trg_fontane
Pomama za srećkama (kladionice, sms licitacije, loto, bingo) pouzdan je indikator urušenog mentalnog zdravlja našeg društva – opštu pauperizaciju (osiromašenje), nažalost, nije potrebno posebno dokazivati.
Mnoštvo ljudi je, usled višegodišnjeg iscrpljivanja besperspektivnošću, postalo svesno brutalne činjenice da nošenjem gajbi (podrazumeva se, ne na marko-tatin-sin-miloševićevski način) nije lako obezbediti ni osnovne životne pretpostavke, a kamoli udovoljiti kakvom znatnijem kapricu. Stoga je tu, hvala bogu, lutrija. Miš beli sreću deli!
Ovde pre svega nameravam razmatrati mogućnost milionskog dobitka, odnosno zadobijanja one „torbe sa milion zelembaća” (koju, međutim, niko ne traži – koja ne obećava jurnjavu i pucnjavu iz holivudskih krimića), upravo jer je zahvat kompenzacije tu najfrapantniji. Odeš, kupiš loz (loto listić), i čekaš da sve, potezom štapića – puf! – bude razrešeno, čitava tvoja „egzistencija” (postojanje, zapravo) – valja razlučiti pojam postojanja (kamen postoji) i pojam egzistiranja, koji pretpostavlja odnos prema sebi (čovek egzistira). U čemu je, međutim, problematičnost? Ta zar svi ne želimo „para k’o blata”?! – Nameće se, ipak, pitanje da li je nastrano (nepošteno spram sopstvene egzistencije) poželeti toliko novca? Želja za „miliončetom evrića” za čoveka prosečnih primanja ne može biti prilog afirmaciji i realnom poboljšanju njegovog dotadašnjeg života, već obrt za 180 stepeni (da ne kažem 360, kako se to – u duhu najistančanijeg osećaja za prostor – uobičajilo). To nije tombola kojom dobijamo večeru za dvoje, novi šporet, pa čak i automobil. Ove pare(tine), a to im je i osnovna namena, mogu poništiti prethodni život. Pitanje je, stoga, da li igranjem lotoa implicite priznajemo da smo (duboko) nezadovoljni (do)sadašnjim životom? Da li su (mnogi) loto-igrači zapravo očajnici sa kamenom oko vrata – koji lozom mašu kao pozivom u pomoć?
U tv drami „Mala šala” (1991), Aleksandra Đorđevića, dva čoveka se našale sa prijateljem (igra ga Lazar Ristovski), vrlo grubo kako se dalje ispostavlja, tako što mu prikažu preko video-rekordera snimak ranijeg izvlačenja lotoa i fingiraju da su dobili ogromnu premiju. Obmanuti junak postaje samouveren, pokazuje zube direktoru škole u kojoj radi, suprotstavlja se tašti koja ga maltretira, napušta ženu – sve to usled „dobitka”. – Da li bismo svi, postavši milioneri, „okrenuli novi list”?
Pored „ad hoc” loto-igrača (nošenih na talasu socijalnog očajanja i, sledstveno, pomame za srećkama), tu su i oni koji čitav život uredno, sistematski „uplaćuju listiće”. Oni, pak, zadobijaju i nešto drugo: izvlačenje je, recimo, u utorak, ali još tokom vikenda u njihovom džepu stane prijatno pulsirati kupljeni loz – loz koji je možda dobitan! Naime, upravo to „možda”, ta mogućnost (premda astronomski neznatna), otškrinjuje vrata „obećane, rajske odaje” i u našu „egzistencijalnu čekaonicu” propušta tračak zaslepljujuće, blažene svetlosti. Oni, dakle, kupuju upravo taj poseban osećaj potencijalnosti da u džepu možebiti nose džakove para – loz je, nema sumnje, magičan, sve dok ne dođe trenutak da se sazna ishod, a to praktično znači zgužvati loz i odbaciti ga („ako ne igraš, ne možeš ni dobiti”, mudrost je kalibra one alanfordovske „ako kaniš pobijedit, ne smiješ izgubit”).
Žena (pekarski trgovac, recimo) hrli izjutra ka poslu i najedanput oseti (svrab?) da je „pod srećnom zvezdom” – „danas je moj dan”, „danas me ’oće” – prilazi kiosku i kupuje „greb-greb” srećku. Ona drži da joj je Kairos (božanstvo povoljnog trenutka) namignuo – upravo da je nagazila na „šansu” u Monopolu. Igrači na sreću gotovo nikad ne ostaju kod računa verovatnoće i statistike (u sferi pukog slučaja) – oni u svoja okušavanja u hazardnim igrama učitavaju i upravo vlastite, životne okolnosti. Retka je tu posve neobavezna, „dečija” igra! Uđem u kazino i vidim da li sam „luzer” (kako bi to Amerikanci rekli) ili ne. Šta „život” misli o meni? Jesam li njegov miljenik? To je iskušavanje, upravo komunikacija sa „višim silama” (sa takozvanom sudbinom, udesom) – hotimice proći na crveno svetlo (saobraćajni „udes”), zaigrati ruski rulet. Vrlo često, u istom duhu, odabiramo u lotou specijalne brojeve, „ojačane” sentimentalnom vrednošću (manija veličine nagoni babu da drži kako datum unukinog rođendana treba da predstavlja dobitnu loto-kombinaciju).
Kockajući se (očekujući basnoslovne dobitke), mi, na izvestan način – makar i toga ne bili svesni – komuniciramo sa sopstvenim životom (meditiramo o njemu). Da li smo zadovoljni životom – da li smo ga „zaslužili” takvog kakav jeste? Sreća je, međutim, s obzirom na pravdu i „ravnu meru”, posve neutralna („slepa, luda sreća”). „Prođe vreme, sve se preokrene” zakonitost je koja opstoji jedino u primitivnoj narodnoj svesti – najobičnije uobražavanje kompenzacije „poniženih i uvređenih”. A to naprosto truje ljude! Ne samo zato što – upravo kao u „američkom snu” kapitalizma – tek pojedinac ili nekolicina mogu biti „izvučeni”, već jer to pasivizuje pregnuće ka ovom „ovde i sada” (našem životu). Samrtnik koji je čitavog života igrao loto, neuspešno dakako („bilo je tu, doduše, nekoliko petica”), mora biti odvažan da bi se suočio sa činjenicom da je želeo drugačije da živi, ali u tome nije uspeo. Ljudi, međutim, ne treba da čame u gorespominjanoj čekaonici, u kojoj se čeka da se bude „izvučen” (upravo čovek, a ne listić), da se bude prozvan, da nas „bog pogleda”. Potrebno je, naprotiv, izgraditi društvo u kome se od nošenja gajbi može pristojno živeti! A ako i želimo milione, tada je bolje to preduzimati aktivno, na troterovski način – sledeće godine u ovo vreme (a ne u utorak, putem lotoa), bićemo milioneri!
Ivan Kovač
