trg_fontane
Akademskom slikaru iz Bečeja Viktoru Škrabanju je na nedavnoj proslavi Dana grada dodeljeno zvanje počasnog građanina Bečeja.
Kako se osećate što je ova laskava titula pripala baš Vama?
– Titula počasnog građanina, svima koji je dobiju, je ogromno priznanje svoje sredine, to važi i za mene, ali za mene i za moju suprugu Martiku to je i veliko duševno blago, zauvek. Zbog toga sam izuzetno zahvalan ovoj sredini, naročito upravi bečejske opštine koja se setila da obnovi tu titulu. To će biti jedno prateće priznanje toga što sam radio i izvan Bečeja, ne samo u Bečeju.
Dobitnik ste i drugih nagrada i priznanja.
– Nije ih mnogo, pre dve godine dobio sam Forumovu nagradu, koju svake godine dodeljuju slikari Vojvodine i bilo mi je jako drago, jer je ta nagrada, kao i ova u Bečeju, pošla ipak od mog likovnog stvaralaštva. U Bečeju su nekada likovne kolonije bile izrazito jake i na njima sam dobio 6 ili 7 nagrada, među kojima je bila i stručna nagrada, što je bilo veliko čudo. Kažem čudo, jer tada 1972/74. godine svi su radili apstraktno, to je bilo u modi, a moje slikarstvo je bilo realistično i ja onda dobijem za jednu sliku – obala Tise – stručnu nagradu. Pored toga, dobio sam 5-6 nagrada publike, znači da sam uspeo ipak pridobiti dušu onih koji osećaju te izložbe, koji su željni vizuelnih doživljaja, odnosno onih doživljaja koji ulaze isključivo kroz čulo vida, a ne kroz čulo sluha. Jedan deo čovečanstva svoj duševni svet obogaćuje na taj način da posmatra veštačke, ali divno složene pojave, raznih boja, proporcija, oblika, a to su slike, vajarska dela ili možda neke kompozicije arhitekture. Karakter ovih nagrada dokazuje da su već tada građani meni posvetili veliku pažnju.
Likovnim stvaralaštvom se bavite više od 50 godina i ostali ste dosledni svom stilu koji ste negovali od samog početka.
– Apsolutno, nisam podlegao modernim stilovima i njihovom uticaju. Ja sam već slikao sa 10-11 godina i hvala mojim roditeljima za veliko razumevanje. Neka unutrašnja snaga me je terala da stalno nešto radim sa bojama, da slikam i slikam, a ogromna je sreća dobiti dar od Boga za boju, osećaj za boje. Crtati se može naučiti ako vredno radiš, ali ako nemaš istančan osećaj za boje, onda ne možeš osetiti vrhunski problem, a to je slikanje materije čovekovog tela, materije kože – inkarnat. Još kao dete sam se izuzetno interesovao za to, i sa vodenim bojama sam pravio slike koje su, naravno, bile početničke. U isto vreme me je privlačila i moja okolina, Tisa naročito i kopkalo me kako bih tu sredinu mogao interpretirati na platno, na svoj način na slici to prikazati ali, bez obzira na to što sam to snažno osećao, nisam bio spreman, međutim, nisam nikad odustao. Kasnije je to samo došlo.
Na vašim slikama važni su ljudi sa izraženim emocijama na njihovim licima, a najčešće su to tuga, bol i patnja. Da li postoji razlog za dominaciju tih emocija?
– Ako ste stekli takav utisak, onda je to jako dobro, jer znači da su uticale na dušu, a to i jeste cilj. Takve emocije jače utiču na ljudsku dušu nego neke druge obične pojave. Kod mene postoji velika privlačnost prema koloritu, zatim i oblik me privlači i zbog toga sam često tražio osobe sa tim izrazitim znacima na svojim licima, a to su starije osobe. Želeo sam da prikažem to, naravno, ne fotografski, nego na svoj način, to je moj stil, to je realizam.
Često radite slike tehnikom koja nije toliko zastupljena kod umetnika.
– Da, suvi pastel je teža tehnika od ulja, jer ulje je najlakša slikarska tehnika zato što se ne suši brzo i možeš ga usmeravati koliko hoćeš, a najteža od svih je vodena boja – akvarel. No, ja redovno radim sa suvim pastelom zato što pastel skriva mogućnosti za izvođenje jedne veoma fine tonske i kolorističke pojave.
Dugo godina ste bili profesor likovnog vaspitanja, a nastavili ste da prenosite svoje znanje i kod kuće, u Vašoj školi. Da li i sada imate polaznike?
– Imam, i to ozbiljne, ali imam i početnike. Znate, kao student u Ljubljani, na trećoj godini sam dobio stipendiju bečejske opštine i kada sam se vratio kući rekli su mi da moram ići u Bačko Gradište da radim sa decom. Onda sam primetio da imam učiteljskih sklonosti. Zatim prelazim u Gimnaziju, pokojni Uroš Vasin i Majer su me dovukli u Bečej posle pet godina, i u bečejskoj Gimnaziji sam formirao odmah veoma jaku likovnu sekciju. Sećam se, da bismo mogli kupovati materijal za sekciju, pravili smo velike kulise za pozorište i kad je to direktor Uroš video, posle sam od njega dobio otvoren račun i mogao sam kupovati potrepštine za sekciju. Znao je da neću to zloupotrebiti i to mi je mnogo značilo. Moji učenici su radili i preko letnjeg i zimskog raspusta, a nisam nikoga terao. Jedan od najboljih je bio nedavno preminuli Ivan Džigurski. Bio mi je skoro kao sin. I kad sam otišao u penziju pre 14 godina, a istovremeno su od mene na likovnim kolonijama uvek tražili savete, rodila se ideja u kojoj mi je i Martika pomogla, da organizujem kurs crtanja kod kuće. Tako je počelo. Od tada uvek imam učenike, najviše njih petoro i veoma ozbiljan kurs crtanja.
Kada je reč o likovnim kolonijama, akademski slikari obično ne žele da učestvuju na likovnim kolonijama amaterskih slikara, međutim, Vi ste učestvovali i na takvim kolonijama.
– Većina ih na takve kolonije ne ide, meni to uopšte ne smeta, jer neko ko nije završio akademiju može biti veći slikar od onog koji je ima.
Koliko Vam prija rad na kolonijama?
– Za mene je ozbiljan rad u ateljeu, u miru i uz muziku, ali ako me pozovu, učestvujem na kolonijama i uvek se odužim sa jednim ozbiljnim radom koji obično počnem kod kuće a onda ga tamo završavam. Takvih slika imam u Zobnatici i u Novom Bečeju, ali ako mi zatrebaju za izložbu sve ću ih dobiti i onda zašto da ne ostavim sliku, jer tako i ljudi u tim krajevima mogu da je vide. Volim da se odazovem na kolonije, ali to ide uz odgovarajuće usluge od organizatora kolonije. Ako već dajem nešto vredno, onda treba da su i uslovi za boravak na koloniji takvi.
Prošle godine je održana prva međunarodna likovna kolonija u Bečeju – „Tisa, reka koja spaja“. Bilo je najavljeno da će se i ove godine održati za Dan grada i da će se ići ka tome da ona postane tradicionalna, ali nije održana. Mislite li da lokalna samouprava nije imala dovoljno sluha za tako nešto i uopšte, za kulturu i umetnost u Bečeju?
– Mogu reći da je ovde pre 20 godina likovno stvaralaštvo, i kultura uopšte, bila potpuno potisnuta, a po meni je Bečej sredina koja je bogato žarište za umetnost i što se muzičara i što se likovnog stvaralaštva tiče. Sada, ova novija uprava se promenila, kad je došao gospodin Dušan Jovanović, s njim se može jako fino pričati. Što se likovne kolonije tiče, prava kolonija treba da traje otprilike 10 dana, ali jedan dan je veoma kratak period i to je dovoljno samo za upoznavanje. Međutim, da bi se to pokrenulo pristao sam da učestvujem u njoj i poveo sam svoje učenike koji su nagrađeni i veoma talentovani, i bilo je reči o tome da će se to razbuktati i da će u narednim godinama trajati nedelju dana, ali sve to zavisi koliko mogućnosti ima opština Bečej. Ozbiljni profesionalci neće doći na koloniju ako traje manje od šest dana, međutim, trenutna situacija nameće da se prihvati i nešto kraće trajanje kolonija samo da bi se slikari sastali i razmenili iskustva. Svakako da bi trebalo poraditi na tome da takva kolonija zaživi u Bečeju, ali sa druge strane razumem i da opština nema para. Možda bi trebalo malo sačekati da se ta situacija promeni i napraviti nešto bolje, jer bez dobre organizacije i dobrih uslova ne možeš napraviti nešto što bi i u budućnosti privuklo ljude. Zauzvrat, svaki učesnik mora ostaviti sliku koja svakako ima svoju vrednost.
Pomenuli ste Vašu sliku sa pet tornjeva koja je uzeta kao motiv i za plaketu koju ste dobili.
– Bio sam u opštini kada su pravili katalog i kalendare i u to vreme gospodin Tibor Jakab me je zamolio da napravim jednu sliku manjeg formata koja će suštinski prikazati opštinu Bečej i centar grada, jer su to tražili iz pokrajine. I dok smo razgovarali, ja sam već dobio ideju i napravio skicu sa pet tornjeva. Za to sam se odlučio, jer ljudi koji su glavni u tim zgradama sa tornjevima, uvek su sudili o građanima bečejske opštine, to je gradska kuća i dve crkve. Naročito u starim vremenima i crkveni predstavnici su imali veliku reč u odlučivanju. Na ovoj plaketi je to malo modifikovano, opština je pomerena u centar. Inače, postoji vic vezan za spomenik u centru koji predstavlja anđela koji govori crkvi: „Bože, sačuvaj nas od ovih iza nas“. Možda bi trebalo još pomenuti da potez promene Pogače, izgradnja robne kuće i ovakvog trga sa tim kamenom koji nije sa ovog podneblja je jako narušio stilsku celinu samog centra grada, koji je po stručnoj visokoj oceni u Novom Sadu, sa starom Pogačom bio prvi u Vojvodini u 19 veku. Ima lepših zgrada u drugim gradovima, ali tako kompaktna stilska celina nigde nije postojala.
Ljiljana Milovanov
