trg_fontane
Na „Predizbornoj čitalačkoj konvenciji – Biranje pod moranje“ održanoj prošle nedelje u Bečeju, predstavljene su knjige iz edicije „Gral“ izdavačke kuće „Clio“, istaknuta je odgovornost književnika, bibliotekara i profesora u približavanju knjige mladima i konstatovana porazna činjenica da su biblioteke preplavljene šarenim knjigama trivijalne književnosti, sumnjive umetničke vrednosti, velikih tiraža „kao da je reč o novinama, a ne o knjizi“, koje su napisale estradne zvezde, što doprinosi utisku da je to prava vrednost i da je suština života rijaliti.
U dobro posećenoj sali Kreativnog centra Gradskog pozorišta o ovogodišnjem izboru edicije „Gral“ u kojoj su se našli Žan d’Ormeson sa testamentarnim delom „Otići ću jednog dana ne rekavši sve“, potom Izraelka Orli Kastel Blum sa romanom „Doli Siti“, belgijski pisac i pesnik Dimitri Verhulst i „Zaludnost življenja“, zatim grčki pisac mlađe generacije Lefteris Kuljerakis i njegovo delo „Bez korena“, Romana Petri sa romanom „Sinovi istoga oca“ i „Ugrađivanje straha“ portugalskog pisca Ruija Zinka, književnica Ljubica Arsić je nadahnuto govorila o značaju izbora prave literature u odrastanju i formiranju ličnosti mladog čoveka, književnik Vule Žurić, rodom iz Sarajeva je pričao o svojim susretima sa Bečejom iz devedesetih godina i inspirativnošću i podsticajnošču ove sredine na njegovo književno stvaranje, a glavni urednik u IP „Clio“ Zoran Hamović je govorio o medijskoj blokadi knjige, vezi između književnosti i znanja i njihovom uticaju na politiku i izbore, a na pitanje „politika u književnosti – književnici u politici, autonomnost izbora ili anomalija“ je odgovorio da je potpuna sloboda svakoga da li će se baviti politikom ili neće, pa i književnika, ali je pogubno kada književnik svoju fikciju počne da pretvara u politiku kao što smo imali prilike ne tako davno da osetimo na svojoj koži.
Nakon završetka tribine na pitanje kako se društvo, a ne država odnosi prema kulturi, za Bečejski mozaik Zoran Hamović je rekao:
– Kada kažemo država, volim da postavim kontrapitanje da mi neko objasni šta se pod tim podrazumeva. Najčešće kada kažete država, ako govorimo o kulturi, vi mislite na budžet, što će reći koliko ću ja za ono čime se bavim i šta radim dobiti para da to mogu da uradim. To je legitimno, ali u siromašnim zemljama se ne može očekivati previše, a opet da budemo sasvim precizni, mi imamo jednu vrstu inercije iz socijalizma i još uvek razmišljamo o kategorijama da neko treba da nam plati to što radimo i to avansno, ukoliko je moguće. Kada je reč o jednoj vrsti politike u kulturi, to znači da imamo potrebu da se interveniše da budemo zaštićeni, da budemo postavljeni na neko mesto, da možemo nešto da radimo i da smo mirni što se tiče sopstvenog uređenog života. Kao što znamo, socijalizam je prošao i tu vrstu inercije, nažalost, više ne možemo da koristimo. To su izuzetno velike privilegije, a sa druge strane imamo ozbiljnu pretnju, a to je korporativni moral gde je profit taj koji je jedini merodavan i vi imate ekonomsko opstajanje ili ekonomsku propast. Kada je reč o kulturi, jako je teško da sebe organizujete kao ustanovu koja može da proizvodi nešto što je od važnosti za kulturu, što je prepoznatljivo i reprezentativno, a da pri tome učestvujete na taj način na tržištu, to je prosto nemoguće. Šta je onda moguće? Sada se postavlja ključno pitanje za kulturnu politiku: da li je moguće ne biti deo populističke politike kakvu mi imamo sada, a stvarati kapitalne vrednosti i u javnom i u privatnom i u trećem sektoru, dakle, u sektoru nevladinih organizacija i njihovih delovanja, kao i samostalnih umetnika koji su takođe izuzetno važan resurs. Bitno za ozbiljnu kulturnu politiku je kako u našoj, tako i u bilo kojoj drugoj zemlji takva uređenost da imate mogućnosti da se bavite čime hoćete, da zapravo inovacijom, talentom budete u situaciji da proizvedete dela koja su reprezentativna i prepoznatljiva ne samo za sopstvenu kulturu nego i u očima onih drugih kultura koje prepoznaju i usvajaju tu vrednost i stavljaju u poziciju reprezentativnosti a to znači, da upotrebim jednu jaču reč, divljenje. Da li možete da mi kažete, sećate li se ikoga ko je izazvao divljenje a reč je kulturi i kulturnim delatnicima izvan ove zemlje? I te kako. Ali kada? Tek kada su otišli iz ove zemlje, a neki su čak i pobegli.
Kao Danilo Kiš, na primer?
– On je otišao svojim poslom i nikada se nije odrekao svoje zemlje. Imate sad Nemanju Radulovića koji je zaista izvrstan. On nije direktno, neposredno imao jednu vrstu pritisaka ovde (možda na sličan način kao Kiš). Svaka mala sredina guši svoje talente, jer ne može da ih izdigne dovoljno visoko, da im pruži taj prostor i to je ono što je društveni problem malih sredina.
Kako je rekao Radomir Konstantinović: „Palanka vapije za svetskim duhom a kad se pojavi u njenoj sredini, ona ga negira u korenu“.
– Tako je. Potpuno ga poništava.
Rekli ste večeras da postoji i medijska blokada kada je reč o knjigama i kulturi. Da li je ona spontana ili dirigovana?
– Kamo sreće da je dirigovana, jer onda bih poverovao da postoje pametni ljudi koji mogu da diriguju. Nasilje uvek vrše oni koji su inferiorni, oni to čine iz svog straha. Ako su na poziciji da mogu da koriste instrumente straha, oni će iskoristiti za sopstvenu zaštitu od onih koji su pametniji od njih. To je uvek tako. Autonomni i ozbiljni pojedinci moraju da se kriju. Tu je odličan primer Ive Andrića koji je morao vrlo vešto da skriva sve svoje talente i potencijale da ne bi nastradao, jer svaki njegov istup i prejaka reč bi ga satrla. Isti je bio i Meša Selimović. I svi ljudi koji su, zahvaljujući svojoj superiornoj inteligenciji, sačuvali svoj talenat i svoje delo. Šta bismo mi kad bi neka uniformisana budaletina ispalila metak u glavu zato što su rekli nešto što oni nisu želeli da čuju? I danas je isto tako. Iako ljudi misle da živimo u nekoj demokratiji, sada imamo neku drugu vrstu koja pregovara, imamo jedan teror ljudi koji su apsolutno nepismeni i koji jedino što mogu je da kradu odličja. Došli su u situaciju da se predstavljaju drugačije, oni su u politici dobili odličja a nisu dobili odličja da bi ušli u politiku za razliku od svih pametnih ljudi koji u ozbiljnim godinama bivaju nagrađeni, jer je velika je privilegija uređivati život drugima. Mi imamo ljude koji su zabasali i došli u situaciju da sede na vrlo istaknutim mestima sa vrlo velikom odgovornošću a nemaju taj kapacitet.
Kako objašnjavate činjenicu da u predizbornim kampanjama kulture uopšte nema, kao ni u programima stranaka, a ako i ima onda se
ona sporadično pojavljuje i uglavnom na poslednjem mestu?
– To je zato što su kultura, demokratija, solidarnost, empatija, umetnost sada strane reči. One više nemaju tu vrstu tržišne prepoznatljivosti, one nemaju više ulog, onu vrednost specifične težine javne reči. Zato što nosioci ovih aktivnosti i ovih osećanja nisu dobrodošli u javnom životu jer ih masa ne podržava. Ne identifikuje se jer su to isuviše kompleksne stvari. Onaj čovek koji je viđen kao glasač sada dominantne partije koja artikuliše isključivo niske strasti i, naravno, zahvaljujući velikom broju, a takvih je, nažalost, najviše, ona ih zloupotrebljava kao vlast zato što su oni pioni, vojnici koji ih nose na leđima. A da su u situaciji da izađu iz te populističke košulje, što ne mogu jer nemaju kapacitet, jedna ozbiljna demokratska vlast bi prvo uredila kulturu jer je to supstanciona vrednost sa kojom izlazi iz ove zemlje. Oni nemaju potrebe da izlaze. Primetićete da smo postali zaista neko ko je ostao bez ikakvih obeležja. Zato što smo to dobrovoljno uradili.
Kako vi vidite budućnost knjige u ekspanziji i dominaciji IT?
– To ne vidim kao pretnju. Tehnologija se uselila u naše živote jer nam je ona potrebna i mi je koristimo iz istog razloga. Brza dostupnost informacija je zaista učinila civilizacijski vrlo značajan korak i on ni na koji način ne ugrožava knjigu, a ako je ugrožava, onda je ugrožava u onom vidu u kojem je ona inače bila ugrožena, dakle u nekim statističkim odrednicama koje ne ugrožavaju sve nas zajedno. To znači da mi ovom trenutku različito možemo da doživimo određeni sadržaj. Možemo čitati sadržaj u knjizi ili u elektronskom izdanju, možemo slušati tekst.
Prestaje onda mogućnost za onaj strah koji je doživeo Borhes kada je ušao u biblioteku i rekao: „Ja nikada u životu ne mogu stići sve ovo da pročitam“?
– Najbolji čitalac je onaj koji kaže: ja ovo nikada neću pročitati. To znači da se fokusirao, da ga zanima određena stvar, da se posvetio i izrastao iz nje. Onaj koji je u velikoj konfuziji, ko uzima malo odavde, malo odande i ko ne zna zapravo šta hoće, onaj koji besciljno luta, to je dobro i za njega, ali stvar je u tome da znanje, prikupljene informacije nije pretvorio u znanje i nije kapitalizovao nešto što je dobro za njega i za zajednicu, zato što to znanje nije delotvorno. Imate autistične ljude koji svašta znaju i svašta rade, ali je to znanje često nekorisno. Ako ne znaju šta će i kako će da ne bi lutali, možda bi bilo dobro da pročitaju „Čas anatomije“ Danila Kiša jer tamo praktično postoji recept, spisak šta treba i šta ne sme da se propusti u životu. To je veličanstvena, majušna knjiga po obimu, a velika po značaju. Ja često kažem: životna pismenost. Ona zapravo počiva na onom ko ume da čita, ne samo knjige, nego i znake oko sebe. Onaj koji ne ume, a nije izobražen dovoljno da može da čita, pada na životnim ispitima i mi ga u društvu prepoznajemo kao nekoga koga neko izbegava na ulici a ne bi trebalo.
Ovo veče je imalo provokativan naziv „Predizborna čitalačka konvencija: Biranje pod moranje“
– To su nedemokratski uslovi i tehnologija izbora je ta koja je važna u bilo čemu, da li biramo knjige ili ljude, prijatelje… Mi imamo veoma negativan odnos prema onome gde bi trebali da imamo najpozitivniji. Mi se možda sa nekim politički ne slažemo, ali on ima drugi set vrednosti za koji se zalaže i mi treba da mu pomognemo u tome. On nije naš neprijatelj. On jeste naš neistomišljenik i politički protivnik, ali svi činimo jednu zajednicu koja treba da raste. Treba i sebe da proverimo. Možda on zaista nosi ozbiljniji kvalitet. Trebali bi da proverimo svoja znanja. Da ga nadrastemo svojim znanjima i automatski će se zajednica okrenuti prema nama. Tu nema nikakve dileme. Ovo nije naivna stvar koju izgovaram, nije naivna tvrdnja utoliko što smo mi navikli da politiku označavamo isključivo kao nešto krajnje negativno i uvek smo protiv politike i političara a zapravo treba da budemo svi okrenuti ka njoj zato što je to uređenje našeg života. Ako polazimo od toga da ćemo možda mi, neko iz našeg neposrednog okruženja koliko sutra da upravlja nečim što je važan segment javnog života, pa kako možemo onda da ga isključimo? Onda ćemo ga mrzeti zato što je ušao u politiku? Umesto da ga nagradimo svojim strpljenjem, podsticajima da proizvodimo a ne da trošimo i poništavamo vrednosti u svojoj zajednici. Mi smo u ofanzivnom naporu da poništavamo vrednosti koje su nam ostavili. To je zaista kao „Bludni sin“. Dolazimo u poziciju da trošimo nešto što nismo zaradili – rekao je Zoran Hamović.
V. Filipčev
