u decentralizaciju mora ući oprezno da ne dođe do destabilizacije. Javno mnjenje, pak, zbog istorijskog nasleđa i percepcije stalnog gubitka, sklono je da zahtev za decentralizacijom doživljava kao težnju ka separatizmu, a Evropski političari ne čine ništa da se ti strahovi razveju – ocenjuje Popov.

U očekivanju strategije

Pitanje u kojoj meri građani razumeju decentralizaciju, „otvoreno” je i prilikom istraživanja koje je svojevremeno sproveo CESID. Prema njemu, tek svaki peti građanin Srbije tvrdi da jeste za decentralizaciju , većina je protiv nje, dok su stavovi dela ispitanika pomešani. S druge strane, ogromna većina ispitanika podržava povećanje nadležnosti lokalnih samouprava. Ta dva podatka, zapravo, potvrđuju ocenu da građani decentralizaciju poistovećuju sa teritorijalnom autonomijom i separatizmom.
Vlada Srbije je, sa namerom da obezbedi uslove za izradu nacionalne strategije decentralizacije, u martu 2009. osnovala je Nacionalni savet za decentralizaciju, a polovinom iste godine i Kancelariju Nacionalnog saveta.
– Kancelarija Nacionalnog saveta za decentralizaciju RS je tokom proteklih nešto više od godinu dana, sprovela mnogo promotivnih aktivnosti o prednostima koje proces decentralizacije donosi svakom konkretnom građaninu: u saradnji sa nekoliko partnera organizovali smo prvu Nacionalnu konferenciju o decentralizaciji, objavljujemo časopis „Decentralizator“, obilazimo Srbiju promovišući studiju o modelima decentralizacije u zemljama EU, sarađujemo u projektima Saveta Evrope koji se odnose na jačanje kapaciteta lokalne samouprave… Verujemo da su ove naše aktivnosti uticale na sve veći značaj koji ovo pitanje dobija i pažnju koja se u javnosti posvećuje decentralizaciji. Ipak, o tome koliki je stvarni nivo podrške procesu decentralizacije i da li je on nešto veći u odnosu na period od pre dve godine, moći ćemo da imamo konkretne podatke na jesen, kada budemo dobili rezultate istraživanja javnog mnjenja, koje ćemo sprovesti tokom leta – kaže Nataša Čorbić, direktorka Kancelarije Nacionalnog saveta za decentralizaciju.
Ona dodaje da, ukoliko bi se napredak merio brojem donetih zakona u Narodnoj skupštini, izgleda da proces decentralizacije nije daleko odmakao, ali očekuje da će već na jesen, biti usvojen zakon o javnoj svojini, kao i da će, kada bude doneta, strategija decentralizacije biti snažan podsticaj napretku procesa decentralizacije koji je, podseća ona, druga reč za demokratiju i direktno povezan sa jačanjem demokratskih institucija u zemlji.

Nada Budimović, urednica serijala „Decentralizacija u Srbiji“