trg_fontane
Kraj godine obično znači završetak, tek kod nas Srba označava početak svojevrsnog šenlučenja ne bi li se u januarskim verskim praznicima, kroz ogromne količine alkohola i mesa, osvetili svim svojim strahovima i neuspesima iz prethodne godine. Bude tu i pesme i igre, a kakva je to slava, ako se ne ponapijamo i makar potučemo, recimo, za mir božji. Ako pri tom slavlju nikome ne uleti kroz roletnu rikošetirani metak u spavaću sobu ili ne nanesemo nikom ozbiljne povrede od petardi i pirotehničkih sredstava, onda slavlja nije ni bilo.
U pravoslavnoj tradiciji postoji jedan stari običaj „teranje Božića“. Tom prilikom, obično mladi momci uzjašu svoje konje, prolaze ulicama i pronose vest o Hristovom rođenju. Tada se okupljaju domaćini ispred svojih kuća u ulicama kojim prolaze konjanici i pozivaju ih u dvorište, daruju konjanike prigodnim poklonima za taj praznik i ispraćaju ih. Verovalo se u našem narodu da to donosi sreću, kao i da je to prilika da se prikaže devojka iz kuće koja je za udaju. Možda najlepši deo verovanja jeste to što se na Božić nikako ne sme svađati, niti se deca smeju tući.
Nažalost, u današnje vreme, kada se pokušava da se neki zaboravljeni običaji ponovo vrate, sve ovo poprima sasvim drugačiju konotaciju, ako se u obzir uzmu namere onih koji taj običaj revitalizuju. Pošto se u nas Srba slave krsne slave u kafanama, možda ne bi bilo zgoreg da se i Božić tera džipovima, jer zaboga u svakom modernom džipu, ispod haube nalazi se čitava ergela a i momci su tako privlačniji udavačama. Sve to može takođe da se proprati i prikladnom muzikom, recimo hitovima Sandre Afrike sa moćnog ozvučenja ergele na točkovima. Sve ovo je sasvim prihvatljivo, jer u skladu sa vremenom moraju se iznalaziti i rešenja, adekvatna izazovima modernizacije društva. Ako nema raspoloživih prevoznih sredstava, možda bi se vozilo moglo iznajmiti od otaca svetog Sinoda SPC, oni dosta toga poseduju, možda zbog toga što ne plaćaju porez, ili su pošteno zaradili preprodajom darova uboge sirotinje, čija su poslednja uteha bili. Ipak verujem da se tako drastične mere ne moraju primenjivati, jer preteklo je nešto od petooktobarske revolucije, a valjda su nešto u svom životu stekli i preci revolucionari, odani vernici druga Tita i partije. Uzorni omladinci Titovog vremena, danas idolopoklonici i zaštitnici vere, pokušavaju da ožive ono što su skrajnuli njihovi očevi i bliži prijatelji dizanjem dva prsta u zgradama komiteta, ne bi li sebi obezbedili sve blagodeti i privilegije koje donosi vlast, danas to isto pokušavaju da vrate, jer i privilegije u nas Srba su nasledna kategorija. Kako biti demokrata ako tata nije bio komunista? Zaboga, uvek mogu da se nađu dva svedoka da je čovek uzoran građanin i dobar vernik. Ipak, na svu sreću Bog je široke ruke, pa sve prašta, tako da i za mene grešnoga, možda bude spasa. Na kraju bih da prihvatim, ako može, polovinu običaja o kom govorim, konji mogu u dvorište, vi gospodo ne. Nek nam gospod Bog svima oprosti.
S.T.
