Jubilej Gimnazije Bečej: Uspomene za svečanost

Jubilej, 85 godina postojanja Gimnazije u Bečeju obeležen je 27. oktobra u Gradskom pozorištu svečanom akademijom kojoj su, pored bivših i sadašnjih učenika, profesora i nastavnika, roditelja i građana Bečeja, prisustvovali pokrajinski sekretar za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova Miroslav Vasin, nekadašnji učenik ove škole, i predsednik opštine Peter Knezi.

Proslava je počela himnom „Bože pravde“ u izvođenju školskog hora, potom je direktor Gimnazije Miodrag Basarić izrazio zadovoljstvo što se nalazi na čelu jedne od najboljih škola u okruženju koja obeležava značajan jubilej i iz koje su izašle generacije dobrih đaka, od kojih su mnogi danas veoma uspešni i priznati ljudi u raznim sferama društvenog života.
Zatim su učenici škole recitovali na srpskom i mađarskom, ali i na nekoliko stranih jezika koji se danas uče u ovoj školi, a program su upotpunili članovi KUD-a „Đido“.
Povodom jubileja u zgradi Gimnazije otkrivena je spomen ploča u duborezu koju je uradio profesor Jene Berentai, a dodeljene su i plakete zaposlenima u školi koji obeležavaju jubilarne godišnjice radnog staža, Maji Obradović za deset, Ljubici Korhec-Androcki i Miri Spahić za dvadeset i Olgici Dražić za trideset godina staža, dok je profesoru fizike Ištvanu Lapišu uručena plaketa za četrdeset godina rada u prosveti i poklon za ispraćaj u penziju.
Za goste škole upriličen je obilazak zgrade Gimnazije, a potom su evocirane uspomene iz školskih dana.
Profesor fizike Ištvan Lapiš je četrdeset godina proveo u prosveti, bio je i pomoćnik direktora u Zajedničkoj srednjoj školi, ali kaže da je njegovo mesto uvek bilo u razredu: „Kad sam počeo da radim, Gimnazija je slavila 43 godine postojanja, a sada 85. To znači da sam tu proveo dosta vremena, pa čak i kad nisam bio u školi radio sam sa talentovanim đacima koji su išli na takmičenja. Ona prva Gimnazija je meni ostala u najlepšem sećanju, bilo je više entuzijazma, učenici su više voleli da rade i van nastave, jer to je bilo vreme kada nije bilo toliko drugih mogućnosti za zabavu, pa smo često i popodneva provodili u školi. Išli smo na takmičenja, postizali izvanredne rezultate po celoj staroj Jugoslaviji. Danas se učenici više okreću oblastima koje su malo lakše, jer fizika se dugo i ozbiljno radi između četiri zida, tu nema amaterizma, naročito diletantizma, i puno truda treba uložiti da bi učenici shvatili da je fizika lepa nauka. Ako hoćete da se skijate, treba prvo malo da se ’porazbijate’ i mnogo da vežbate, da biste posle uživali u skijanju. Tako je i sa fizikom kao naukom, ne može odmah da se vidi rezultat. Omladinu sve interesuje, pa i ovu današnju, samo razlika je što je manji broj onih koji su voljni da ulože mnogo rada, da shvate fiziku kao nauku, i okreću se oblastima gde pre dostižu rezultate jer normalna je ljudska želja da se bude prisutan i primećen, dok u nauci to nije tako, mi se ne primećujemo. Mislim da deca koja žele da uče za to danas imaju mogućnosti, i u nastavnom kadru uvek ima pojedinaca koji su izuzetno željni da rade sa učenicima, ali moramo imati i učenike. Ja nikad učenike nisam terao da idu na takmičenja, uvek sam čekao da oni dođu da traže od mene da radimo. Nažalost, sada su oni razbacani svuda po svetu, od Kanade do Novog Zelanda“.
Profesor Lapiš kaže da pamti samo lepe uspomene i teško mu je da izdvoji neku generaciju, jer je sve generacije voleo. „Poneću sa sobom mnogo lepih uspomena. Kad sam bio mlad profesor, voleo sam da vodim učenike na ekskurzije. Nadmudrivanje između profesora i učenika uvek je bilo interesantno. Ako su bili dobri 5-6 dana, poslednjeg dana smo išli u disko, ali nadmudrivali smo se da li će izaći na noćno kupanje ili neće, gde ću ih ja sačekati, tu je bilo dogodovština… Bio sam mlad, pa sam izdržao celu noć da ne spavam, čekao sam ih na balkonu, pa su me čak u moru pronašli kada su već mislili da su me se otarasili… Inače, na svakom mom času bilo je i šale i ozbiljnog rada, moji đaci to znaju. Sve u svemu, bilo je lepo“, rekao je Ištvan Lapiš, profesor fizike.
Vera Dragin, profesorica istorije u penziji, radni vek je provela u prosveti: „Kad sam počela da radim bila sam izuzetno stroga, što je bilo malo čudno, početnik pa strog, čak sam učenike u četvrtom razredu Gimnazije rušila na popravni iz istorije. Posle sve to malo popusti, malo se uklopi u kolektiv, međutim, sada, jeste da je demokratija, ali mislim da je jako velika sloboda data. Kad gledamo sadašnji broj izostanaka učenika i onaj pre 10 i 20 godina, to ne može da se uporedi. Ja sam pre pet godina otišla u penziju, tada se sa 25 neopravdanih izostanaka isključivalo iz škole, a danas je velika tolerancija prema tim izostancima. Sećam se, sada je jedna generacija slavila 10 godina mature, a kada su bili u četvrtom razredu jedna učenica kojoj je otac bio doktor, često je donosila lekarska opravdanja, ali i ostali učenici iz razreda. Izvesno vreme sam to tolerisala, a na jednom času odeljenskog starešine rekla sam: ’Sad je dosta, za IV 1 doktor taj i taj je od danas mrtav’. Učenica ode kući i prenese to ocu. Kroz nekoliko dana koleginica i ja sretnemo tog doktora i ona ga upita kako je, a on veli: ’Pa evo, nekako u poslednje vreme samo smrtovnice pišem’“.
Jedan od najstarijih profesora kome je pripala čast da otkrije spomen ploču u Gimnaziji, Andraš Balog, profesor fizičkog vaspitanja u penziji, kaže da je srećan jer je bio na 25. godišnjici Gimnazije, a doživeo je da prisustvuje i 85. Balog se prisetio svojih početaka: „Kao student sam bio stipendista pokrajine i u ono vreme prema planskoj raspodeli došao sam u Bečej 1. septembra 1952. godine, pošto su profesori fizičkog bili deficitarni i nastavu fizičkog vaspitanja su uglavnom predavali neki sa kursevima, neki stari ’sokoli’. Radio sam u svim školama u Bečeju, dopunjavao, zamenjivao, čak sam radio i u Tehničkoj školi u Adi. U Gimnaziji sam fizičko predavao 30 godina. Sećam se da je Gimnazija devet godina bila eksperimentalna škola i u tom programu fizičko vaspitanje nije bilo u rasporedu, niti je bilo ocenjivano, međutim, iz tog eksperimenta se rodio čuveni rukometni klub. Kad je osnovan, bio je prvak sreza, sledeće godine je bio prvak okruga, pa Bačke lige i tako dalje. Svake godine smo išli stepenicu više, tako da je ovde nekada na rukometu bilo i po 3.000 gledalaca, jer smo imali dobru ekipu zahvaljujući eksperimentu. U stvari, to je bila tzv. izborna nastava, učenici su se opredeljivali za određene grane sportova i dolazili su posle podne kao u klubove, a pre podne je bila obavezna rekreacija koja je trajala 45 minuta. Cela škola se bavila nekim sportom, svi nastavnici su bili obavezni da vode učenike, jedne na Tisu, druge na tenisko igralište, treće u dvorište Partizana, a dva razreda su imala korektivnu gimnastiku. To je bilo negde između 1958. i 1967. godine, bilo je dobro i žao mi je što se prekinulo jer su se svi bavili sportom, čak i nastavnički kolektivi su svoje slobodno vreme provodili u sali za fizičko igrajući ping-pong i odbojku… Danas deca izbegavaju časove fizičkog vaspitanja i ne mogu da shvatim da učenici dolaze bez opreme. I kod mene i kod pokojnog Bate Jovanovića i kod Vidora, sportska oprema je bila obavezna“.

Tokom svih ovih godina provedenih u prosveti, profesor fizičkog kaže da je bilo mnogo lepih i interesantnih događaja. „Sećam se da je u školskom dvorištu Gimnazije gde je sada košarkaški teren, bila ogromna rupa, šljaka, voda, blato, ali sve smo uspeli da dovedemo u red. Uspeli smo da obezbedimo neka sredstva i Joza Vidović i ja smo to izbetonirali, onda pokojni Miša Pejović nam je dao sadnice iz Goranskog rasadnika i rekao gde šta da stavimo, kako da ukrasimo dvorište. Sada je dvorište lepo, samo ga ne čuvaju.“
Na pitanje šta bi izdvojio kao najbitniju razliku između nekadašnjih i današnjih generacija, profesor Balog kaže: „Uslovi u školi su sada mnogo bolji, ali mislim da je sada mnogo teže raditi sa decom, nekada je bila veća disciplina i više smo se poštovali. Bilo mi je drago kad su me učenici oslovljavali sa ’čika Bandika’ ili ’Bandi bači’, tada sam znao da sam prisan s njima, da će mi se poveriti, da će mi kazati sve šta ih boli, šta ih tišti. Danas je to drugačije. Recimo, na proslavi 50 godina mature pre 3-4 godine, našli smo se u zbornici i listali smo dnevnik u kom su bili statistički podaci i videli smo da je taj četvrti razred imao 460 izostanaka u toku godine. Tu, pored nas se slučajno našla razredna tadašnjih maturanata i začudila se našoj konstataciji. U prvi mah smo bili iznenađeni i pitali smo se da li je to mnogo, a ona je rekla: ’Ja u razredu imam preko 4.000 izostanaka!’ Tek onda smo bili zatečeni: neka je u razredu 30 učenika, kad se izračuna, tu svaki učenik fali bar 100 dana sa nastave, to je strašno. Toga nekada nije bilo.“

LJ.M.