trg_fontaneKo je prethodnih godina pratio ovdašnje folklorne svečanosti, otvaranja umetničkih izložbi, manifestacije u biblioteci i slične događaje, nije mogao da ne primeti stepen kontaminacije kulturnog i, uopšte, društvenog prostora usled kužnog patronatstva lokalnih političara. Ovi se, naime, utrpavaju gde god stignu, i nastoje svojim neuverljivim i dosadnim „prigodnim rečima” i najgorim frazetinama ispratiti ma koji lokalni sadržaj i „uveličati” ga svojim prisustvom.
Ovo neumereno utrpavanje, međutim, ne samo da je lišeno ukusa, već je i preteće po slobodan razvitak društva. Lokalna vlast – sadašnja, čini se, jednako koliko i prethodna – kao da poručuje kako ništa nije moguće bez njenog blagotvornog amina.
Iz prethodnog društva, socijalizma, ovdašnji su političari preuzeli ono najgore – partitokratiju – umesto, recimo, ideju samoupravljanja, koja je i bit demokratije.
Jedan deo odgovornosti je na političarima (koji, po prirodi stvari, nastoje raširiti opseg uticaja koliko mogu), ali je drugi – za nas, građane, i značajniji – na samim organizatorima manifestacija koji podstiču paradiranje i samopromociju lokalnih političara kako bi osigurali i buduće dotacije (dakle, da bi dobili upravo sopstvene pare!) ili to, pak, čine iz niskih stranačkih pobuda. U svakom slučaju, na delu je servilan, provincijski, duboko autoritaran duh: sve mora biti osmišljeno i aminovano odozgo, sa viših instanci. Napokon, rđavom krugu doprinose i sama lokalna glasila koja počesto ne propuštaju da spomenu, prilikom izveštavanja o kulturnim događajima, koja je od „viđenijih” ličnosti bila prisutna. – A koliko je pojam „viđenosti” isprazan i uistinu tupav, govori okolnost da oni što su pre nekog vremena bili „viđeniji”, danas to više nisu – jedino, naime, zato što više nisu na „položaju“ ili im je plići džep.
Dakle, na stranu bledilo, dosada, „navijenost” diskursa lokalne politike. – Suštinski problem predstavlja konstantno zatiranje svesti da niko odozgo ne treba i, u krajnju ruku, ne može da osmišljava društveni život, odnosno život jedne zajednice (to posebno važi za kulturu!). Samostalna inicijativa, slobodno udruživanje i samoorganizacija građana jesu pojave koje se, na žalost, sve ređe mogu ovde primetiti. Partitokratija, kao i sveopšta politizacija – nametnute odozgo, a odozdo spremno prihvaćene – predstavljaju danas najozbiljniju smetnju nesmetanom razvitku društva, te i jednoj lokalnoj zajednici. A posebno idealu samoupravljanja – gde bi političari na kulturnim i drugim manifestacijama naprosto bili posetioci ili gosti, a nikako patroni i mecene (ove su se besmislice u Bečeju zaista mogle čuti povodom lokalnih političara!). S tim u vezi, pravi je nonsens i upravo svetogrđe da „viđenije“ ličnosti iliti glavonje, po pravilu zauzimaju mesta u prvim redovima u crkvi prilikom svečanih službi, kao da u božijim očima na bilo koji način mogu imati prvenstvo u odnosu na poslednjeg bednika (ovo pravilo, dakako, svedoči o autoritarnom duhu crkve kao institucije).
U društvenoj stvarnosti kakva jeste – dobrano nesavršena! – prava mera u ovoj stvari verovatno bi bila da lokalni političari, ako već moraju, prisustvuju manifestacijama, kao znak podrške, ali da ne budu u prvom planu, niti da im se daje reč. – Dok će vremenom, nadamo se, sve više i više gubiti (neopravdan) uticaj. Sada ih, međutim, doslovno rečeno, posvuda ima. Takoreći – kako glasi pučka dosetka – samo što nam ne iskaču iz wc-šolja.
Vidite, da budem sasvim iskren, ni sam ne bih imao ništa protiv da mojim toaletnim aktivnostima – pri tom, ne mislim na trimovanje brade i druga ulepšavanja – prisustvuje lokalna nomenklatura moći: političari, sveštenstvo (kako pravoslavno, tako i katoličko) koje bi garantovalo bogougodnost prilike, kao i mesni lovatori. Štaviše, verujem da bi mi to i imponovalo (i ja sam, morate razumeti, čovek od krvi, mesa i izvesnih telesnih izlučevina). Naime, ovi „viđeniji” bi uistinu uzdigli čin na jedan viši, zvaničniji nivo. Svejedno, ne bih im dopustio da govore i da „prigodno” primećuju kako je lokalna samouprava oduvek podržavala ovakve pozitivne inicijative kod građana, i da će ih i ubuduće podržavati, i slične baljezgarije. Potrudio bih se, dakle, da njihova kontaminacija, daleko razornija, ipak ne nadvlada moju. Jer to je moj trenutak i ne dozvoljavam da se iko ispreči između mene i moje šolje.
Ivan Kovač
