Kuda idu srednja i mala preduzeća? – Pik na male

Podatak iz prošlog broja novina da privatna firma PIK „Bečej“ duguje za struju više od sto miliona dinara, za poreze takođe veoma mnogo, sa grejanjem je isti slučaj, i tako dalje, razbesneo je mnoge male privrednike u Bečeju koji jedva preživljavaju, jer prvo moraju da „namire“ gladna usta države, a tek onda sebe, a vlasniku PIK-a je dozvoljeno da čini obrnuto, a tako je bilo i pre privatizacije, i tada je kombinat dugovao na stotine miliona dinara na ime poreza na zarade, recimo.

Prema raspoloživim podacima, u opštini Bečej radi 898 preduzetnika i 300 privrednih društava, od toga 6 velikih, 19 srednjih i 275 malih preduzeća. Ta mala i srednja preduzeća i preduzetnici, pre nego što isplate plate radnicima, moraju da plate državi poreze, a ako nemaju dovoljno novca i za jedno i za drugo, moraju prvo da plate državi, pa tek onda zaposlenima. Neretko je dug prema državi nastao upravo zbog toga što država (ili državni organ) nije blagovremeno izmirio svoje obaveze prema preduzetnicima. U nastalim okolnostima firma postaje nelikvidna i onda izlaz traži u uzimanju kredita kod banaka po visokim kamatama kako bi namirila potraživanja od države.
Pored toga, mala i srednja preduzeća moraju da plaćaju i akontativni porez – Poreska uprava izvoli velikodušno da proceni da li će firma da ima dobitak krajem godine (često ne uzimajući u obzir negativne uticaje svetske ekonomske krize), a taj procenjeni iznos mora unapred da se plati. Lako se može desiti da je procena bila loša, te da preduzeće neće imati dobit, na koju je već plaćen porez. Ukoliko zakasni, Poreska šalje opomenu da će blokirati račune firme.
O povraćaju novca – ukoliko preduzeće ne ostvari dobitak – stvar je drugačija. Naime, u tom slučaju uplaćen novac ostaje kao akontacija za narednu godinu, pa ako firma bude poslovala sa dobitkom onda će se izvršiti obračun između ostvarenog i uplaćenog, a ako i naredne godine konkretna firma ima gubitak, uplaćeno od ranije se računa za narednu godimu i tako dalje i tako dalje. Znači povraćaja novca nema.
Mala i srednja preduzeća teško dobijaju novac od države, sećamo se svi skandala od pre nešto više od godinu dana kada smo saznali ko sve dobija pare iz Fonda za razvoj Srbije, pominjale su se velike gazde i velike firme u Srbiji, kao što je, recimo, Delta, koja ima novca, ali je dobijala milione i milione i iz Fonda.
Tu su još i dokumenta. Po računicama, dokumenta koja mala i srednja preduzeća trebaju svakog meseca da predaju državi, takođe su veliki rashod: za podnošenje obračuna PDV-a i ličnih dohodaka Poreskoj upravi, kao i ostalih potvrda za PIO, APR itd., treba najmanje 20 časova mesečno.
Još jedno od opterećenja su i lokalne takse koje preduzetnici moraju da plate (firmarina itd.)
Sve u svemu, pod pretpostavkom da vlasnik ima pet zaposlenih i da na vreme izmiruje sve obaveze prema gradu, državi i opštini, on u proseku ima 40 novčanih obaveza mesečno.
Sve navedeno govori u prilog tezi da država samo verbalno podržava mala i srednja preduzeća, a iz prikrajka ih „kolje“.
Nije kraj peripetijama malih preduzeća, daleko od toga, država ih ograničava na svakom koraku. Najlošije je to što se zakoni Srbije ne odnose se jednako na sve: država ima pik na mala i srednja preduzeća, a PIK-ovima blagonaklono gleda kroz prste, a potom im još pomaže. A sve to mora neko da plati.

Ugrizi ruku koja te hrani

Podaci iz novembra ove godine govore da mala i srednja preduzeća i preduzetnici ostvaruju oko dve trećine ukupnog prometa i oko 60 odsto bruto dodate vrednosti. Ovaj sektor je u prethodnim godinama otvorio najviše novih radnih mesta i danas angažuje 67 odsto svih zaposlenih u privredi. Mala i srednja preduzeća i preduzetnici imaju prevlast u ukupnom broju poslovnih subjekata. Od oko 333.500 svih registrovanih firmi, na ovu grupaciju se odnosi čak 99,8 odsto.
Te firme „izdržavaju“ državu, a država kao da želi sve da učini kako bi ih uništila, ne shvatajući da od njih živi, a ne od velikih firmi, niti javnih preduzeća koje su uglavnom gubitaši.

Za namerni stečaj bez imovine?

Prema vestima iz dnevne štampe, najavu promene Krivičnog zakonika Srbije, koja će namerno odvođenje firme u stečaj tretirati kao krivično delo, a za koje će se izricati zatvorska kazna i oduzimati imovina, podržavaju privrednici, stečajni upravnici i predstavnici sindikata. Namera je da se stane na put izbegavanju obaveza prema državi, drugim privrednim subjektima i zaposlenima, koji najčešće ostaju ne samo bez plata, već i bez doprinosa za socijalno i zdravstveno osiguranje.
Upućeni tvrde da je „proizvodnja stečajeva” već poodavno postala unosan posao, a ukupan broj sudskih predmeta, koji ne mogu da se izvrše zato što je neko preduzeće otišlo u stečaj, veći je od broja svih drugih izvršnih presuda u Srbiji. Takvih je najmanje 500.000.
Namerno uvođenje preduzeća u stečaj i postojeći propisi tretiraju kao krivično delo. Da bi počinilac otišao na robiju, treba, međutim, dokazati nameru da se oštete poverioci, što je veoma teško.
Mnogo je više slučajeva kada jedan vlasnik osnuje više firmi. Kad mu se blokira račun u jednoj firmi, dok čeka okončanje stečaja, koji neće podmiriti poverioce, on nastavlja da radi sa istom imovinom prenetom u neku od novih firmi. Agencija za privredne registre za 500 evra registruje novu firmu takvog dužnika, a da prethodno ne proveri njegovu istoriju poslovanja, što ne bi smelo da se događa.
„Proizvodnja stečajeva” bila je veoma raširena u neslavnoj privatizaciji. Kupci bi prezadužili kupljeno preduzeće, a novac od kredita ili robe izvukli bi u neku drugu firmu u svom vlasništvu ili vlasništvu povezanih lica. Ako je reč o dobrim firmama, izmisli se posrednik za prodaju robe kupljenog preduzeća, koji je takođe u vlasništvu istog čoveka. Tako se roba posredniku prodaje po niskoj ceni, a posrednik tu robu zatim po višoj ceni prodaje kupcu. Tako je celokupna dobit ostajala izvan privatizovanog preduzeća i često se koristila za izvršenje investicionih obaveza ili plaćanje narednih rata prodajne cene i slično. Tako je kupac privatizovanog preduzeća parama tog preduzeća izvršavao obavezu da investira u njega ili obavezu iz socijalnog programa.
Bečejcima je veoma poznata ova priča, zar ne?

Kristina Demeter Filipčev