trg_fontane
U Bečeju je prošle nedelje uprilčeno svečano otvaranje restorana Klub 4 koji je neuobičajen, jer ima nešto što nemaju drugi restorani, a to je muzejska postavka. U prvi mah neko može da pomisli da se radi o nekim istorijskim artefaktima, a reč je o muzeju sporta, odnosno o postavci koja je vezana za sportska dešavanja, a još specifičnije je to što je potpuno lokalizovana priča i vezana je za sport iz Bečeja – vrhunski, olimpijski, šampionski. Ugostiteljstvo i sport, dve, možda nespojive stvari. O tome kako je došao na ideju da napravi simbiozu na prvi pogled dve nespojive stvari, vlasnik restorana Goran Krstonošić kaže:
– Koliko su nespojive, toliko su i spojive, jer je svima poznato da sportisti u svojim karijerama najviše vremena provode, pored sportskih terena, u restoranima i kafićima, tako sam i ja celu svoju mladost proveo u bazenu i u kafićima, i to u „Blu munu“, legendarnom bečejskom kafiću, gde su se okupljali svi bečejski sportisti. Pored sporta, oblast u koju se razumem je i ugostiteljstvo. Krenuli smo sa nekom malom pričom „Club 4“, dečja igraonica i rođendaonica, i jednostavno smo videli potrebu da se ta priča proširi, da ne bude samo igraonica-rođendaonica već da bude i kafić, pa i restoran.
Bio je vidljiv princip, odnosno strategija korak po korak.
– Baš tako. Mi sve u životu radimo korak po korak, dva puta izmerimo, radimo postepeno i tako smo i došli do ovog muzeja sporta i restorana. Moja supruga Biljana i ja smo imali želju da otvorimo i restoran, i tema koja bi bila u kafiću „Club 4“ jesu stare bečejske slike, pošto smo Bečejci i ona i ja i jako volimo ovaj grad, uložili smo u njega i tu želimo da ostanemo ceo svoj život. Tako smo i krenuli sa nekim bečejskim fotografijama Šlajza i došli na ideju da od svih sportista – počevši od mene koji ne zna gde mu se nalaze sportska dostignuća (na tavanu, u fiokama…), a takav je slučaj i sa ostalim sportistima – „izvučemo“ bilo šta, kako bi se napravilo nešto poput muzeja sporta. Kako je veoma teško bilo kome objasniti i dočarati kako bi to trebalo da izgleda, tako je bilo veoma teško i tražiti od nekog nešto vredno, jer svi znamo da za jednog sportistu osvojene medalje i pehari su nešto najvrednije. Borislava Beba Perić je bila prva osoba koju sam zamolio da mi da nešto i ona je došla odmah nakon osvojenih Olimpijskih igara, tačnije nakon osvojene srebrne medalje u Pekingu, sa medaljom, sa reketom sa kojom je igrala i sa dresom u kojem je igrala. Mene je to i potreslo, prijatno iznenadilo i samim tim je krenula lančana reakcija počev od Mesaroša, preko Rodića, Poljaka itd. Ljudi su prepoznali motiv – otrgnuti od zaborava i sačuvati.
Jedno od počasnih mesta u ovom muzeju sporta-restoranu ima vaterpolo. Ti si praktično ceo svoj život proveo u bazenu i još uvek aktivno igraš za Vaterpolo klub Bečejac, ali kako stvari stoje to će biti sve ređe i ređe ili sve kraće i kraće.
– Obaveze oko kafića i restorana mi ne dozvoljavaju toliko da posećujem bazen. Završio sam ovu sezonu i dao sebi vremena da razmislim čime ću da se bavim, jer ne volim da radim ništa polovično.
S obzirom na koncept ovog objekta opet ćeš biti u kontaktu sa sportistima što sa fotografija, što uživo.
– Sigurno. Vaterpolo jeste moj život, ali sam napravio pauzu da vidim kako će ovo da ide i koliko će mi dati vremena, pa ću možda i nastaviti sa vaterpolom i da pomažem vaterpolo klubu.
Ovde su medalje koje si osvojio. Neću ti postaviti uobičajeno novinarsko pitanje koja ti je medalja najdraža, ali ću ti postaviti pitanje koji ti je eksponat najdraži jer ima dosta zanimljivih stavri. Izložene su između ostalog i fotografije na kojima je bečejski prvi osvajač zlatne medalje na Olimpijskim igrama Čedomir Bugarski, ima tu i eksponata, tako se već mogu nazvati, kao što su recimo patike Zavarka koje je nosio prilikom obaranja svetskog rekorda… Koji ti je izloženi predmet, pored medalje Bebe Perić, najvredniji?
– Njene eksponate bih stavio na prvo mesto, jer je to nešto što sam prvo dobio. Inače, zaista mi je sve vrlo drago i ne bih ni jedan eksponat isticao i zahvalio bih se svim koji su verovali u ovo i koji su želeli bilo šta svoje da daju. Ima tu vrlo vrednih stvari, kao što su Bebina medalja, Ečikina i Njarina medalja sa KUP šampiona, medalje Mirka Blaževića sa evropskog i Svetskog prvenstva, pehar košarkašica, koje su 1993/94. osvojile prvenstvo države, medalja Marka Novakovića sa evropskog prvenstva, dres Vilmoša Zavarka sa Svetskog prvenstva u kojem je napravio 728 bodova …
Celina nije sasvim zaokružena, jer će biti tu još novih medalja. Koliko će ih biti, zavisi od toga šta će sportisti iz Bečeja da naprave na sportskim borilištima. Gledaoce na tribinama očekuje dokazivanje sportista, a šta je ono što će posetioce da očekuje u restoranu? Šta će biti u ponudi?
– Prvo bih želeo da kažem da ovo nije sve. Ja se iskreno nadam da će doći neki novi, mlađi sportisti koji će da naprave državna, evropska i svetska dostignuća i da će ovde uvek biti mesta za to. Ako treba, dogradićemo i novo i ja bih jako voleo da ne ostane na ovom. Veoma je bitno i to da dovođenjem dece u restoran možemo njima da prezentujemo šta Bečej ima od sporta i šta je imao, tako da će uz jedan interesantan meni moći da pogledaju bečejsku istoriju sporta.
V. Filipčev
