trg_fontane
U 653. broju Bečejskog mozaika objavljen je tekst o tome da je lokalna samouprava na troškove reprezentacije i za poklone za 15 meseci potrošila 9.199.410 dinara, to jest 79.994 evra. Do podataka o tome koliko i na šta vlast troši novac, redakcija je došla koristeći mogućnosti koje pruža Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Tekst je preneo i portal Autonomija (www.autonomija.info), a izazvao je brojne negativne komentare na račun lokalne vlasti među zaposlenima u lokalnoj samoupravi, ali pre svega na društvenoj mreži (Fejsbuk).
Sada zastanimo na trenutak, kako bismo citirali rečenicu Miloša Vasića iz teksta „Puzajuća cenzura“ objavljenim na portalu Autonomija pre nekoliko dana: „Ova je vlast, očito, veoma (čak suviše za svoje dobro) svesna značaja društvenih mreža i internetske komunikacije u najširem smislu reči“.
Na tekst Bečejskog mozaika o reprezentaciji je pre dve nedelje, na konferenciji za novinare čija je tema bila sasvim druga, reagovao predsednik opštine Vuk Radojević iz Srpske napredne stranke, koji je u svega nekoliko minuta monologa uspeo više puta da „apeluje“ na medije – pre svega na Bečejski mozaik – da „plasiraju objektivnu informaciju“: „Nikada nisam imao takav stav prema medijima da bilo šta kritički ja iznosim prema njima, ali ono što vas molim jeste da objektivno prikažete određene informacije, ništa više, ništa manje. Nikada nisam, niti ću uticati na bilo kakvu informaciju koju pripreme predstavnici medija, ne pada mi na pamet, ali vas molim da plasirate objektivnu informaciju, a to i jeste zadatak medija“.
Čini se da novinarima lokalnih novina koji egzistiraju dvadesetak godina uprkos svakakvim vlastima, nije potrebno da ih predstavnik vlasti – koji bi se po stručnoj spremi trebao da razume u poljoprivredu, a ne u novinarstvo – uči o tome kako treba plasirati informacije i kakve treba da budu te informacije.
Naime, informacije su informacije, ne mogu biti objektivne ili neobjektivne. Informacija je ta da je lokalna vlast za 15 meseci potrošila 9.199.410 dinara na hranjenje u restoranima i na poklone i to se drugačije ne može „plasirati“.
Predsednik opštine je rekao i da „se sa tog konta iz budžeta (konto na kom se nalazi novac za reprezentaciju i poklone; prim. a.) plaćaju troškovi reprezentacije mnogim budžetskim korisnicima. Na primer, sada smo u Gimnaziji i kada dođu gosti iz Poljske ili iz Italije, uvek je opština tu koja će da pomogne, da li je u pitanju prenoćište, da li je u pitanju ručak, večera, da li je u pitanju prevoz“.
Redakcija Bečejskog mozaika iz opštine nije dobila podatke o tome u koje svrhe i ko je napravio (mada na mnogim računima u koje je novinar imao uvid stoji potpis Vuka Radojevića) pojedinačne račune za reprezentaciju. Redakcija nema podatke o tome da li su, recimo, predstavnici Gimnazije ili njihovi gosti obedovali u restoranu „Stari platani“ u Beogradu pola kilograma duvan čvaraka, porciju lignji, tri krempite, dve porcije njeguške pršute, jednu porciju bistro rolnica, jedan Arhonto kaberne za 3.200 dinara, dimljenu butkicu sa mlincima i tako dalje, ali pretpostavlja da nisu. Takođe pretpostavlja da to nisu činili ni predstavnici drugih budžetskih korisnika, već upravo funkcioner ili funkcioneri opštine.
U suštini, građanima, poreskim obveznicima nije ni važno da li je dimljene butkice na njihov račun jeo neko iz Gimnazije ili možda predsednik opštine, njima je bitno da je iz opštinskog budžeta ogroman iznos potrošen u restoranima, katkad i veoma bahato na skupa jela i pića, takođe i na ekskluzivne poklone, u vreme kada predstavnici bečejske vlasti građanima i korisnicima budžeta pričaju o tome da je potrebno stegnuti kaiš, jer se para nema.
Ipak, u cilju plasiranja „objektivnih informacija“, Bečejski mozaik očekuje iz lokalne samouprave podatke o svakom računu iz restorana, o tome ko je napravio taj račun, koliko ljudi je bilo i u koju svrhu se jelo u restoranima. Pored toga, Bečejski mozaik će rado objaviti, ako dobije, i podatke o tome da li su predstavnici lokalne administracije koristili usluge samo restorana s kojima je zaključen ugovor u postupku javne nabavke, ili i drugih.
Kapaciteta za prikupljanje tih informacija sasvim sigurno ima u lokalnoj samoupravi, jer predsednik opštine ima pomoćnika za odnose sa javnošću, te bi se mogli – umesto da se iz opštine šalju saopštenja medijima sa događaja na koje se novinari iz samo vlasti poznatog razloga ne pozovu – učiniti dostupnim podaci o tome kako se troši novac iz opštinskog budžeta i bez zahteva za slobodan pristup informacijama.
S druge strane, vlast mora da nauči da usvoji kritiku, jer posao medija nije udvorištvo, nego informisanje i istraživanje toga što vlast želi da sakrije.
Ko to ne nauči, uvek će da „apeluje“ kada se objavi informacija, koja po njegovom mišljenju nije „objektivna“. I najzad, novinari moraju da nauče da kažu ne puzajućoj i ostaloj cenzuri, u Bečeju, u Vojvodini, u Srbiji.
Informisanje?
O tome koliko je predstavnicima lokalne vlasti važno obezbeđivanje lokalnog informisanja (obaveza po zakonu), govori podatak da je konkurs za sufinansiranje medijskih projekata 2013. godine, umesto na početku godine, kada su raspisani konkursi za projekte civilnih organizacija, raspisan tek na leto.
Ove godine je slična situacija, do kraja maja nije objavljen konkurs za medijske projekte, a za civilne organizacije i sportske klubove konkursni postupci su već okončani.
Inače, u opštinskom budžetu je za informisanje obezbeđeno svega dva miliona dinara.
Redakcija Bečejskog mozaika
