trg_fontane
Jedan od najpopularnijih načina na koji VIP-ovac iliti poznata ličnost, ničim izazvan, dokazuje svoju normalnost i običnost, uopšte, svoj ne-kosmički karakter – premda je poduhvat, složićete se, više nego težak – jeste da na’vata dve-tri bake s obližnje zelene pijace i da ih promoviše u svoje intimuse, svoje najrođenije. – Babe nisu babe, to su sada već (njegove, VIP-ovčeve) bake, dobroćudne staričice koje je život naterao da u kamionetima ili pikapovima, skupa sa taze proizvodima, bivaju transportovane gotovo svakog predpetlovskog jutra iz podavalske „ruralije” u prestonicu.
Poznanstvo sa „bakama” izvanredno je sretna okolnost te njihovi VIP-prijatelji, usred svakojakih rasprava i razgovora, dolaze u priliku potegnuti „konkretna” svedočanstva i dokaze „iz života”. Babe, dakle, nikako nisu babe – to su bake povodom čije dece i unučadi VIP-ovac postaje izrazito ljubopitljiv (da li je unuka završila farmaciju, kakvo je stanje u sinovom privatizovanom preduzeću i sl.). Nakon što je preliminarno izdvojio kandidat-babe za mesto prijatelja, nema sumnje da je – birkajući od lepših jabuka – smesta prešao na „ti”, izlanuo štogod prizemno, „burazerski”, namah razvejavši kastinstvo binarne opozicije (važno/ nevažno, poznato/ nepoznato, kosmos/ zemlja). I stao neštedimice uživati u prednostima familijarnosti.
U emisijama u kojima gostuje (ovdašnji talk-show očito postaje najobičniji tv prenos druženja i „zezancije” poznatih ličnosti – s tim da su sopstvene dnevne boravke zamenili televizijskim studijima), VIP-ovac neretko pozdravi porodičnog „dilera”, „svoju baku” od koje svakonedeljno pazari mladi sir ili sveže povrće („Rekla sam joj da ću biti gost večeras u tvojoj emisiji, ona nas SIGURNO sada gleda. Puno je ljubim! Cmok!”). Pri tom, ako VIP-ovac poznaje bakin ruralni nomen – ako je, dakle, nekim čudom uspeo pronaći mestance u svom ekskluzivnom moždanom imeniku, pretrpanom sve samim imenima od vitalnog značaja – ako ga, štaviše, još i nonšalantno spomene, onako en passant, pred multi-milionskim auditorijumom – prirodnost, normalnost, pa-i-on-je-od-krvi-i-mesa kvalitet VIP-ovca bivaju definitivno dokazani. Takođe, potrebno je bakina (razumljiva) hvalisanja kako poznaje nekog od VIP-ovaca potvrditi – jednom zauvek ućutkati dušmane, zle jezike iz bakinih podavalskih sela koji gnusno palacaju kako je sve to neverovatna laž, primer bovarizma, pusta želja jednog života sa margine.
Za one VIP-ovce (ili vip-OVCE) koji su ka zvezdama krenuli preko (seoskog) trnja i ovčijih brabonjaka, ali čega se, bože-sakloni, nikako ne stide, potrebno je pokatkad da ateriraju iz razređenog vazduha kosmičkih visina, u prizemlje, ka mlečnim svežinama prodavačica sira. VIP-ovci i inače dobro znaju da valja brižljivo negovati odnos sa istočnicima – nipošto se ne obeskoreniti!
„Valja se”, dakle, opipati puls naroda, valja sići međ’ ljude i oslušnuti autentični vox populi. U krajnjoj liniji, i VIP-ovci su (ipak) obični ljudi (to je barem moje mišljenje, moja oprezna pretpostavka). – Dakako, na sasvim neobičan i neortodoksan način! I njih je, zar ne, rodila majka?! Ma kako to danas nama delovalo neverovatno – i oni bejahu deca koja su pravila kolače od blata i piškila u prašinu. Uz dužno poštovanje, i slavu, VIP-ovcu. Ili VIP-ovnu.
Ivan Kovač
