trg_fontaneBaš kao što se 1. maja pitamo da li radnici u današnjoj Srbiji, kao i nebrojene labrnje na njihovoj grbači, treba piknički (prežderavanjem/ožderavanjem) da potraže kratkotrajni samozaborav, ili, pak, praznik rada treba da provedu upravo radno, u znoju pa i krvi lica svog tražeći prava na ulicama, tako i uoči Nove godine u toj istoj Srbiji postavljamo pitanje ima li razloga za slavlje.
Euforija kraja, odnosno početka godine po prirodi stvari ipak nije buntovnička. Štaviše, to je vreme samoobmane. Jednako ponedeljku ili prvom u mesecu, početak godine aktivira tzv. magiju početka. Iako između 31. decembra i 1. januara nema realnog diskontinuiteta (ako vas 31. uhvati grip, velike su šanse da ćete se i 1. osećati posrano), simbolički ili umišljeni diskontinuitet ipak postoji. Upravo kao kada rikne kompjuter, a mi se svejedno ponadamo da će sa novim paljenjem (ko zna kojim po redu) ovaj nekim čudom ipak proraditi. I tako iz godine u godinu (neuspešno) resetujemo i reanimiramo sebe. Uostalom, ne treba prenebregnuti da se u to vreme i Hrist rađa (tačnije rečeno, oba Hrista iliti Bogorodičine dvojke različitih veroispovesti), da se praznuju i sv. Nikola i neki drugi sveci, а svi ovi su, barem u oficijelnoj crkvenoj interpretaciji, upravo panduri statusa quo tj. postojećeg ma kako gripozno posranog stanja. Naime, za crkvu je svaka vlast od boga (osim one koja je protiv boga ili, bolje, koja je protiv crkve), što znači, čak i ako samo ovu našu vlast imamo u vidu, da je bog ili flipnuo, ili da je i sam bog uzeo mito.
Naravno, lepo je radovati se, a povoda uvek ima – rađaju se deca, dobije se na kladionici, a i sunčanih dana bude dovoljno. Osim toga, mrzovolja i pesimizam truju život. Problem je, međutim, u nečemu drugom. Naime, kada i pored situacije u kojoj se nalazimo, u gradu Bečeju tokom čitave godine nema niti jednog štrajka, nijednog iole ozbiljnijeg kolektivnog izbijanja nezadovoljstva, tada slavljenički i zabavljački sabori, pa i povodom dočeka Nove godine, ne mogu a da ne podsete na stada ovaca.
Kada je politička zajednica svedena na gomilu, posebno u okolnostima nemaštine, duh solidarnosti nestaje. Ljudi doduše postaju krotke ovce spram vlasti, ali prema drugim ovcama keze svoje vučje očnjake. Kratkotrajni predah u međusobnom režanju nastoje, pak, pronaći u kolektivnom tresi-mesi, a i zabava kakva god da je blaži sumornu svakidašnjicu.
U prirodi je svake vlasti (pa i najdemokratskijim kojima je istorija svedočila) da od podvlašćenih pravi političke objekte – ovce, jednostavnije rečeno. Dobro je već poznato da se objektima lakše manipuliše nego subjektima. Tragedija je, međutim, kada sam čovek poslušno prihvati taj status. Nije uopšte problem, dakle, kada se ovaj obeznanjuje slaveći Novu godinu na trgu uz trubače ili „Igra rokenrol cela Jugoslavija”, ili kada preko video bima prati Đokovića kako „pokorava” svet. Problem je kada takve stvari postanu jedini njegov društveni angažman, jedina njegova političnost. – A tada ova uistinu nije ništa drugo do blejanje i komešanje ovaca u stadu.
Ivan Kovač
