Laušević i peticiona gomila

Glumac Žarko Laušević nesumnjivo je zgodan čovek, umetnički obdaren i, tako barem kažu, pristojan. Uspelo je ovaplotio množinu dramskih likova – sa njim ili, određenije, posredstvom njega smo, kako se to voli reći, intenzivno plakali i smejali se. Sve to je, međutim, posve irelevantno kada razmatramo (zlo)delo koje je počinio (a sam se Laušević, kao autor knjige, potrudio da nam sasvim nesretno delegira ovu temu dopustivši da ova super-intimna ispovest, dok je stvar još dobrano vruća, postane bestseler). Pri tom, a primedba je ključna, Laušević nije očepio državu (nekakvu apstraktnu opštost) već pojedince – a tada država i različite „peticione gomile” nemaju pravo da petljaju oko amnestije prestupnika na osnovu njegovog društvenog značaja.

U takvim je slučajevima nužno strogo razlučiti čovekovo (zlo)delo od njegovog „lika i dela”. Meritum (zasluga), kolektivni značaj pojedinca, njegova društvena „težina” ovde moraju biti bačeni kroz prozor kao irelevantni. Nečiji doprinos javnom dobru u izvesnim slučajevima može relaksirati njegove dužnosti spram kolektiva – nikako, međutim, i dužnosti koje ga obavezuju prema drugim pojedincima. Pored argumenta zaslužnosti, u ovoj je stvari potrebno odbaciti i tzv. argument brojnosti odnosno pozivanje na značajnu mnoštvenost istomišljenika (iako brojnost peticionista može, a i treba biti dovoljan razlog da se izvesno pitanje još jednom razmotri, da se iznova problematizuje). Predsednik Srbije, međutim, „živ čovek”, zainteresovan je, preko svog mudrog cvikera, za statistiku, za preračunavanje rejtinga, kotiranja i sličnih brojki (naime, za političara je argument brojnosti majka: vox populi, vox dei) – te se čini da je broj prodatih primeraka Lauševićeve knjige predsednik protumačio kao broj budućih peticionista – a valja se ugnezditi u srce budućih glasača. Sad, ili je predsednik amnestijom namerio da predupredi oformljavanje “peticione gomile” (time što će joj unapred ispuniti zahteve), ili je naprosto želeo da osvane u najavljenom nastavku Lauševićeve ispovesti i tako podrži estetičko načelo da „život piše romane” – istina je, verujem, negde na polovici. „Peticiona gomila” se, uzgred govoreći, oformljava kada peticionisti postanu uticajni ne otud što alarmiraju povodom izvesne nerazložnosti, već jedino zbog svoje brojnosti.
U vreme emitovanja prve latino-američke serijske-hit-histerije pod nazivom Kasandra, kada je zlosretna protagonistkinja dopala zatvora – babe iz jednog ovdašnjeg sela sastavile su peticiju venecuelanskim vlastima inicirajući Kasandrino oslobađanje. Naime, one su videle „svojim očima”, u regularnom večernjem terminu, da je „Kasandra nevina i da nije ubila Ignasija” – i svaka od njih je bila spremna potvrditi Kasandrin alibi na sudu (u Karakasu). Brutalna medijska nepismenost nije tu bila tek razlog što se nije valjano razlučila fikcija od stvarnosti – bakutaneri, naime, uopšte nisu primetile fikciju! Za babe-peticioniste sve je bilo toliko stvarno i neupitno da je čak i mladi par na mopedu iz reklame koja je redovno emitovana na početku epizode postao integralni deo Kasandrine serijske-realnosti (babe su tako bačene u permanentni rebus: „Ko su ono dvoje na motoru što samo prođu?”).
Estetičku nepismenost vrlo često prati izvesna fiksacija na faktičko, na ono pojedinačno-realno. Takvi gledaoci se obično čvršće prilepe uz sedalo kada u uvodnoj špici pročitaju da je film zasnovan na istinitim događajima, ili makar da je inspirisan događajima koji su se zaista desili. Oni su privrženici fakticiteta, dokumentarnosti – nikakvo ih umetničko „izumevanje” i „pesnička sloboda” preterano ne interesuju. Stoga i Lauševićeva ispovedna proza u rukama takvih estetičkih duduka zaprima posebnu „kilažu”. Međutim, umetnički pojam stvarnosti je sasvim različit – i naprosto superioran! – u odnosu na banalnost onog striktno-činjeničnog: umetnička je istina dublja i, pre svega, profilisanija od one životne, sirove.
Potrebno je, međutim, dodatno osvetliti odnos fikcije i stvarnosti. Ne samo da časnost i ispravnost jednog Miloša Obilića može uteloviti kakva ulična bitanga, lupeština sklona glumi, nego i Bajazita (ukoliko ga posmatramo kao beskrupuloznika) može „izneti” jedna tanana duša tj. ‘leb od glumca. Međutim, ne samo da je filmski i teatarski Laušević fikcija (dobrota likova koje tumači nije glumčeva dobrota, niti je – gotovo da mi je neprijatno isticati ovakve trivijalnosti – slabost junaka koje ovaploćuje slabost samog glumca), već je i ispovest koju Laušević obelodanjuje svojevrsna fikcija. Ona je samo jedan način viđenja stvarnosti. U tome, međutim, nije njena mana, već, kako ćemo u zaključku videti, preimućstvo.
Isto tako, pevačica Ceca godišnje usreći po 100.000 šiparica i drugog življa na svojim koncertima (uz minimalnu cenu karte, treba istaći), pobaca ih u sevdašenje, u višestruke katarzičke vrhunce – ali to ne može poreći izvesnu sličnost između nje i sir Olivera (secikesu sa stilom iz stripa Alan Ford). Niti, obratno, uočena sličnost treba da ima reperkusije na poimanje kvaliteta njene muzike.
Privilegija za Lauševića je što svojom knjigom uspeva rehabilitovati sebe – ne, naravno, putem demagoški intonirane amnestije od strane Tadića – i predočiti sopstvenu ljudsku fizionomiju. Međutim, on čini, na posredan način, i mnogo više i značajnije od toga! – A to čitaoci njegove knjige ne valja da izgube iz vida. On, kao umetnik, ne rehabilituje jedino sebe već i sve druge „normalne i obične” ubice. Ovde zapravo nije reč o tome „kako je zaista bilo” ili šta je „konačna istina” događaja, a što već spominjani faktoljubi mogu iziskivati od Lauševićeve knjige. Naime, nisu toliko bitne činjenice („kritična noć”, „vatreno oružje”, „prostrelne rane u predelu grudnog koša”, „lišavanje života”, i druge pravne tričarije), već način na koji ih jedan osetljiv duh doživljava. Nesporno je da bi svako od nas vrlo često pripucavao kada bi se kakav zao duh šegačio sa nama te, u trenucima kada se razbesnimo, na uzici spuštao iz vazduha revolver u naše ruke. To, međutim – tvrdo naglašavam – ne može opravdati ubicu! U tome je tragika ljudskog udesa. Iz takvih se situacija čovek ne može nevino iskobeljati (moralno, pre svega) – nama, stoga, ostaje jedino da se nadamo da u njih nećemo dopasti.
Laušević, dakle, govori i u ime mnoštva drugih nesrećnika, anonimusa, o čijoj patnji mi niti znamo, niti želimo išta saznati. Za nas oni ostaju tek monstrumi iz senzacionalističkih novinskih naslova, ili šturi statistički podatak. Laušević posredno govori o svima njima, nemoćnim da adekvatno artikulišu svoje osećaje i mišljenja, takođe, bez prilike da im reč glasno odjekne. Ali Lauševićev udes govori i o čoveku uopšte – temeljnu istinu da, naime, svako može postati ubica! Granica između njih i nas, ubica i onih koji to nisu, na kojoj toliko moralizatorski samozadovoljno insistiramo, povučena je dobrim delom voljom slučaja.

Ivan Kovač