trg_fontane
Pre koji mesec mahom bez-sedna Pogača – ukoliko se izuzme mermerni porub unutrašnjosti trga („aj na mermer“ se otud simpatično ustalilo) – dobila je klupe, i sa njima povratila najvlastitiju svrhu. Naime, tek kao najbliži put, kao prečica do tačke odredišta, trg zapravo i ne vredi mnogo. – Pogača je takozvana agora – mesto okupljanja, susreta, otvorene komunikacije između ljudi.
Ili, bolje, Pogača bi to trebalo da bude. Naprosto, to (trebalo bi ili ne bi trebalo) je predmet slabo uočene ali odsudne borbe čiji je ulog upravo kvalitet bečejske kulture i politike! Nažalost, sve govori da je u poslednje vreme tzv. paorska svest u silovitoj ofanzivi (potrebno je pri tom istaći da od nje ne boluju jedino paori, niti svi među paorima!) – tome svedoči i neidentifikovanje potrebe za klupama u gradskom centru, kao i za noćnom uličnom rasvetom od strane lokalnih političara ali, pre svega, grada u celini, tj. upravo paorskog, palanačkog bečejskog društva (duhovna beda nekog grada svakako se ne može opravdati njegovim neuspešnim političkim vođenjem!). Ta potreba, sasvim razumljivo, nije identifikovana budući da ljudi paorske i palanačke svesti idu u 8 sati u krevet (ili prebace još koji sat buljeći u tv), te im je upaljena sijalica u centru grada nepotreban izdatak, obično rasipništvo. Produkt ove svesti su i one jednostavne klupe „uz drvo“ pred kućama – osim ako nije reč o starkeljama kojima „ne daju noge“ da se odgegaju u park, centar ili tisko šetalište, ove klupe postaju idiotizam sličan kibic fensterima – uporišta odakle se sve može videti, a da se ne učestvuje (to je direktno suprotno goreskiciranom konceptu agore).
Za agoru se ovde jedino još omladina brine. Kao što sam na ovom mestu i ranije obrazlagao – upravo su mladi Bečejci zaslužni što se ova vojvođanska naseobina i dalje može smatrati gradom! Otud je očekivano da su baš mladi (pod vođstvom BUM-ovaca) pokrenuli akciju „oklupljenja“ Pogače. Mnogi su se odazvali pozivu i „pljunuli lovu“ – iz najboljih pobuda, malograđanskog prestiža (indikacija su imena donatora na pozlaćenim pločicama na klupama) ili čega trećeg za običnog je šetača sasvim irelevatno. Ma kako bilo, i „srpska“ i „mađarska“ strana Pogače dobile su klupe (ukoliko je kogod usled odsustva klupa u međuvremenu zaboravio, podsećam na idiotsku podelu: „mađarska“ je strana ona sa koje se isključivo Mađari mogu bogougodno napajati prizorom „svoje“ – „njihove“ – crkve, dok stanovnici „srpske strane“, Srbi dakle, mogu, nažalost tek perifernim vidom, crpsti pobožne vibracije „svoje“ – „naše“ – crkve).
Pored „mađarske“ i „srpske“ strane, jednako je idiotska i „zelena“ strana. Naime, tzv. Zeleni korzo (predpočetak Zelene ulice) je pre nekoliko godina takođe „oklupljen“ kao odgovor vandalskom uništavanju klupa na tiskom šetalištu. Razmišljanje je očito bilo sledeće: „Budući da će vandali ponovo izlomiti klupe na Tisi ako ih tamo obnovimo, postavićemo ih na prilazu Tisi kraj hotela; tako ćemo ih lakše kontrolisati, a i manje će se habati budući da će se malo (ili nimalo) koristiti“. Ne razumem, međutim, zašto se inspiratori Zelenog korzoa onda nisu raspitali i odabrali neke teže dostupne ili naročito neugledne lokacije?! – Ja, recimo, predlažem bolje rešenje: zašto ne premestiti klupe na banatsku obalu Tise, tamo je prosečnom šetaču vrlo teško da se probije, ili, na primer, postaviti ih pored kontejnera – tu, naime, dosta smrducka, te će odbiti šetače (premda ostaje problem mnogobrojnih bečejskih kopača po smeću koje intenzivan smrad ne obeshrabruje tako lako – postaviti na klupe, eventualno, one „protiv-golubne“ šiljke kao na zgradi Opštine?!), te ćemo imati fine, neoštećene, zapravo ganc-nove klupe kojima ćemo se još dugo moći podičiti! Klupe na Zelenom korzou, toliko gusto načičkane sa obe strane da sve to liči na nekakvu apsurdnu postmodernističku instalaciju, pružaju više-nego-očaravajući pogled – možete birati da gledate u lice nekome preko puta (koje je dovoljno blizu da još jednom imate priliku birati – možete se odlučiti za pažljiviju opservaciju susedove obrve ili mladeža), možete zuriti u hotel, ili posmatrati neugledan šumarak Donjeg parka ili jednako neuglednu livadu pored šumarka (hipodromsku stazu). Na svu sreću, izloženi problemi su striktno hipotetički jer retko ko i sedne na ove klupe! „Oklupljenje“ se ovde očito prometnulo u oglupljenje!
Klupe na Pogači još nisu podvrgnute ozbiljnijem testu izdržljivosti (sa vandalima kao stručnim eksperimentatorima). No, ako ova blagonaklonost prema novom mobilijaru nije posledica profinjenja, odnosno pomaka u razvitku kulture Bečejaca, niti puka slučajnost, već rezultat, svakako privremen, svesti da je „oklupljeni“ trg mnogo komforniji od ogoljenog – kad-tad će ta svest popustiti, te će se iznova pristupiti „javnim radovima“ guljenja, kidanja, lomljenja. Tada je, međutim, vrlo bitno odoleti iskušenju da se građani još jednom samooptuže i ustvrde kako „mi i nismo za kulturu“ (vandalizam je, uostalom, izolovana pojava, čak i da nije – to ne menja na stvari). Ukoliko, dakle, klupe na Pogači iznova budu uništene – treba ih obnoviti, i u tome biti uporan (strožija kontrola je i sada potrebna ako već nije odlučeno da klupe budu od čvršćeg materijala). Potrebno je da građani imaju gde sesti, pričati, uopšte saobraćati – jer Pogača nije tek prazan prostor između dve crkve, dve škole, zgrade Opštine i robne kuće. Pogača je agora.
Ivan Kovač
