trg_fontaneNa pravoslavnom groblju u Bečeju, na središnjem stubu trema kapele obešena je, već duži niz godina, prigodna tabla. Kada apstrahujemo bezličan pravnički vokabular i rezimiramo, natpis na njoj poručuje: ukoliko se troškovi „ležarine” ne budu redovno podmirivali, stanar grobnog mesta biće izbačen – „nogom u guzicu”.
Ovo brutalno upozorenje ekshumacijom, odnosno nasilnim useljenjem („Da li je to pretnja?” – „Ne, samo prijateljsko upozorenje.”), ispisano prigodnim zlatnim slovima na jednako prigodnoj crnoj pozadini, zauzima, može se slobodno reći, žižno mesto pročelja kapele – čitavog groblja, dakle. Stručnjak za marketing grobljanske uprave obavio je sjajan posao – oglas je naprosto nemoguće prenebregnuti.
Psihološki je razumljiva činjenica da grobljanski radnici i uprava ne mogu imati bolećiv, delikatan odnos prema groblju – spram nas koji tamo odlazimo isključivo u emotivno nabijenim prilikama (sahrane i uobičajene posete grobovima). Napokon, da nisu hladnokrvni, indiferentni, grobarima bi srazmerno češće ispadali konopci iz ruku pri spuštanju sanduka u raku. Ipak, ovako frapantno odsustvo osećaja za meru – ovako nasilan remetilački faktor u prostoru izvanredno fragilnih sentimenata (na groblju) je nedopustivo! Za valjano funkcionisanje groblja svakako da je nužan novac, ali kupoprodajni odnos ne može biti svrha groblja. Čak se i po „kafančugama” može pronaći dovoljno takta – kada se ko zapije sa društvom i zafali mu kinta, kafedžija je spreman rešavati problem u četiri oka, bez buke, a nikako pred gostima, uz svađu i pretnje – bez da se kvari, dakle, odgovarajući štimung.
Tabla sa „prigodnom” pretnjom je nesumnjivo sitnica u našoj životnoj stvarnosti, ali više nego simptomatična sitnica. Ona je znak dehumanizacije koja je, kako vidimo, uspela da kontaminira (doslovce zagadi!) gotovo svaku poru našeg društva. Ona je znak sveopšte prodajnosti koja je – uz naš prećutni pristanak! – uspela da desakralizuje, banalizuje, ofuca dobar deo našeg života.
Ivan Kovač
