trg_fontane
Prošlog četvrtka u Gradskom muzeju otvorena je retrospektivna izložba Stefana Lupina, na kojoj je prikazan deo fotografija iz opusa ovog svetski priznatog umetnika u izboru Spomen zbirke Pavla Beljanskog iz Novog Sada.
Izložbu je trebala da otvori kustos dr Jasna Jovanov, ali nije uspela da prisustvuje otvaranju, te je poslala pisani pozdravni govor koji je pročitala v.d. direktora Gradskog muzeja Branislava Mikić Antonić, u kojem se između ostalog kaže: „Spomen zbirka Pavla Beljanskog obično predstavlja sinonim za likovnu umetnost prve polovine 20. veka. Ona to i jeste zahvaljujući dugogodišnjem sakupljačkom radu njenog tvorca, pravnika i diplomate čije ime nosi. Svoj novi sakupljački cilj našao je u miljeu mladih, tada gotovo neafirmisanih autora, čiji talenat je otkrivao, pratio, često komentarišući njihova dela. Kupovao je slike mladih studenata umetnosti iz Kraljevine Jugoslavije koji su studirali u Beču, Pragu ili Parizu i tako im pomogao da nastave školovanje, stvaraju nova dela, pobegnu od bede i nemaštine i jednog dana postanu graditelji moderne srpske umetnosti. Mada delo Lupina nema mnogo dodirnih tačaka sa identitetom kolekcije Pavla Beljanskog, naša institucija je izložbu njegovih fotografija uvrstila u program ’Noć muzeja’ 2008. godine.“
Stefan Lupino se kao fotograf proslavio snimcima iz njujorškog noćnog života, da bi se potom „na meti“ njegovog objektiva našao veliki broj poznatih ličnosti iz sveta šou biznisa kao što su Frenk Zapa, Bili Ajdol, Mik Džeger i drugi. Međutim, na ovoj izložbi su predstavljene fotografije iz dva ciklusa Lupinovog humanitarnog rada posvećenog deci sa Daunovim sindromom i mališanima obolelih od leukemije „Moji anđeli“ i „Čarobna djeca“.
„Ovo su snimci nastali daleko od glamura, pozornice javnog života ali su njihovi akteri stvarne zvezde u našim životima, prirodne, iskrene, onako kako to mogu da budu pripadnici dečjeg sveta. Njihovi likovi govore mnogo više nego što se rečima može iskazati i kao što je Pavle Beljanski, stvarajući svoju kolekciju, želeo da pomogne mladim umetnicima da odrastu i formiraju se, tako smo mi ovom izložbom želeli da pomognemo da se premoste razlike koje je priroda postavila“, rekla je u pismu Jasna Jovanov.
Druga celina izložbe su fotografije sa temama takođe svojstvenim ovom autoru, istraživanje ljudske figure, portreti i aktovi.
Na otvaranju izložbe promovisana je i monografija posvećena četrdesetoj godišnjici postojanja ŠOSO „Bratstvo“, autora Jovana D. Medurića u izdanju Gradskog muzeja. Škola je ovaj jubilej proslavila pre dve godine. Prema rečima Branislave Mikić Antonić, monografija je iz objektivnih razloga objavljena s zakašnjenjem. Ovaj deo programa su recitacijama upotpunili učenici škole „Bratstvo“, Zarifa Gaši, Jovanka Filipov, Aleksandra Popović, Jovan Greksa i Atila Benaček. O školi „Bratstvo“ govorile su nastavnice koje su u njoj radile od samog početka, Radmila Mikalački i Marija Lučev.
One su se zahvalile Gradskom muzeju i Jovanu Meduriću, što su se setili ove škole jer, kako je rekla Mikalački, bila bi šteta da se ovako nešto nije dogodilo, da ne postoji pisani trag o ovoj školi koja je počela sa radom 1967. godine, ali prva razmišljanja o potrebi za ovakvom obrazovnom ustanovom datiraju s početka 60-ih godina.
Radmila Mikalački, koja u školi „Bratstvo“ radi 43 godine, rekla je da škola postoji od početka razvoja defektologije kao nauke i da su u njoj radili pioniri defektologije. „Među njima je i Zora Pekarević, koja je bila prvi defektolog u Bečeju, a prvi nastavnik koji je radio u jednom takvom odeljenju je bio Karolj Udvardi. Kroz školu je prošlo mnogo defektologa i drugog nastavnog kadra. Pratili smo razvoj nauke i tako smo usaglašavali nastavu sa novim saznanjima, kao što je danas reč o inkluziji. I na tom polju smo počeli da radimo, osnovali smo Resursni centar koji će podržavati inkluziju. Rad u ovoj školi, sada mogu to slobodno da kažem, bio je težak, bilo je mnogo nerazumevanja, teško je bilo dokazati ljudima da ako su ta deca kažnjena od Boga, ne moraju biti kažnjena i od društva. Roditelji čija su deca zdrava, vrlo često su branili svojoj deci da se igraju sa našom decom i to je bilo najteže, jer rad u ovoj školi nije bio samo pružanje znanja i obrazovanje, nego smo se bavili i dušom deteta. Ovim poslom može da se bavi samo neko ko je human i ima veliko srce. Na svu sreću, društvo se menja, svest se menja i verovatno će inkluzija doprineti shvatanju da smo svi jednaki, da svi imao pravo da nađemo mesto pod suncem“, rekla je Mikalački.
LJ.M.
