trg_fontanePre koju sedmicu PR tim tenisera Đokovića apelovao je na nadležne institucije da adekvatno reaguju povodom „najgrublje zloupotrebe lika Novaka Đokovića i sveukupne vrednosti koju nosi njegovo ime“ – zloupotrebe od strane Vrbašanina Blagoja Bakovića, autora knjige poezije za decu „Kad porastem biću Nole“. Istina je, međutim, da od spomenutog „lika i vrednosti“ ovde nema ništa – i Baković i Đokovići su de facto profiteri, lovci na laku lovu (nakon prelistavanja Bakovićeve knjige i njegovog književno-trgovačkog angažmana po osnovnim školama to je očigledno). Pozivati se na prava – pisana i nepisana – u ovoj stvari naprosto je pokušaj racionalizacije najobičnijeg instinkta za zgrtanjem novca.
Vatikan je registrovao papin lik kao trademark (ma šta to uopšte značilo?! – osim, svakako, devalvacije religioznih vrednosti), kompanija Apple nastoji da odbrani svoje isključivo pravo na korišćenje lika Stiva Džobsa (svog blaženopočivšeg osnivača i rukovodioca), a protiv „beskrupuloznih“ kineskih fabrikanata lutki koje neodoljivo podsećaju na Džobsa, registruju se i tetovaže (recimo ona na Tajsonovom licu). Sve su to slučajevi oko kojih se prethodnih godina podigla znatna ekonomsko-pravna prašina.
Logika ili, pre, „šema“ autorskih prava i intelektualne svojine ako je i razumljiva u brutalnom svetu tržišne konkurencije i eksploatacije – gde, sasvim očekivano, dominira zgrtalački mentalitet i gde prema potrebi sve biva zloupotrebljeno (ili, pravo govoreći, upotrebljeno budući da je u svojoj biti tržište s onu stranu morala) – ne može, međutim, biti primenjiva i na domen nauke i umetnosti. U kapitalizmu su – i to je njegova pretpostavka – sredstva za proizvodnju u privatnom vlasništvu. Ali i u tom i takvom kapitalizmu umetnička i naučna dela (recimo Ibzenova drama Aveti ili određeni postulat kvantne fizike) ne mogu biti u privatnom vlasništvu (pojedinačan primerak knjige svakako može, ali ne i delo po sebi). Naime, umetnik kao takav i naučnik kao takav po prirodi stvari upućuju svoje delo zajednici. Njihovo delo je opštečovečansko – stavljeno na dobrobit svima.
Kapitalistički poredak, po prirodi stvari, nastoji nametnuti procenjivanje umetnička dela s obzirom na tržišnu vrednost. Umetnik, međutim, nije preduzetnik. To što Pikasova i Klimtova dela na tržištu umetničkih dela vrede više od, recimo, Lubardinih, ne znači ujedno i da u umetničkom – jedino validnom! – pogledu vrede više (uzgred rečeno, tržište umetničkih dela je običan contradictio in adjecto, poput drvenog gvožđa). Uostalom, kada je reč o istinskim umetničkim delima, upoređivanje u smislu „bolje“ i „lošije“ – preduzeto s objektivnim pretenzijama – notorna je besmislica.
Dakle, osnovni – robno-novčani – princip društva nipošto nije adekvatan prilikom procenjivanja umetnosti. Sama umetnička slika (ili bilo koje drugo umetničko delo) ne može „koštati“ – ona je na nakaradan način naprosto ugurana u domen u kome se nasilno pokušava novčano definisati. Međutim, ona bitiše, kao i sam autor, u jednoj posve drugoj realnosti (otud se za pojedince, ne nužno umetnike, koji nisu ukorenjeni u konzumerističkoj svakodnevici, koje karakteriše različito egzistencijalno iskustvo, i kaže da su „umetničke duše“).
Umetnik se posvećuje stvaralaštvu usled unutrašnje potrebe koja, istina, korespondira sa potrebom da se bude doživljen i slavljen, ali ni u kom slučaju i da se ovajdi. Poriv za bogaćenjem razvija se u umetniku tek usled izopačenja kojem je podvrgnut od strane (kapitalističkog) okruženja – i sa umetnošću samom ne stoji u bilo kakvoj vezi. Otud on nipošto ne bi smeo usvojiti kriterijume društva – i stati ceniti svoj rad onako kako i onoliko koliko ga ceni tržište. Naravno, umetnik – kao i svaki radnik – mora biti u prilici živeti od sopstvenog rada, a to u kapitalizmu nije nužno. Kapitalistički poredak, dakle, nije prirodan ambijent za umetnika – tu on ne može posve slobodno funkcionisati budući da se tržištu ili nekim drugim instancama najčešće mora prilagođavati kako bi mogao prodati, takoreći uvaljati, sopstveno delo.
Slično stoji za nauku. Danas je ona uklještena u jaram profita, umesto da je na korist društvu. Čovek naučnik se svojevoljno „šizofrenizovao“ (baš poput mnogih umetnika) – ubedivši sebe da je na njemu naprosto da istražuje i donosi rezultate, a na upraviteljima korporacija da sa tim rezultatima raspolažu. Međutim, ovi to čine, i u tome je čitavo zlo, u interesu manjine – svakako ne zarad kolektivnog boljitka društva. Farmaceutske kompanije podstiču istraživanje (nauku) jedino da bi realizovale maksimalan profit, a ne kako bi se pomoglo unesrećenima širom sveta. Monopol nad lekovima omogućuje kompanijama visoke cene istih, a znanje koje se brutalno-sebično čuva, umesto da se kooperacijski podeli, onemogućuje nesmetan razvoj ili, pravo govoreći, omogućuje dirigovani razvoj odnosno kontrolisanu eksploataciju ljudi.
Moderno vreme karakteriše – naročito nekoliko poslednjih decenija – odomaćenje kategorija intelektualne svojine i autorskih prava. One, međutim, videli smo, nipošto nisu samorazumljive. Autorska prava se mogu odnositi jedino na pravo da umetnik može živeti od sopstvenog rada (da ponešto izmenim smisao izvorne namere zakonodavca), kao i pravo da mu niko ne sme ukrasti delo, a pod tim isključivo podrazumevam krađu autorstva. Sve što prevazilazi ove dve odredbe predstavlja najobičniju profitersku oholost umetnika-preduzetnika. Uostalom, autorska prava najčešće potežu ne sami autori već tzv. nosioci autorskih prava – producentske, izdavačke i distributerske (dakle, čisto profiterske) kuće.
Ako pozitivno pravo pitanje piraterije definiše kao krađu i razbojništvo – odgovaram da to pravo nije sišlo s neba, poput Mojsijevih tabli. Ono je protivdruštveno, ono štiti manjinu – štiti korporativni profit koji za umetnost i nauku, osim kao za puko sredstvo samoreprodukcije, nimalo nije zainteresovan.
Moralna prosudba, recimo problema krađe, zavisi od usvojenih vrednosti – marksizam, na primer, samu privatnu svojinu (nad sredstvima za proizvodnju) smatra krađom. Ljudi, otud, moraju sagledati navodnu samorazumljivost vrednosti kapitalističkog društva, kao i činjenicu da su ih nekritički bili usvojili, i, napokon, odbaciti ih – barem kada je reč o pitanjima morala.
Da ponovim – sve što prevazilazi pravo autora (umetnika i naučnika) da može živeti od sopstvenog rada, kao i pravo da mu delo niko ne sme ukrasti, nema utemeljenje i predstavlja profiterstvo. Otud piraterija umetničkih i naučnih dela – ako se ne preduzima u cilju sticanja profita, dakle, iz komercijalnih razloga – mora biti zdušno podržana. I praktikovana.
Ivan Kovač
