trg_fontane
Prošlonedeljni prvi Festival monodrame u Bečeju okupio je nekoliko vrsnih glumaca, koji za sobom imaju višedecenijske glumačke karijere obogaćene mnogim nagradama i priznanjima, a jedan od njih je i Tihomir Stanić, dugogodišnji glumac „Ateljea 212“, a sada slobodan umetnik, koji je nakon svog nastupa na sceni „Zlatan Dorić“ Gradskog pozorišta sa predstavom „Nedovršena priča – portret glumca“ dao intervju za Bečejski mozaik.
Monodrame, koje su možda i najteži pozorišni izrazi, su manje privlačne većem delu pozorišne publike, no u Bečeju je sada pokrenut Festival monodrame na kojem ste upravo vi prvi nastupili. Kakvi su vaši prvi utisci i kako gledate na ovakve festivale?
– Ovo što sam izveo zapravo nije bila monodrama, to je u stvari moj lični portret, gde kombinujem priču iz svog profesionalnog i privatnog života sa ulogama i monolozima koje sam igrao. Ali ogroman deo tog programa čine delovi iz monodrame „Detinjarije“ koju sam radio 1996. godine, i negde pre 13 ili 14 godina sam isto tako naučio napamet i sat vremena govorim napamet roman Ive Andrića „Na Drini ćuprija“. Iz prva četiri poglavlja, Ljilja Mrkić Popović i ja smo napravili jednu celinu i ja sam to govorio mnogo puta na raznim mestima, ne kao klasičnu monodramu već kao pripovedanje. To sam govorio na razne načine. U početku sam nosio kostim, mantil, šešir, naočare…, podsećao sam na njega fizički, govorio sam to baš kao Ivo Andrić, ali sam vremenom shvatio da me ta forma ograničava, i da ta strogost, koju mi inače doživljavamo prema piscima, pogotovo Nobelovcu, ograničava u ekspresiji i da mnogo bolje mogu, ovako privatno obučen, da govorim taj tekst, pogotovo sad posle mnogo izvođenja i kada ga potpuno razumem i osećam. I svaki put me uzbudi taj veliki, grandiozni pisac. Ja sam radio tri monodrame, jedna od njih je i „Kockar“ od Dostojevskog. U nekoj svojoj biografiji sam napisao da sam u časovima dokolice i nezadovoljstva radio monodrame. A nezadovoljstvo je možda i najveći glumački motiv. Znači, kad glumac nije zadovoljan onim što mu se nudi u pozorištu, jer priroda našeg posla je da nas biraju, nude nam uloge, nas reditelji odabiraju i onda često mnogi od nas misle da nezasluženo neko drugi igra njihove uloge. Ja znam da to nije tačno. Ja znam da čovek odigra sve ono što njemu pripada, kad-tad. Često smo u školama i na akademijama pogrešno vaspitani, pa onda svi mislimo da je Hamlet naša uloga, a možda ima mnogo većih i lepših uloga, ili drugačijih. Ja sam do sada odigrao sve svoje prave uloge. Znam da sam kao student voleo tekst Luiđia Pirandela „Henrik IV“ i bio sam očajan što sam mlad, jer taj lik ima oko pedeset godina. A onda mi je Dušan Petrović, s kojim sam radio 4-5 predstava, i on mi je režirao predstavu „Detinjarije“, pre desetak godina ponudio tog Henrika. Nije on znao da sam ja to oduvek želeo. I odigrao sam ga, ali kada sam već zaboravio. A često velika želja spreči čoveka da to odigra dobro. I kasnije sam vremenom shvatio da sve što pripada glumcu on nekako ipak dobije ili sam uradi. Najlakše je monodramu uraditi sam i zato glumci, najčešće iz dokolice i nezadovoljstva ili u nekom velikom naponu ili kad naiđu na tekst koji moraju da igraju, rade monodrame. A festivali monodrama su očigledno često posledica krize i nemogućnosti da se dovedu velike ansambl predstave, jer pozorište košta, i u ovakvim vremenima niču takvi festivali koji kasnije mogu da prerastu u ozbiljne festivale. S druge strane, veliki glumac često može da odsvira partiture koje simfonijski orkestar svira. Veliki glumac često može da deluje bolje na sceni nego neki raštimani orkestar nekog velikog pozorišnog ansambla. Ja sam vodio stariju ćerku, koja sad studira filozofiju, sa 6-7 godina na monodramu i rekao sam joj, biće ti verovatno dosadno, ali ovo je prilika da ideš da vidiš velikog glumca, i jednog dana ćeš mi biti zahvalna što sam te vodio da to gledaš. I ona je tada slušala Ljubu Tadića koji je govorio protu Mateju Nenadovića. Bila je baš mala i nije mogla da ga razume, ali je ipak sa pažnjom to odgledala, onda smo išli u garderobu, ona mu je čestitala… I sad, mnogo godina kasnije, ona pamti šta sam joj rekao, i svesna je da je bogatija za to iskustvo. A zaista je veliko iskustvo videti na sceni velikog glumca – samog. U monologu koji sam ja govorio za prijemni ispit za Akademiju, nisam ga govorio večeras, Dostojevski završava „Krotku“ tekstom: „Ima li u polju koga živog, vapiju ruski vitezovi… jedino usamljeni ljudi i oko njih ćutanje – eto to vam je život“. Možda glumac, iz prevelike usamljenosti, ili iz prevelike želje da igra, radi da se ostvari, a ako mu to ne omogućavaju u pozorištu, možda je to vreme da radi monodrame. Za sebe znam sigurno da je tako, za druge ne mogu da tvrdim. Postoje ljudi koji rade monodrame jer je to mogućnost neke veće zarade, jer taj prihod ne morate ni sa kim da delite, ako ga bude. S druge strane, publika nerado ide da gleda jednog glumca, osim ako to nije neki ekstra popularan zabavljač, na primer. Od predstave do predstave je drugačije, kao i u životu uostalom.
Ipak, reakcija publike, iako je bila malobrojna, je bila dobra.
– Ja imam već veliko iskustvo. Poslednjih godina se više bavim filmskom produkcijom i ređe igram u pozorištu, ali sam decenije proveo na sceni i to svakodnevno. Igrao sam zaista veoma mnogo. Igrao sam više nego što je to prirodno, skoro svako veče. Osećam publiku na neki način i vidim kad stvar funkcioniše. Naučio sam i da čovek mora da bude dovoljno spreman, zanatski precizan, i da može, i u trenucima kada se ne desi taj spoj između publike i glumca, da do kraja izgura tu predstavu. Večeras je meni bilo baš lepo. E sad, često se desi da je onom na sceni lepo, a publici dosadno, ali ja sam video da je mene publika večeras jako lepo i pažljivo pratila, učestvovala u tim nekim mestima… Ja sam govorio razne sadržaje, to je jedna svaštara od Andrića, Đordana Bruna, Duška Kovačevića, poezije od Ćopića do Crnjanskog, a završio sam sa Beketom i mislim da smo zajedno proveli jedno lepo veče. Glumac igra za jednog kao i za hiljadu, razliku vi-
di samo blagajnik. To je stara izreka iz pozorišta. Ne postoji malobrojna publika. I jedan u publici je publika. I obično se igra za jednog, jer to je pozorište – jedan glumac i jedan gledalac i eto vam pozorište.
Malopre ste pomenuli da ste veći deo svoje karijere proveli u pozorištu. Šta je to što vas je nagnalo da se okrenete i produkciji?
– Čudan sticaj okolnosti. Baš čudan. Pitala su me deca u kraju u kojem sam odrastao zašto nikad nije snimljen film o Jasenovcu, a ja sam odgovorio da ne znam, da sam pozorišni glumac i da mene to ne zanima. E, onda sam počeo da se raspitujem zašto nije snimljen takav film i tako se rodila ideja. Rekao sam osnovaću produkcijsku kuću i snimiću film o Jasenovcu. Onda me je Goran Marković kontaktirao i pitao da li sam već osnovao produkcijsku kuću, rekoh, ne još, zašto pitaš, kaže, imam onaj tekst „Turneja“, da li bi to producirao? Rekao sam – bih, i evo već pet filmova sam snimio. I tako, odveo me taj žrvanj. S druge strane, ja nisam voleo da igram na filmovima jer mi je bilo dosadno da čekam red i meni kao glumcu to nije predstavljalo izazov. Tek u ovom spoju, kad produciram i učestvujem u stvaranju celine filma, tek mi je onda zanimljivo da glumim, jer ispunim to vreme čekanja na kadar i ne osećam se kao upotrebljen glumac, nego imam utisak da nešto kreiram i stvaram i to je po meni moja mera. Možda nisam u pravu, ali tako osećam stvari.
Da li biste mogli da razdvojite ta dva dela, bavljenje glumom u pozorištu i sada ovaj deo, kombinaciju produkcije i glume? Gde se u stvari bolje osećate?
– Ponekad igram, i ovaj poziv da ovde dođem sam prihvatio zbog toga što bolje se snalazim u producentskoj profesiji kad igram. Ja sam u biću glumac i kad odigram predstavu ili kad odigram nešto kao večeras, osećam se snažnije, bolje, moćnije i iz tog osećanja lakše se bavim produkcijom. Ja sam glumac i na sceni osećam svim svojim bićem punoću života i svoje ličnosti, i s tim osećanjem lakše pregovaram sa drugim ljudima, lakše mi je da se bavim i ovim neprijatnim poslovima kao što je prikupljanje novca za film, jer ostanu u meni tragovi tog uzbuđenja ,koje zajedno s publikom doživim na sceni.
Mnogi vaši poduhvati u sferi produkcije su imali dobar efekat. Dobili ste i nagrade. Početak godine je obeležen premijerom filma „Falsifikator“. Kako to komentarišete?
– Videćete film. Prikazivaće se kod vas za 12 dana. Bili smo na nekoliko premijera tog filma i ljudi izlaze razdragani sa filma, izlaze u nekom dobrom osećanju. Šta ćete više?
Imate li nekih konkretnih planova?
– Ma, da! Non-stop. Evo završavam film „Top je bio vreo“. Za Đurđevdan sam krenuo u ozbiljne pripreme za film o Dijani Budisavljević, u još nekoliko projekata sam koproducent, hoću u Kozarskoj Dubici da napravimo ozbiljan festival balkanskog koprodukcionog filma. Dosta toga moram da uradim da se odužim uspomeni na mog mlađeg brata Bogdana, koji je preminuo 7. februara ove godine. On je pet godina
mlađi od mene, i on je bio čovek koji je smeo da uradi sve što ja ne smem, koji je umesto mene, sve što ja nisam smeo da uradim, on je uradio, i evo do kraja i odlaskom svojim je to potvrdio. Želim da u tom kraju u Republici Srpskoj, gde smo napravili produkcijsku kuću Balkan film sa idejom da snimimo film o Jasenovcu i gde smo snimili pet filmova do sada, hoću da tim festivalom na kojem ćemo mi, Balkan film, dodeljivati nagradu koja će nositi njegovo ime. Nagradu, ne zvanično festivalsku, nego nagradu za doprinos razvoju kinematografije Republike Srpske. Hoću da sačuvam uspomenu na njega i da u tom mestu, on je insistirao da u Kozarskoj Bosanskoj Dubici bude sedište naše firme, hoću da nas to tamo okuplja i da nastavimo tamo da delujemo i da omogućimo mladim rediteljima, glumcima da se ostvare i kroz film – rekao je glumac i producent Tihomir Stanić.
Ljiljana Milovanov
