trg_fontane
Dokaz da operske arije, poezija, proza i atmosfera varoške kafane mogu ići zajedno i biti zanimljiva kombinacija bilo je književno veče u Gradskom pozorištu sredinom decembra.
Pod nazivom „Savršeno ispričana samoća“ predstavljene su knjige „Savršeno nepotrebni komadi“ Radoslava Zlatana Dorića, „Čitajući samoću“ Svetislava Travice i „Pričanja bez nostalgije“ Đorđa Brankova.
Sve tri knjige su nedavno ugledale svetlost dana u izdanju „Interprinta“ iz Beograda.
Na sceni, u ambijentu varoške kafane prema scenografiji Gabrijele Sel, nizali su se redovi stihova i proze koje su govorili glumci Aneta Tucakov i Milenko Pavlov, pa red arija iz opera koje je režirao Radoslav Zlatan Dorić, a u izvođenju prvaka Beogradske opere Nataše Jović (mecosopran) i Dušana Plazinića (tenor) uz klavirsku pratnju Aleksandra Kolarevića.
Zatim je o poeziji Svetislava Travice govorio pesnik Stevan Vukajlović iz Novog Sada, o komadima Radoslava Zlatana Dorića je pričao teatrolog Dejan Penčić Poljanski iz Novog Sada, a o pričanjima Đorđa Brankova „pogovor na pogovor“ je dao Radoslav Zlatan Dorić koji je pročitala Aneta Tucakov.
Svetislav Travica, pesnik i prevodilac, rođen je 1939. godine u Bačkom Petrovom Selu. Do sada je objavio tri knjige, „Mudrost kajanja“ (1996), „Slike srećnog vremena“ (2001) i „Mrtve će u crne usne bela noć poljubiti“ (2006). Pored toga, piše i aforizme i urednik je časopisa za književnost i umetnost „Tisa“.
Ovoga puta publici je predstavljena njegova četvrta knjiga pesama „Čitajući samoću“. O poeziji Svetislava Travice Stevan Vukajlović je rekao: „Pesnik traga za smislom svog, ali i našeg postojanja, između odrednica vremena, zemaljskog i astralnog prostranstva, ali ne poznatim putevima, i uspeo je da prodre u tu beskrajnu besmrtnu metaforu duše vremena. Zato ume da se seća budućnosti, a to je jedino trajnije od večnosti. Čak i one večnosti koju zovemo smrt i zato, kad se jednom nađete u gluvoj tmini groba, ne očajavajte, oslušnite je kao i pesnik, dušom. Čujnija je od zvezda.“
Đorđe Brankov rođen je 1935. godine u Bačkom Gradištu. Pored advokature svoju pažnju usmerava na pisanje, njegova prva knjiga „Pričanja“, koja prema mišljenju profesora dr Zdenka Lešića predstavlja zrelo pripovedačko delo, u kojem su s nekim posebnim književnim osećajem, dobro i vešto napisane pripovetke, doživela je drugo dopunjeno izdanje sa pet novih pripovedaka u knjizi „Pričanja bez nostalgije“.
Međutim, u ovoj knjizi „Pogovor na pogovor sa nostalgijom“ dao je Radoslav Zlatan Dorić koji smatra da je to sasvim nova knjiga, s novim pričama i rasporedom pripovedaka i unutrašnjom energijom koja nam drži pažnju.
Radoslav Zlatan Dorić, pisac i reditelj, rođen je 1940. godine u Bačkom Gradištu. Posle Gimnazije upisuje Akademiju za pozorište, film i RTV, odsek režije, u klasi profesora dr Huga Klajna, u Beogradu.
Kratkom retrospektivom njegovog rada, od prvih dramskih komada igranih u Sarajevu 1967. godine, do poslednje objavljene knjige „Savršeno nepotrebni komadi“ u kojoj su objedinjena tri dramska teksta, „Sarajevski atentat“, „Jorik je bio budala“ (iliti Smrt ratnog komadanta) i „Kuvarice“ (spasavaju Jugoslaviju), Dejan Penčić Poljanski je istakao značaj Dorićevih dela i rekao da je on srpski reditelj s najvećim brojem režija.
LJ.M.
