trg_fontane
Rad SOS telefona za decu u Bečeju pokrenut je u okviru Lokalnog plana akcije za decu, i to je jedna od mera u cilju suzbijanja zlostavljanja, zanemarivanja i nasilja nad decom.
SOS telefon – 064-895-9018 – funkcioniše od prvog jula prošle godine svakog radnog dana od 17 do 20 časova.
O tome kako ova služba funkcioniše psihološkinja Marica Kresoja, koja se javlja na pozive, kaže da je prvenstveni zadatak ove službe da pruži psihološku i emotivnu podršku detetu kroz razgovor i da je svakom ko pozove SOS telefon zagarantovana anonimnost. Ona je istakla da je za godinu i po dana rada SOS telefon pozvalo samo 25 dece: „Realna pretpostavka je da je problem nasilja u porodici na teritoriji opštine Bečej prisutan u većoj meri i sigurno ima razloga da se zove ova služba, ali se to ne radi, bez obzira na naše reklamne kampanje i promocije. Dete koje se javi, ne mora da kaže ni svoje ime, ni adresu, niti bilo šta od podataka, nego samo problem sa kojim se suočava, jer je naš posao savetodavni. Do sada smo primili ukupno oko 25 poziva, među kojima je bilo i poziva od baba i deda koji su se žalili u ime dece. Rekli su, recimo, da jedan od roditelja zanemaruje dete, ili da ono trpi fizičko nasilje od roditelja. Deca nam se češće obraćaju putem SMS poruka u kojima traže samo objašnjenje ili odgovor na pitanje šta da rade u određenim situacijama“, rekla je Kresoja.
Pretpostavlja se da su razlozi malobrojnih poziva i to što se rad službe SOS telefona odvija preko mobilnog telefona (što je skuplja varijanta za potencijalne korisnike usluga ove službe), radno vreme je ograničeno, a problem je i to što osoba koja se javlja na telefon, ne zna mađarski jezik, ali i okruženje u kojem živimo i mentalitet.
„Objašnjenje možemo tražiti i u ljudsko navici i pretpostavci da nam niko ne može pomoći, ili u shvatanju da pomoć neće biti adekvatna. Kod populacije dece je to možda još specifičnije, jer kod njih postoji i jedna vrsta straha da traže pomoć, pošto još uvek u našim porodicama vlada mišljenje ’ja sam te rodila i ja mogu da radim šta hoću’, što je pogrešno i što je regulisano i zakonom“, objasnila je psihološkinja.
Inače, od prvog januara 2010. godine u službi SOS telefona će raditi osoba koja zna i srpski i mađarski jezik, „prelazak“ službe SOS telefona sa mobilnog na fiksni telefon se takođe rešava, dok radno vreme ostaje, jer je budžet Lokalnog plana akcije za decu ograničen i postoji mogućnost finansiranja samo tri sata dnevnog dežurstva.
O tome da li služba SOS telefona ima konkretne rezultate u rešavanju problema dece, Kresoja kaže da ova služba nema povratnu informaciju. „Rad službe se sastoji u pružanju saveta i podrške deci u rešavanju njihovih problema kroz razgovor, i pri tome je to anonimno, a deca se najčešće obrate jednom ili dva puta. Zato nemamo povratnu informaciju o tome šta se dešava sa decom koja imaju problema, osim u izuzetnim slučajevima kada deca žele da se predstave i traže susret sa psihologom, a potom se sama jave da kažu da li je njihov problem rešen. Do sada nije bilo slučajeva koji su zahtevali intervenciju drugih institucija, deci su uglavnom bila potrebna samo objašnjenja“, rekla je Kresoja.
Prijavite nasilje u porodici
Prema podacima Opštinskog javnog tužilaštva, tokom 2008. godine na teritoriji opštine Bečej policija je podnela 16 krivičnih prijava zbog nasilja u porodici. U šest slučajeva su deca zlostavljana (četvoro mlađih od četrnaest godina i dvoje do osamnaest godina), u pet slučajeva nasilje je izvršeno nad ženama, u jednom slučaju nad muškarcem, a prijavljena su i četiri slučaja kada su odrasla deca izvršila nasilje nad roditeljima. 
Doneto je šest presuda u ovim slučajevima – jedna zatvorska kazna u trajanju od šest meseci, četiri uslovne osude i jedna obustava postupka usled nedostatka dokaza. Izrečene su i dve mere bezbednosti, obavezno lečenje alkoholičara i oduzimanje predmeta kojim je izvršeno nasilje.
Opštinska javna tužiteljka Marica Burić kaže da je u bečejskoj opštini borba protiv nasilja u porodici počela mnogo ranije nego što je na nivou države ova borba medijski propagirana, da bi se oni nad kojima je izvršeno nasilje ohrabrili da podnose krivične prijave. „Po mom mišljenju učinjen je velik pomak, a najviše me ohrabruje to što smo imali povratne informacije sa terena, odnosno od Centra za socijalni rad, koji u okviru svojih ovlašćenja prati situaciju. Imamo situaciju da se određena porodica konsolidovala i da je nasilnik prestao da zlostavlja svoju porodicu. Nasilje u porodici se dešavalo i ranije, ali dok nije bila pokrenuta medijska kampanja na nivou države, zlostavljane osobe nisu imale hrabrosti da podnesu krivične prijave. Sada je taj broj porastao, jer su se osobe koje trpe nasilje osnažile. One imaju pravo da podnesu krivične prijave protiv nasilnika. Htela bih da naglasim da se krivično delo nasilja u porodici goni po službenoj dužnosti, ako je bilo nasilja, ako u prilog tome govore dokazi, ako postoji nalaz lekara, veštaka ili sudsko-medicinskog odbora o vrsti i težini povrede i mehanizmu povređivanja, taj postupak se sprovodi do kraja. Naš stav u tužilaštvu u vezi sa nasiljem u porodici je izuzetno strog i tražimo da kaznena politika bude pooštrena da bi se i specijalna i generalna prevencija poboljšala. Borba protiv nasilja u porodici se mora raditi u jednom lancu, i svaka karika mora maksimalno profesionalno da odradi svoj deo posla“, rekla je tužiteljka.
Međutim, u praksi se ipak desi da neka karika u lancu zataji i ne uradi svoj deo posla na pravi način, pa se procesuiranje slučajeva nasilja u porodici ne može sprovesti brzo i efikasno.
U 2009. godini je podneto 18 krivičnih prijava zbog nasilja u porodici, a prema rečima tužiteljke Burić, pored nasilja između supružnika i prema deci, vrlo je čest slučaj da odrasli ljudi zlostavljaju svoje majke i očeve.
LJ.M.
