trg_fontaneBečej je postao grad ruina nekada privatizovanih preduzeća. Većina njih je u stečaju i od nekadašnje slave nije ostalo ništa sem praznih i napuštenih zgrada.
Najtužniji primeri su nekadašnja fabrika nameštaja „8. oktobar“ i „Trikoteks“. Obe fabrike su danas u stečaju, prazni i polurazrušeni objekti „8. oktobra“ pokušavaju se prodati po višestruko većoj ceni od privatizacione cene, a objekti „Trikoteksa“ u Bečeju, u komšiluku Dečjeg dispanzera, koji su deo i industrijskog nasleđa, nisu čak ni u stečajnoj masi, već su nečije privatno vlasništvo, a taj neko, ako sudimo o stanju zgrada, ne vodi računa o svojoj imovini.
Ti objekti, umesto da ruže grad i predstavljaju opasnost za prolaznike, mogli bi biti pretvoreni u nešto čudesno, nalik na krčme ruine iz Budimpešte. Naime, oronule i napuštene zgrade koje nisu renovirane od 1945. godine, pretvorene su u Budimpešti u „romkočme“ (ruinirani pabovi u bukvalnom prevodu), kao što su „Szimpla kert“, „Mumuš“ itd. Svi ti pabovi nalaze se u Distriktu VII u Budimpešti, koji je poznat i kao Eržebetvaroš. Najveća ruinirana krčma je „Szimpla kert“ otvorena 2001. godine u ulici Kazinci. To je prvi gradski bar ruševina, nastao u napuštenoj zgradi. Svaki ruinirani pab je priča za sebe, ali svakom je zajedničko to što je reč o napuštenim, ruiniranim zgradama ili praznim placevima.
Čak i kad bi neko u Bečeju želeo da stvori nešto lepo i korisno nalik na ruinirane pabove iz glavnog grada Mađarske, recimo od „8. oktobra“, to neće moći da uradi, zasad, jer je firma u stečaju. Za kulturno stecište bilo bi mnogo interesantnija ogromna zgrada „Trikoteksa“, međutim, uprkos tome što je „Trikoteks“ A.D. Beograd, čiji je ogranak „Trikoteks“ u Bečeju, u stečaju, zelena zgrada, u čijem dvorištu je vodotoranj i još nekoliko objekata, nije u stečajnoj masi.
Zgrade „Trikoteksa“ su vlasništvo firme iz Republike Srpske
Pokušali smo da saznamo zašto zgrade „Trikoteksa“ nisu u stečajnoj masi i ko (ne) gazduje tim objektima.
U Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, koja rukovodi stečajnim postupcima, novinar Bečejskog mozaika nije naišao na sagovornika koji bi imao informacije o eventualnom stečajnom postupku bečejskog „Trikoteksa“.
Kada smo zatražili kontakt stečajnog upravnika u „Trikoteksu“ A.D. Beograd (čiji je ogranak, po podacima sa sajta Agencije za privredne registre „Trikoteks“ u Bečeju), od njega je dobijena informacija da objekti te firme u Bečeju nisu u stečajnoj masi, jer su u sudskom postupku u Bečeju postali vlasništvo izvesne firme iz Republike Srpske.
U katastru smo ustanovili da je zgrada tekstilne industrije u ulici Maksima Gorkog 2 u Bečeju vlasništvo društva za proizvodnju, promet i usluge „Sana“ d.o.o. Ta firma nije vlasnik zemljišta na kom su objekti, već je korisnik, a oblik svojine zemljišta je državno. Doduše, po sada važećim zakonima „Sana“ je mogla da zatraži konverziju zemljišta, međutim, to po podacima kojima raspolažemo – nije učinila.
Od Plavšića do Plavšića
Pokušali smo da saznamo kako je „Sana“ postala vlasnik objekata „Trikoteksa“, jer se to nije desilo u procesu privatizacije.
Po podacima sa sajta Ministarstva privrede „Trikoteks“ je 1. septembra 2003. godine na aukciji kupila Bojana Plavšić po početnoj ceni od 4,7 miliona dinara.
Na sajtu Agencije za privredne registre danas se navodi da je zastupnik bečejskog ogranka beogradskog „Trikoteksa“ Čedomir Plavšić.
Istraživanje o tome kako su objekti „Trikoteksa“ u Bečeju, nekada u vlasništvu Bojane Plavšić, postali vlasništvo preduzeća iz Republike Srpske, odvelo nas je u Osnovni sud u Bečeju, a potom i u Jedinstveni informacioni sistem za registraciju poslovnih subjekata Republike Srpske.
Na osnovnu matičnog broja društva za proizvodnju, promet i usluge „Sana“ našli smo to preduzeće. U Jedinstvenom informacionom sistemu za registraciju poslovnih subjekata Republike Srpske piše da se ta firma bavi proizvodnjom tekstilnih proizvoda osim odeće, te da je njen osnivač Čedomir Plavšić.
Međutim, iz sudskih spisa se vidi da „Sana“ nije direktnim putem postala vlasnik objekata „Trikoteksa“.
Između „Sane“ i firme „Ineco“ d.o.o. iz Novog Sada 2009. godine je potpisan ugovor o ustupanju potraživanja kojim je „Sana“ preuzela potraživanja „Ineca“ koja je ta firma imala prema „Trikoteksu“. Zastupnik „Ineca“ bio je Čedomir Plavšić, a „Sanu“ je u to vreme predstavljala direktorka Nada Vujatović, piše u sudskim spisima.
Osnovni sud u Bečeju je 2010. godine doneo rešenje kojim su objekti „Trikoteksa“ dosuđeni „Sani“.
Da li je u sudskom postupku neko platio izvesnu cenu za objekte „Trikoteksa“, kako je „Ineco“ postao njegov poverilac, zašto je ustupio svoja potraživanja prema „Trikoteksu“ firmi „Sana“ i zašto se u svim firmama u ovoj priči pominje prezime Plavšić, saznajte u narednom broju Bečejskog mozaika, 21. oktobra.
Kristina Demeter Filipčev
