trg_fontanePoglavar Srpske pravoslavne crkve, Irinej, prilikom nedavne posete Sarajevu primetio je, u duhu dobrosusedskih odnosa, da su jedino verujući ljudi sposobni za moral i valjano delanje. Bratimeći hrišćanske i muslimanske bogomoljce, patrijarh je, međutim, iz zagrljaja sasvim nekorektno isključio ateiste.
Ova primitivna/infantilna teza je tim više problematična budući da predstavlja i mišljenje ljudi u načelu – mišljenje svih onih koji ako i ne tvrde da „tamo gore” prebiva hrišćanski bog (ili neki drugi određeni bog), ipak naslućuju i neodređeno primećuju da „ima nešto” ili, pre, da mora biti nečega (videćemo dalje značaj ovog moralnog postulata!), jer inače stvarnost gubi sopstveni temelj, a život postaje decentriran, upravo besmislen.
Otud svi oni koji „ne poznaju boga” moraju biti nepouzdani (svakojaki sumnjivci, vetropiri, štaviše, „vukovi pod jagnjećom kožom”), te se na njih nipošto ne smemo osloniti u svakodnevnom životu. – Takvi, naime, ne drže zadatu reč, takvi rade iza vaših leđa, spavaju sa vašim ženama, potkradaju državu i čine nebrojene druge nepodopštine.
Moralno postupanje, prema tome, može biti utemeljeno jedino na strahu od kazne – dakle, utilitaristički – na trepetu u koštanoj srži od lomača, kazana ključale vode, sumpornih isparenja i krika stradalnika. – Ukoliko isključimo strah, šta uopšte preostaje, pitaju se oni, da utemelji moral?! Stoga, kada kogod ne drhti pred bogom, to zapravo znači da možemo očekivati da svakog momenta isuče nožekanju (ili genitalije – ili i nož i genitalije!) i stane terorisati unaokolo. Silogizam, u krnjem obliku, glasi: „ne plaši se taj boga”, dakle, opasan je! Čovek, dakle, bedan kakav jeste, netremice mora u svesti prizivati grozote pakla, što čulnije i sugestivnije, mora se uživljavati u paklene muke naprosto kako sledećeg trenutka ne bi započeo da pali po komšiluku, da kolje i siluje. Otud je, usled pretpostavljene čovekove zverske naravi, potrebno postulirati svevideće oko – isprva roditeljsko, a potom i božije – koje sve osmatra, sve zna i, konačno, sve kažnjava. Naravno, u svesti verujućeg logički sled biva, sasvim lukavo, izvrnut naglavce. Naime, genealogija je tu obrnuta: prvo postoji bog, zatim čovekova bogobojazan i, tek naposletku, čovekovo „uredno“ moralno postupanje.
Na istom se tragu zameće i glupost – uostalom, vrlo opasna glupost – kako bi, da nema boga, sve postalo dopušteno. Takoreći, kad mačke nema, miševi (krvavo) kolo povedu. – Dakle, nisu problematični jedino vernici koji tako (primitivno/infantilno) zasnivaju sopstveno moralno gledište, već i ateisti koji drže da usled nepostojanja boga sve postaje besmisleno, što kao posledicu ima moralni relativizam. Pri tom, značajno je primetiti, postojanje/nepostojanje „predviđenih sankcija“ od strane božanskih ili državnih instanci, vrlo često biva pobrkano sa pitanjem smisla/besmisla, odnosno morala/nemorala određenog postupka. Brkaju se, dakle, pravna (ne)dopuštenost i moralna (ne)dopuštenost. Naime, čovek uvek ima slobodu da čini šta mu je volja – u tom smislu, uvek je sve dopušteno! – pitanje je „samo“ da li je on spreman prihvatiti odgovornost za sopstveno mišljenje i postupke, pa čak i nasuprot bogu.
Sa druge strane, ima ljudi koji svoje valjano postupanje ne nastoje zasnovati na pretpostavci postojanja boga. Ukoliko nema apsolutnih vrednosti – ako nas bog nije opskrbio “moralnim čulom”, a u stvarnost nije pohranio moralne esencije – to, dakako, ne znači da morala nema, odnosno da ga ne može biti. Čovek je kadar stvoriti, kao što to uostalom i čini, sopstvene vrednosti (čitava je istorija sačinjena od takvih manje-više uspelih tvoraštava – i samo hrišćanstvo jeste jedno od njih). Pri tom, jedino od našeg pouzdanja i privrženosti zavisi kvalitet apsolutnosti kod određene vrednosti (ovde iznova dejstvuje psihološki mehanizam: upravo usled intenziteta uverenosti i broja ljudi koji prihvataju određenu vrednost zavisi njena „apsolutnost“ i „supstancijalnost“) – baš kao što je to slučaj sa hrišćanskim vrednostima kod vernika između kojih su jedni “do grla” u veri, a drugi, kako i sami priznaju, “i nisu baš neki vernici”.
Napokon, ne samo da nije potrebna pretpostavka postojanja boga da bi se moral uopšte utemeljio, već, štaviše, takva pretpostavka unižava i podriva moralno nastrojenje. Naime, strah i pretnja kaznom (ili, jednako tome, obećana nagrada) ukidaju autonomiju morala – a sa autonomijom, uistinu, i sam moral! Dobro delo se čini zato što tako treba, a nikako radi (navedenih) posledica.
*
Ovde skiciranom moralu (koji i sam patrijarh preporučuje) – zasnovanom na strahu od božanske odmazde – čini se da ide u prilog kolokvijalni „dokaz“ božijeg prisustva (epifanije), odnosno dogme da bog „šljaka” sve tri smene, a ne tek onu treću (noćnu iliti postmortem). Naime, kada kogod nedolično postupi ili izusti, posebno nešto bogohulno, pa se spotakne o kamen ili mu se dogodi kakav sličan peh – tvrdi se da ga je to bog kaznio (shvata se to, valjda, kao svojevrsna očinska ćuška, onako en passant).
Međutim, čak i ako ne pribegnemo (jedino validnom!) objašnjenju da se tu radi o autokorekciji (naravno, ukoliko već nije reč o pukoj slučajnosti) – da smo se, podsvesno, takoreći ugrizli za jezik kada smo (se) zapeli – već pretpostavimo da je tu zaista reč o „demaršu” upućenom sa najvišeg mesta, ipak su takve intervencije toliko retke da bi iole mogle funkcionisati kao dokaz protiv ateizma ili, posebno, deizma tj. mišljenja da je bog prauzrok sveta, ali da ne utiče potom na njegov tok. – Naravno, sve to pod pretpostavkom da božiju pravdoljubivu prirodu i svemoć, a to znači doslednost u tretmanu ljudskih prilika, ne pravdamo džoker-kartom „čudni su putevi gospodnji“. Štaviše, ne samo da se “intervencije” ne dešavaju često, već postoje slučajevi (u određenim istorijskim periodima – upravo pravila) da grešnik čitav život provede u blagostanju, te da skonča mirno i spokojno, obasut ljubavlju najbližih.
Na raspolaganju, naravno, ostaje „adut” hrišćanskog nauka – besmrtnost duše i postmortem naplata (strašni sud). Što će reći – ko ne plati na (zemaljskom) mostu, platiće na (nebeskoj) ćupriji – svojevrsnom apelacionom sudu. Te dogme, međutim, predstavljaju i nepremostivu razdelnicu – vernik u njih (pouzdano) veruje, nevernik (pouzdano) ne veruje. Jedan drugog ne mogu ubediti.
Svejedno, ukoliko bog i postoji, nebeska pravda naprosto ne može biti koncipirana onako kako se to obično govori ili zamišlja. Naivno i neubedljivo božansko pravosuđe najobičnija je antropomorfna projekcija – čak zoomorfna, budući da je sistem nagrade i kazne osnovno načelo dresure životinja. Štaviše, držim da ne postoji nikakvo božansko pravosuđe, već, ukoliko bog i postoji, njegov princip jedino može biti moral, a nikako pravo. – To je, čini mi se, ono što se nedovoljno jasno i nedovoljno odlučno uspelo istaći novozavetnom idejom boga koji ljubi, u odnosu na starozavetnu ideju boga osvetnika (patrijarhu i običnom narodu, kako izgleda, jedino shvatljivu).
Uostalom, i sama ideja pokajanja, za hrišćanski nauk od vitalnog značaja, čini se dobrano sumnjivom. Naime, zar takav grubi, nasumični abolicionizam božiji ne predstavlja imputaciju brutalne nemarnosti i vođenja poslova „na veliko”?! Pojedinac provede život u grehu, zatim mu „nadođe” – što je okolnost psihološki sasvim uverljiva – te se tik pred smrt iskreno pokaje. Šta, međutim, da je na njega pao klavir (kao metafora slučajnosti) dan ranije? Zar da spas i prokletstvo duše – a ta je odluka u hrišćanstvu centralni kosmički događaj! – zavise od slučajnosti koja se dan kasnije ili dan ranije mogla dogoditi?! Pa to je neuverljivo, upravo smešno. Pri svemu tome, nije sasvim jasno koji od dva momenta deluje grozomornije – onaj da je bog eksperimentator koji je od Zemlje načinio poligon, svojevrstan institut za in vivo istraživanje ljudskih moralnih kvaliteta, ili onaj da je bog eksperimentator, uz to posve loš i nemaran.
S tim u vezi je i dilema da li starce treba sudski goniti zbog zločina koje su počinili, recimo, pre pola veka (hortijevac Šandor Kepiro bio je predmet upravo takve kontroverze). – Naravno da treba. Međutim, postavlja se pitanje da li su to iste osobe – naime, zločinac za vreme izvršenja dela i zločinac pola veka kasnije. Podrazumeva se, postoji pravni kontinuitet ljudskog života, jedne ličnosti (što je bez sumnje preduslov za valjano funkcionisanje društva). Međutim, ukoliko razmatramo moralni aspekt stvari – a držim da bog jedino za to i mari – tada okolnost izmene misli i osećanja, izmene čitavog karaktera, postaje releventna. To zapravo znači da se niko takav ne može naknadnim pokajanjem iskupiti, niti se, takođe, može naknadno kazniti. U pitanju su dve, makar u moralnom pogledu, različite ličnosti.
Sve to, držim, nedvosmisleno baca senku na uobičajeni hrišćanski koncept božanske egzistencije i ustrojstva celokupne stvarnosti. Ukoliko bog i postoji, nikakve ga ovozemaljske kvalifikacije sa ljudima-takmičarima ne mogu interesovati, nikakav poligon za eksperimentisanje nad njima. Smislen je jedino život u blizini boga, neposredna komunikacija s njim – upravo onako kako je raj i predstavljen. Nažalost, toga, koliko vidim, ovde nema.
Ivan Kovač
