trg_fontane
Pre nepuna dva meseca, posle duge bolesti u 93. godini preminuo je mađarski režiser Mikloš Jančo. Dobitnik je nagrade za režiju 1972. u Kanu za film „Crveni psalm“, u Veneciji je 1990. dobio „Zlatnog lava“ za celokupno delo, a nagrađen je i dva puta „Košutom“, najvišim mađarskim priznanjem za umetničku delatnost. Takođe, prvi je dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka“ koju filmski festival „Palić“ od 2000. godine dodeljuje za izuzetan doprinos evropskom filmu. Uz Ištvana Saboa, Jančo je najistaknutiji reditelj kinematografije našeg severnog suseda, dok ga mnogi smatraju upravo najboljim.
Rođen je 1921. godine u Vacu, malom gradu severeno od Budimpešte. Doktorirao je pravo, a nakon Drugog svetskog rata diplomirao je filmsku režiju. Više puta se ženio, supruga mu je bila i Marta Mesaroš, takođe istaknuta rediteljka. Bio je svestrana filmska ličnost – režirao je i pisao scenarije, producirao, glumeo.
U svojim filmovima Jančo se bavi mehanizmom društvenih sukoba, razmatrajući deformacije vlasti, odnos dominacije i podložnosti, tlačitelja i potlačenih, izdaju i degradaciju individualne volje pod pritiskom političkog terora. Svojim specifičnim filmskim jezikom, majstorskim komponovanjem izuzetno dugih kadrova, virtuoznim radom kamere koja u njegovom opusu zadobija status dramskog lica koji svojim pokretima (upravo plesom) hipnotiše, Jančo je ostvario specifičan ugođaj političko-metafizičke hladnoće, naglasivši pokrete masa u kojima su likovi tek simboli društvenih klasa i političkih opcija, bez psihološkog udubljivanja. Sve to čini ga vrhunskim predstavnikom modernističkih tendencija.
Tokom druge polovine 60-ih i prve 70-ih dostiže kreativni vrhunac, kada snima većinu svojih zapaženijih filmova. Među njima se ističe svojevrsna trilogija koju čine „Ljudi bez nade“ (Szegénylegények; 1965), „Zvezde i vojnici“ (Csillagosok, katonák; 1967) i „Tišina i krik“ (Csend és kiáltás; 1968). Prema autoru ovih redova, „Zvezde i vojnici“ predstavljaju jedan od najboljih (anti)ratnih filmova, pored sovjetskog filma „Dođi i vidi“ (Idi i smotri; 1985) režisera Elema Klimova.
„Zvezde i vojnici“ (Csillagosok, katonák; 1967). Mađarski komunisti pomažu pobedu boljševika u sukobu sa carističkim trupama – belim, 1919 godine. U blizini Volge, jedan manastir preuređen u bolnicu osvaja čas jedna čas druga strana. Zarobljenici su pogubljeni ili poslati goli u šumu. Nijedna strana nema plan, likovi koje kamera počinje da prati uskoro umiru. Rat je predstavljen kao potpuni haos i bezumlje.
Za film „Ljudi bez nade“ režiser Zoltan Fabri je rekao da je to možda najbolji mađarski film ikad snimljen, dok je sam Jančo povodom filma, a to važi i za čitav njegov opus, za časopis Sineast rekao: „Film govori o likvidaciji pristalica Lajoša Košuta posle gušenja revolucije iz 1848, a po naređenju mladog nadvojvode i budućeg cara Franca Jozefa. Hteo sam da pokažem Mađarsku iz bilo koje epohe licem prema svojoj istoriji. Čak i danas Mađar vidi sve to na isti način kako su ga učili za vreme Hortija: nacionalno jedinstvo, slava, trobojka itd. Bog zna, međutim, da u mađarskoj istoriji ima malo slavnih stvari, govoreći iskreno. Smatram da treba gledati istini u lice, čak i kad je bolna.“
Međutim, njegov najveći uspeh je film „Crveni psalm“.
„Crveni psalm“ (Még kér a nép; 1971). Poetska rekonstrukcija okrutne represije protiv pobunjenih seljaka potkraj XIX. Seljaci ubiju grofa Majlata koji ih je pokušao nagovoriti na predaju, a potom muče sveštenika povezanog s vladajućom elitom. Iako isprva izgleda da će se vojnici pridružiti pobunjenicima, dolazi do sukoba i pokolja seljaka. Film je snimljen u samo 28 kadrova.
Pored navedenih, vredni pažnje su i filmovi „Elektra, ljubavi moja“ (Szerelmem, Elektra, 1974), „Privatni poroci, vrline javne“ (Magánbűnök, közerkölcsök; 1976) i „Mađarska rapsodija“ (Magyar rapszódia; 1979).
Ivan Kovač
