trg_fontanePrva grupa srpskih paraolimpijaca svečano je dočekana 17. septembra na aerodromu Nikola Tesla u Beogradu. Dolazak poslednje grupe sportista sa invaliditetom se očekuje u subotu.
Kako sada stoje stvari, za 16 ljudi koji su pobedili sopstvene granice i postali vrhunski sportisti, učestvovali na Paraolimpijskim igrama i doneli 9 medalja, neće biti organizovan doček ispod balkona Skupštine Beograda, niti će oni sa balkona pozdraviti građane. Neće, jer postoje fizičke prepreke, naime, do balkona treba doći, a ne postoji lift ili platforma. Nije jasno zašto nikom ne pada na pamet da 16 sportista ponese – rukama, u kolicima – do balkona.
Neobjašnjivo je da niko nikada nije predvideo da osoba sa invaliditetom iz bilo kog razloga izađe na balkon Skupštine Beograda.
Inače, liftovi i platforme za osobe sa invaliditetom nisu enormno skupi.
I još jedna tužna i sramotna stvar o odnosu prema našim paraolimpijcima, neki od njih su krenuli u Rio sami, bez svojih trenera. Potpredsednik Paraolimpijskog komiteta Srbije Vlastimir Golubović rekao je pre odlaska u Brazil da je sa „naše“ strane došlo do propusta i da je trebalo voditi računa da se smanji broj pratećeg osoblja kako bi treneri mogli da budu sa sportistima!
Odnos države i vlasti prema građanima se meri time da li će da im obezbedi makar slobodu kretanja. Priča o paraolimpijcima je priča o svim osobama sa invaliditetom. Njima u ovoj državi nisu obezbeđeni uslovi za život, počevši od slobode kretanja: nije beogradski balkon sada u pitanju, u pitanju je pristup, to jest nemogućnost pristupa bolnicama, institucijama, školama, obdaništima, prodavnicama. U Bečeju je situacija apsurdna kao i bilo gde drugde: osoba sa invaliditetom ne može da uđe čak ni u zgradu Fonda za penzijsko i invalidsko (!) osiguranje, jer ne postoji prilaz.
Nije jasno kako će Borislava Perić Ranković, koja je prošle godine proglašena najboljom stonoteniserkom sveta, da se popne na sprat gradske kuće ukoliko lokalna samouprava za nju organizuje prijem nakon uspeha na paraolimpijadi. Kako ljudi u kolicima da uđu u javni prevoz, kada nema prilaza? Kako kaže Branko Jokić, predsednik udruženja osoba sa invaliditetom „Feniks” iz Beograda, „na voz možemo da uđemo samo na Prokopu, jer tu je uređen prilaz za nas. No, sve i da uđemo, nemamo gde da siđemo, osim ako nas neko ne nosi“… I tako dalje. Lista prepreka i problema je predugačka.
Reči o tome da su paraolimpijci heroji koji dokazuju da uprkos fizičkim nedostacima mogu da se ostvare vrhunski rezultati, samo su reči. Ništa ne znače. To što se na trenutke divimo slabovidom paraolimpijskom trkaču koji je trčao brže od olimpijskog šampiona ili paraolimpijcu stonoteniseru koji igra držeći reket u ustima, jer nema nijedan od gornjih ekstremiteta, tim ljudima i ostalim ljudima sa invaliditetom ne znači mnogo.
Tragično je da mogu da postignu vrhunske rezultate slepi ili bez ruku i nogu, jer se tada oslanjaju samo na sebe, ali ne mogu da urade svakodnevnu i banalnu stvar – ulazak u zgradu – kada treba da se oslone na nas, na državu.
K.D.F.
