trg_fontane
Otkad sam majka, a ima tome tri i po godine, retko gledam vesti, ali vesti ipak nađu mene. Ne gledam ih, jer se iznerviram i imam neodoljivu želju da razbijem televizor.
To nije uputno iz najmanje tri razloga: u prosperitetnoj Srbiji nemamo novca da kupimo novi, pokazala bih loš primer – nasilje – svojoj deci, i treće, ne bih mogla da gledam, ponekad, kasno, kada mi je prošlo radno vreme majke, omiljenu mi seriju o serijskim ubicama.
Međutim, ponekad se desi da vidim i čujem i ono što ne želim. Recimo, 12. novembra vidim povratak onog koji je pre nego što je pošao u Hag, a nije tamo pošao pod optužbom da je ukrao hleb iz radnje – o razlozima toga zašto ga je „potraživao“ Haški tribunal, mogli bi da svedoče, između ostalih, i sadašnji i nekadašnji građani Hrtkovaca – najavio krvavo proleće. Tog krvavog proleća ubijen je predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić. U slučaju da „onaj ko je pobedio Tribunal“ nije bio vidovit, a čini mi se da nije, mogao bi da odgovara na pitanja o krvavom proleću, tim pre što je sada dostupan „organima“ pravdoljubive Srbije. Ipak sumnjam da će se to desiti, jer aktuelnom gazdi Srbije – koji uspeva svaki dan da nas zaskoči iz televizora čak i ako ga ne gledamo, frižidera, s Fejsbuka, a ne sumnjam da će se njegovi „istorijski govori“ uskoro poklanjati uz hleb za tri dinara ili koncentrat – ne odgovara ni malecko veličanje i podsećanje na Đinđića, jer će to umanjiti njegove sposobnosti, makar verbalne. A ne odgovara mu ni preterana medijska eksploatacija bivšeg „političkog oca“ i predsednika one Srpske radikalne stranke čiji su gazda Srbije, ali i muž prve dame Srbije nekada bili najistaknutiji članovi.
No, to s medijima neće biti problem, jer 90 odsto njih ne uspeva da uoči drugog političkog aktera u Srbiji do onog koji zimi spasava zavejane, na proleće obećava obnovu kuća poplavljenih, s jeseni boravi u RTB Bor obilazeći gradilište nove topionice i fabrike sumporne kiseline (hm), smeška se, mada se tada uvek naježim, ne od srećnog uzbuđenja, najavljuje rast bruto domaćeg proizvoda od dva odsto već (!) 2016. godine, a ne kaže da li ćemo preživeti do 2016, jer sad je tek novembar 2014, iza njega stoji onaj Ivković iz SPS-a (ne pratim gde je sada i koju funkciju je imao u Boru osim da stoji iza, hajde jednom da kažem i funkciju, premijera u istovetnoj jaknici jarkih boja). Pa tu je još slučaj brata, servirali nam servilni mediji o tom bratu svašta, krađu identiteta, lične karte i neverovatno veliki dug, ali su nas uverili da to nije brat, samo se tako zove i ima isti JMBG, doduše, sve je falsifikat. Jer da nije, a jeste, gazda Srbije bi dao ostavku. Obećao je. Zna on s medijima, u Šešeljevo srpsko-radikalno-velikosrbijansko vreme bio je ministar informisanja, sećaju ga se oni koji su preživeli.
O tome svedoči i to da se na takozvanom javnom servisu koji finansiraju i građani koji nisu članovi, poltroni, prijatelji premijerove partije, nedavno se desilo da u toku čitanja sportskih vesti, čitač vesti je uzeo vazduh u pola rečenice i nakon toga nije nastavio tamo gde je pre vazduha stao, nije nam kaz’o da li je pobedio Mančester, već je saopštio šta je tog dana radio premijer. Po srpskom običaju triput sam gledala, svaki put je bilo isto. E, toga nije bilo u vreme Miloševića. Otud mi se gorko-slatko dopada natpis na nekom zidu u Srbiji: „Bilo nam je bolje kada nam je bilo gore“. I sećam se još jedne rečenice, ne znam ko je rekao, parafraziram: vlastodržac koji je siguran u sebe i svoju vlast, ne plaši se kritike i kritičke misli, to mu čak i koristi, a vlastodržac koji je nesiguran u sebe i svoju vlast plaši se svake, i najmanje kritike. Dakako, daje sve od sebe da toga ne bude. E, kod nas sve manje je ima. Kritike. I misli. Recept preuzimaju – godine će pokazati da na svoju štetu, jer kritičku reč i misao, verujem u to, ne možeš sasvim odstraniti, čak ni na životinjskoj farmi – i priučeni političari u mnogim malim sredinama.
Oni uz milionske račune iz kafana o trošku svih nas i praznu lokalnu kasu, plasiraju priče o investicijama, samopregornom radu, dobroj saradnji i komunikaciji s višim nivoima vlasti, to je valjda njihova mantra, a istovremeno mnoge od njih retko možemo da vidimo na njihovim radnim mestima, verovatno zato što su se posvetili rešavanju problema, doduše u mnogim slučajevima svojih bližnjih, treba samo prebrojati sestre, prijateljice i „prijateljice“, braću, ćerke, kumove, poslovne prostorije, firme i firmice. Pri tome neće da javno kažu ni reč o svojim konkretnim dostignućima, a smislena novinarska pitanja zaobilaze kao vampiri beli luk, tako sam čula. Možda nisam dobro čula, jer sam ipak samo majka koja se na kraju dana trudi da uradi antiumobolno restartovanje, jer drugačije ne može da dočeka novi lepi perspektivni dan i jezive osmehe političkih superheroja, a čini to slušajući dečju pesmicu: „Čini mi se vekovima/ vuk sa ovcom nešto ima,/ Kad je vidi kako pase/ vuk naprosto ne zna za se,/ Ovca kad mu vidi oči/ ni da bekne ni da skoči./ Ovca ne sme da se brani/ vuk se njenim strahom hrani./ Ne razumem te odnose,/ ni zašto se ne podnose.
Kristina Demeter Filipčev
