trg_fontane
U utorak je u mesnoj zajednici „Ivan Perišić” (Piroška škola) održana tribina Dveri srpskih, nevladine organizacije koja publikuje istoimeni popularni časopis, i koja se nedavno promovisala u politički pokret Dveri sa ambicijom da učestvuje na sledećim izborima.
U savremenom dehumanizovanom poretku stvarnosti (srpske, bečejske), gde je malo šta bitno i interesantno, gde se malo šta misli, malo šta oseća – učmalost provincijskog poslepodneva posebno je potcrtala desetina sredovečnih ljudi koji su na klupama ispred mesne zajednice bez ikakvog interesovanja za zbivanja unutra „degustirali” pivkana, a takođe i malobrojnost posetilaca same tribine – svaki istup kojim se predlaže ma kakav jasan skup vrednosti, mora biti dobrodošao i, kao takav, pozdravljen. Jer tek tada može otpočeti plodotvorna polemika (a sa Dverima se ima šta polemisati!). U sveopštoj letargičnoj atmosferi društva gde je sve moguće, gde sve prolazi, gde se naprosto misli i sam „okrugli kvadrat” (ja sam hrišćanka-aborterka; Kosovo je istrgnuto srce iz nedara – ali, gle, ja i dalje nekako živim; itd) – jedan strogo definisani društveni koncept, a takav je onaj organizacije i časopisa Dveri srpskih, mora biti pozdravljen.
Isto tako, kritički zahvat projekta Dveri u znatnoj meri „pije vodu” – oni uviđaju (a ko ne bi?!) ekonomsko i političko propadanje, „bananični” karakter države, neuspeh društva da uspostavi vrednosnu lestvicu, krizu porodice. Međutim, konstruktivni aspekt – njihov odgovor na probleme – ne zadovoljava. Niti približno! Nije ovde reč o tome da ja ne mirišem nacionalno-religiozni koncept čoveka koji promovišu Dveri. – A ne mirišem (jer držim da u čovekovom identitetu ima značajnijih stvari od njegove nacionalnosti). Jednostavno, dveri (vrata) koje oni otvaraju jesu neadekvatna, upravo anahrona (zastarela), i ne vode nikuda – ako još ne vode u zlo.
Umesto da cevi kritičkog arsenala, sa nemalom energijom kojom raspolažu oni i njima slični (svi oni ädveroliki” zbunjeni huligani sa gej parade), usmere ka uzroku – kapitalističkoj pretpostavci društva – oni trabunjaju o nekakvom nacionalnom oslobođenju. A zapravo su usled globalizacije sve nacije kao nacije ugrožene: današnji je Srbin, ma kako to neočekivano izgledalo, sličniji jednom Amerikancu nego sopstvenom pretku od pre vek ili dva. U kapitalizmu je, naime, jedino bitno da se rinta (ako se ima gde) i da se troši! Radnik-jadnik i potrošač – to je čoveku namenjeno u kapitalističkoj koncepciji života. „Dverci” ne shvataju da je, barem za gorepobrojane probleme, ugroženost nacije (makar i stvarna) nebitna! Sasvim je irelevantno, recimo, da li te jaše srpski ili inostrani tajkun (osim u slučaju da je osedlani konj seksualno devijantni – mazohistički – nacionalista). A kad je već reč o seksualnosti – a u prilog tezi da pojam određene nacije nipošto ne može biti rigidno definisan – i sam pravovaljani Srbin-domaćin-pravoslavac može biti punokrvni „buljaš”. Tu nema protivrečja!
„Dverci” ne slute da kriza porodice, privredni krah, opšta društvena pometenost jednako opterećuje u Bečeju jednog Srbina, baš kao i jednog Mađara ili Hrvata. – Nacionalnost sa tim nema veze. Oni, međutim, drže da će revitalizacijom srpstva u pojedincu podići i čoveštvo u njemu. Ali sled može biti samo obrnut. – Tek jedna autentična, dostojanstvena egzistencija (zdrav, ostvaren čovek) može iznedriti zdrav nacionalni osećaj.
Naposletku, veličanje i preuveličavanje srpstva (takozvano srbovanje) psihopatološka je formacija – mi podsvesno znamo da ništa ne vredimo (čim nam se sva ova sranja dešavaju) i, stoga, kako bismo povratili urušeno kolektivno samopouzdanje, mi haluciniramo o našem „ubermenšluku” (nadljudskosti) u liku „svetih” Lazara i Obilića (aktuelni Obilić je Novak Đoković – otkud inače tolika eksploatacija, u državnoj režiji, njegovog lika i dela?!). Otud je naše kolektivno (nacionalno) samopouzdanje, čak gordost građena na probranim (čitaj: retkim) primerima silništva iz istorije, ravno uverenju jednog umišljenog donžuana čija je „sposobnost” zavlačenja u gaćice direktno proporcionalna njegovoj impotenciji.
Ivan Kovač
