trg_fontane
Već duže vreme na kontejneru kod crvenih kula (iza autobuske stanice) stoji natpis „McDonald’s“, naziv lanca restorana brze hrane.
Razume se, natpis na kontejneru može se čitati i kao vrlo duhovita fora (a jeste! – makar meni samom), štaviše, kao dvoznačna poruka – gde pored sprdnje i izrugivanja na račun sirotinje možemo (u)čitati i jednako duhovitu kritiku društva u kome najsiromašniji po svoj „hepi mil“ umesto u restoran moraju ići do obližnjeg kontejnera tj. đubreta (nekom’ đubre, nekom’ hrana!). Nažalost, u komunikaciji nije naprosto bitno šta je govornik namerio da kaže, već, pre svega, kako to slušalac shvata (u ovom slučaju to su svi oni koji su videli „reklamu“ na kontejneru) – a „kritična“ poruka, bilo kako bilo, u svesti očevidaca najvećma emituje podrugljiv sadržaj. I kao takva, mora se uzeti kao (objektivno) podrugljiva. A podrugivati se sirotinji je gadluk, znak lošeg (komičarskog) ukusa i, još više, moralne ležernosti, čak kržljavosti moralne svesti koja bez sumnje izvire iz konformističke ušuškanosti omladinaca u zaštitničkom potpazušju mamica i tatica (držim da je autor natpisa svakako omladinac; tome u prilog svedoči i autorovo primitivno mišljenje da je Mekdonaldov lanac restorana pojam ugostiteljskog ekskluziviteta, a što je pokušao iskoristiti za stvaranje komičnog efekta kontrastom).
Ključni problem je, međutim, okolnost da naše društvo, u najboljem (divlje)kapitalističkom duhu, drži da je određen broj gole sirotinje, beskućnika, prosjaka, kopača po kontejnerima naprosto nužan – i, samim tim, prihvatljiv! Određen procenat ubogara je naprosto predviđen sistemom – problem i rešavanje problema nastaju tek kada predviđeni procenat biva premašen!
Istovremeno, to isto društvo tolerantno spram mnoštva golih sirotana, ne može podneti niti jednog jedinog šovinistu. – Kada je pre koju sedmicu na zidu mlina u Picoderu ispisana poruka „Mađari, idite iz Bečeja“ ili kada je na nedavno podignuti spomenik Šandora Petefija u Donjem gradu izvršen „atentat“, političke stranke su se stale utrkivati ko će oštrije i ljuće da osudi izgredništvo (premda je u slučaju spomenika utvrđeno da je fleke izazvao proces oksidacije, a ne vandalski čin nacionalista, tu je još očitiji obrazac dejstvovanja određenih političkih centara: gotovo da se ekscesi priželjkuju budući da im obezbeđuju razlog, odnosno opravdanje postojanja).
Nije samo reč o tome da je sirotinja naprosto ugroženija i bez zaštitnika – radi se o činjenici da je društvo sklono poopštiti nacionalističke ispade, iako se oni u ovakvim mirnodopskim okolnostima uvek moraju čitati kao delo pojedinaca (u tom smislu je izveštavanje RTS-a povodom kosovske krize katastrofalno – prilog o određenom zlodelu Albanca uvek namerava podstaći neprijateljstvo i pujdati na čitav albanski narod), dok se siromaštvo ili upojedinjuje (na određene siromahe), ili se nastoji učiniti neodređenim i udaljenim. Međutim, siromaštvo je ovde i sada, masovno prisutno – i pored naše solidarnosti svakako zaslužuje da mu uvažimo njegovo dostojanstvo. Ma kako da je šovinizam i dalje ozbiljan kancer našeg društva (zluradi politički centri drže palčeve da se kancer nikada i ne zaleči, pri čemu nisu skloni priznati bilo kakav boljitak kada do njega dođe) – ono se danas ni u kom slučaju ne može meriti sa strahotom siromaštva. Stoga bih voleo da su političke stranke u cugu prekrečile pored „poruke mržnje“ i ovu, jednako uvredljivu, „poruku sprdnje“.
Ivan Kovač
