trg_fontane
Nagrađivana predstava pirotskog Narodnog pozorišta „Mali Geza“ nakon gostovanja na Međunarodnom pozorišnom festivalu u Debrecenu izvedena je 25. marta i pred bečejskom publikom. Predstava koju je po tekstu Janoša Haja režirao Stevan Bodroža trostruki je laureat prošlogodišnjeg 49. Festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ koji se održava u Lazarevcu – dobila je nagradu za najbolju predstavu, za najbolju režiju i za najbolju ulogu koju je za lik Malog Geze primio Aleksandar Radulović.
I zaista, ova predstava je nesvakidašnje katarzično iskustvo u kojem je, nažalost, imalo prilike da uživa tek poluispunjeno gledalište Gradskog pozorišta. Osim izvedbe glumca u naslovnoj ulozi, mentalno ometenog „malog“ Geze, koji je, nije preterano reći, upravo „ginuo“ na sceni, naročito su pojedina režijska rešenja intrigirala. Recimo, efektnim i, pre svega, smislenim cepanjem jedne jedine zajedničke realnosti na mnoštvo pojedinačnih perspektiva – likovi se, recimo, voze autobusom iako su stolice na kojima truckaju razmeštene širom scene, ili mašu i pozdravljaju se iako nisu okrenuti jedni drugima – reditelj je ukazao na usamljenost, konfuznost, ali i egoizam pojedinca u savremenom (ne samo postkomunističkom) društvu. Sav scenski inventar čine stolice i neizbrojne ispijene flaše po podu kroz koje se likovi probijaju, osvetljene odozgo neonskim svetiljkama, kao i prašina iz kamenoloma koja kobno obeležava, upravo okužuje, kako same kamenolomce, tako i stanovnike susednog mesta, nezaposlenog Gezinog suseda, domaćicu, kasirku…
„Većina Hajevih junaka težački radi u kamenolomu, koji je sada vlasništvo nekog nemačkog fabrikanta, ali kad one koji nemaju ni takav posao obuzme zavist čak i prema autističnom mladiću koji je odnedavna tu zaposlen, onda postaje neumitno jasno na kakve niske grane spada čovekov duh ukoliko mu je elementarno uskraćeno ono što se nekada zvalo materijalnom bazom (pazite, bazom, a ne nadgradnjom; osnovom, a ne ciljem, kako se to sad shvata!). U takvoj situaciji, na površinu života izbijaju najgori instinkti, a ako se ne artikulišu u svesnu akciju protiv istinskih krivaca, od njih stradaju oni najnezaštićeniji i najneviniji, kao što je to autistični mladić Geza”, napisao je povodom predstave Zlatko Paković, pozorišni reditelj i publicista. „Taj božanski mladi čovek, čiste duše i nevinog tela, jedini je, međutim, u stanju da se pobuni zato što je na radnom mestu pretvoren u idiota. Onaj kojeg uobičajeno smatramo idiotom jedini je, dakle, uvideo idiotizujući mehanizam rada u koji je uključen! I on odbija da bude jedna stvar koja pritiska dva dugmeta. A ostali? Ostali su zadovoljni što imaju i takav posao koji ih idiotizuje. Eto s čim se mire ljudi da bi sebi obezbedili koru hleba i prehranili decu koja će sutra zauzeti njihovo mesto, kao mesnati dodaci toj istoj proizvodnoj liniji, a sve zarad profita jednom strancu!”
I.K.
