(Foto: Bečejski mozaik)Da li je zaista nejasno šta je inkluzivno obrazovanje? Teško da može biti. Zakoni su jasni, međunarodni standardi još jasniji, a obaveze države precizno propisane. Mnogo je važnije pitanje zašto između onoga što propisi garantuju i onoga što se događa u praksi i dalje postoji tako veliki raskorak. Kada su roditelji dece sa invaliditetom prinuđeni da štrajkuju glađu kako bi njihova deca ostvarila prava koja im zakon već garantuje, postaje očigledno da problem nije u tome šta propisi kažu, već u tome kako se primenjuju.
Inkluzivno obrazovanje počiva na jednakom pravu svakog deteta na obrazovanje, bez obzira na njegove individualne karakteristike, zdravstveno stanje, invaliditet, veru, imovno stanje, nacionalnu ili etničku pripadnost ili bilo koju drugu ličnu okolnost. Njegov cilj nije samo da omogući pristup obrazovanju, već da stvori okruženje u kojem su različitosti prihvaćene i uvažene kao sastavni deo svakodnevnog života. To podrazumeva da svako dete ima mogućnost da pohađa predškolsku ustanovu ili školu u svojoj sredini, dok obrazovne ustanove imaju obavezu da obezbede uslove za ravnopravno uključivanje svih učenika u vaspitno-obrazovni proces.
Ostvarivanje inkluzivnog obrazovanja ne podrazumeva samo upis deteta u obrazovnu ustanovu, već zajednički rad svih učesnika obrazovnog procesa. Nastavnici, vaspitači, roditelji, stručni saradnici, rukovodstvo škole i druge institucije u zajednici imaju odgovornost da obezbede okruženje zasnovano na poštovanju, saradnji i uvažavanju različitosti. Samo u takvom okruženju inkluzija može postati stvarnost, a ne ostati samo načelo propisano zakonom.
Isto razumevanje inkluzivnog obrazovanja može se pronaći i na zvaničnom sajtu Ministarstva prosvete. Međutim, upravo tu se završava teorijsko razumevanje inkluzije, a počinje njeno najvažnije pitanje – kako ona funkcioniše u praksi? Na internet stranicama državnih institucija, u strateškim dokumentima i javnim nastupima gotovo da nema političkog aktera koji neće istaći značaj jednakih mogućnosti za svako dete. To dobro zvuči, posebno u medijima pod kontrolom vladajućeg režima. Međutim, iskustva brojnih porodica pokazuju da između onoga što piše u zakonima i onoga što se dešava u svakodnevnom životu postoji ozbiljan raskorak. Upravo u tom prostoru između propisa i njihove primene najbolje se vidi stepen odgovornosti institucija i spremnost države da ljudska prava ostvaruje u praksi, a ne samo u političkom marketingu. Roditelji dece sa invaliditetom često prolaze kroz dugotrajne administrativne postupke, suočavaju se sa prebacivanjem odgovornosti između različitih institucija i mesecima čekaju odluke ili su primorani da sami finansiraju podršku koju bi država morala da obezbedi. Takva praksa stvara utisak da pravo pripada samo onima koji imaju dovoljno znanja, upornosti, novca ili društvenog uticaja da ga ostvare. Još je opasnije kada građani steknu uverenje da će do svojih zakonskih prava lakše doći ukoliko imaju političke veze, javno podržavaju vlast ili se učlane u političku stranku. Ponekad se stiče utisak da institucije rade kao da im je cilj da građanima što više otežaju ostvarivanje njihovih prava, kao i da se budžetski prioriteti određuju prema kriterijumu koji nije potrba građana već nečijih drugih interesa. Tužno je, ponekad slušati kako se novac lakše odvja za neke druge projekte, poput izgradnje stadiona, nego za ostvarivanje zakonom garantovanih prava dece sa invaliditetom.
Sve kroz šta prolaze brojne porodice i njihova deca pokušavajući da ostvare osnovna ljudska prava ostavlja jednu od najtežih posledica po svako društvo – gubitak poverenja građana u državu. Dovoljno je setiti se slučaja diskriminacije dece u Pećincima i uskraćivanja upisa u vrtić zbog legitimnog političkog delovanja njihovih roditelja i rođaka. Taj slučaj nije samo primer diskriminacije, već upozorenje šta se događa kada država prestane da dosledno primenjuje sopstvene zakone.
Da problem nije u nejasnim propisima, već u njihovoj primeni, potvrđuje i praksa institucija i sudova. Institucija za zaštitu ravnopravnosti u više mišljenja ukazala je da uskraćivanje podrške deci sa invaliditetom predstavlja diskriminaciju. Tako je još 2019. godine, u postupku protiv opštine Bačka Palanka, utvrđeno da detetu sa autizmom nakon polaska u srednju školu nije bila obezbeđena usluga ličnog pratioca. U mišljenju je jasno istaknuto da pravo na dodatnu podršku ne sme biti dovedeno u pitanje administrativnim tumačenjima ili nepostupanjem nadležnih organa, već da se odluke moraju donositi u najboljem interesu deteta i u skladu sa zakonom. Suvišno je nabrajati sva mišljenja i preporuke za unapređenje ravnopravnosti koje su godinama upućivane lokalnim samoupravama u vezi sa obezbeđivanjem ličnih pratilaca. Njihova poruka bila je ista – zakon treba primeniti.
Istu poruku šalje i sudska praksa. Apelacioni sud u Novom Sadu potvrdio je odgovornost predškolske ustanove i jedinice lokalne samouprave zato što detetu sa autizmom nije bila obezbeđena odgovarajuća stručna podrška, zbog čega su roditelji bili primorani da sami finansiraju logopeda, reedukatora, personalnog asistenta i troškove prevoza. Sud je zauzeo jasan stav da se teret obezbeđivanja podrške ne može prebacivati na porodicu i da su nadležni organi odgovorni za posledice neizvršavanja svojih zakonskih obaveza. Sličan standard uspostavio je i Evropski sud za ljudska prava u predmetu protiv Italije iz 2020. godine, kada je utvrdio da država ne može uskraćivanje razumnih i neophodnih mera podrške opravdavati nedostatkom finansijskih sredstava. Stavovi domaćih institucija i Evropskog suda ne ostavljaju prostor za dilemu – kada država uspostavi sistem inkluzivnog obrazovanja, dužna je i da obezbedi uslove za njegovo stvarno funkcionisanje.
Pravo na inkluzivno obrazovanje nije političko obećanje, privilegija niti izraz dobre volje. Ono je osnovno ljudsko pravo svakog deteta i zakonska obaveza države, čije ostvarivanje ne sme zavisiti od upornosti roditelja, njihovih poznanstava ili političkog uticaja.
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja veoma jasno uređuje obavezu države da svakom detetu obezbedi jednake mogućnosti za obrazovanje. Posebna pažnja posvećena je deci kojoj je zbog invaliditeta, smetnji u razvoju, zdravstvenog stanja ili drugih okolnosti potrebna dodatna obrazovna, zdravstvena ili socijalna podrška. Zakon zato ne garantuje samo pravo na obrazovanje, već propisuje i mehanizme kojima se to pravo ostvaruje, od individualizovanog pristupa i prilagođavanja nastave, do asistivne tehnologije, dodatne stručne podrške i drugih mera koje detetu omogućavaju ravnopravno učešće u obrazovanju. Jednako je važno što zakon obrazovanje ne posmatra izolovano od drugih sistema. Naprotiv, predviđa saradnju sistema obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite kroz rad interresornih komisija, koje procenjuju potrebe deteta i predlažu odgovarajuće mere podrške. Na osnovu tih procena obezbeđuju se različiti oblici podrške, od ličnog pratioca i stručnih tretmana do drugih usluga koje detetu omogućavaju da ravnopravno učestvuje u obrazovanju. Dakle, problem nije u tome što zakon ne prepoznaje potrebe dece sa invaliditetom, već u tome što se njegove odredbe prečesto ne primenjuju dosledno.
Važeći propisi jasno određuju da je jedinica lokalne samouprave dužna da obezbedi prevoz kada je on neophodan za ostvarivanje prava na obrazovanje, kao i uslugu ličnog pratioca detetu kome je ona potrebna radi uključivanja u obrazovanje i svakodnevni život u zajednici. Zakon o socijalnoj zaštiti dodatno uređuje usluge podrške koje imaju isti cilj – da uklone prepreke koje proizlaze iz invaliditeta, a ne da teret njihovog prevazilaženja prebace na dete i njegovu porodicu. Lični pratilac, dnevni boravak, savetodavno-terapijska podrška, pomoć porodici i drugi oblici podrške nisu izraz humanosti ili dobre volje lokalnih vlasti. Oni predstavljaju zakonsku obavezu države i lokalne samouprave. U našem pravnom sistemu ima odredaba koje, nažalost ostavljaju prostor za različita tumačenja I time problem u praski. Međutim, kada je reč o inkluzivnom obrazovanju, zakon je izuzetno jasan. On izričito propisuje da se u budžetu jedinice lokalne samouprave obezbeđuju sredstva za dodatnu podršku detetu i učeniku, za uslugu ličnog pratioca, kao i za prevoz, smeštaj i ishranu dece i učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i njihovih pratilaca. Drugim rečima, zakon ne ostavlja dilemu ni oko obaveza države, ni oko toga ko ih finansira. Zato nema potrebe za proizvoljnim tumačenjima propisa niti za pozivanjem na različita mišljenja kako bi se njihova primena odlagala ili izbegavala. Još manje ima potrebe za recimo formiranjem kakve radne grupe, tako omiljene odgovornima za primenu propisa i omogućavanje ostvarivanja osnovnih ljudskih prava građana.
Ako je zakon već sve ovo jasno uredio, postavlja se jednostavno pitanje – šta je onda nejasno? Zakoni ne ostavljaju prostor za različita tumačenja. Oni ne kažu da će podrška biti obezbeđena ako u budžetu ostane dovoljno sredstava, ako predsednik opštine proceni da je to prioritet ili ako roditelji budu dovoljno uporni. Ne propisuju ni da ostvarivanje prava zavisi od toga da li roditelji podržavaju vlast, imaju političke veze ili poznanstva, niti od njihove spremnosti da mesecima obilaze institucije, pišu molbe i angažuju advokate kako bi dobili ono što im po zakonu pripada. Naprotiv, zakon polazi od toga da su prava deteta iznad političkih, administrativnih i finansijskih interesa. Zato je teško prihvatiti česta objašnjenja da su najveća prepreka nedostatak novca ili složene procedure. Propisi jasno uređuju ko odlučuje, ko finansira i ko je odgovoran za pružanje podrške. Kada se te obaveze ne izvršavaju, problem nije u zakonima, već u njihovoj primeni. Država koja ne primenjuje sopstvene zakone šalje poruku da ostvarivanje prava zavisi od upornosti roditelja, političkog uticaja ili spremnosti da vode iscrpljujuće administrativne bitke. To nije pravda. To nije inkluzija. To nije jednakost. I svakako nije vladavina prava. A vladavina prava podrazumeva još nešto. Država koja poštuje sopstvene zakone ne očekuje zahvalnost građana zato što ih primenjuje. Ona ne očekuje ni političku lojalnost kao protivuslugu za ostvarivanje prava koja svakom detetu pripadaju. Građani imaju pravo na kritičko mišljenje i kritiku vlasti, bez obzira na to da li su ostvarili neko svoje pravo ili dobili uslugu podrške. To pravo nije uslovljeno političkom podobnošću, niti obavezom da veličaju bilo koju vlast ili njene nosioce.
Problemi dece sa invaliditetom o kojima govorimo nisu problem samo njihovih porodica. Oni su ogledalo odnosa države prema ljudskim pravima i zato predstavljaju problem čitavog društva. Suština inkluzije nije u tome da dete sa invaliditetom samo sedi u istoj učionici sa svojim vršnjacima, već da ima stvarnu mogućnost da uči, napreduje, učestvuje u školskom životu i razvija svoje potencijale pod jednakim uslovima kao i druga deca. Jednake mogućnosti ne znače isti tretman prema svima, već obavezu države da prepozna različite potrebe dece i obezbedi dodatnu podršku onima kojima je ona neophodna, kako bi svi imali stvarnu priliku da ostvare pravo na obrazovanje. Upravo to znači vladavina prava. Da svako dete koje ima pravo na ličnog pratioca dobije pratioca. Da dete kome je potreban prevoz do škole dobije prevoz. Da svaka škola obezbedi odgovarajuće prilagođavanje nastave, stručnu podršku i uslove za ravnopravno učešće u obrazovanju. I da lokalna samouprava za to obezbedi sredstva u svom budžetu.
To nije pitanje mogućnosti. To je pitanje vladavine prava.
Novca, očigledno, ima. Svakodnevno gledamo na šta se troši. Zato je legitimno postaviti pitanje zbog čega ga nema kada je potrebno obezbediti ostvarivanje zakonom garantovanih prava sve dece sa invaliditetom jedanko na teritoriji svih opština i gradova.
Na kraju, nijedna porodica ne bi smela da bude prinuđena da moli, opominje, protestuje ili štrajkuje glađu, kao što se danas događa u Bečeju, da traži političke veze ili da dokazuje da njeno dete zaslužuje ono što mu zakon već garantuje. Država koja poštuje sopstvene zakone i Ustav, a time i dostojanstvo svakog čoveka, svoju razvijenost ne meri brojem usvojenih strategija niti kvalitetom promotivnih kampanja o inkluziji. Ona je meri spremnošću da najranjivijim članovima društva obezbedi ostvarivanje njihovih prava bez ponižavanja, čekanja i molbi. Tek tada inkluzivno obrazovanje prestaje da bude politički slogan i postaje ono što je oduvek trebalo da bude – izraz jednakosti, pravde i države koja poštuje sopstvene zakone. Jer odnos prema deci sa invaliditetom najbolje pokazuje koliko jedno društvo zaista poštuje ljudska prava i vladavinu prava.
